Ljudi koji to sebi mogu da priušte, kupuju ekskluzivno dizajniranu odeću radi prestiža, ali često i u kolekcionarske svrhe, kao imovinu koju kasnije mogu da prodaju po višestruko većoj ceni. S druge strane, mnogi vlasnici ormara od „milion dolara“ nisu osigurali njihov sadržaj, najčešće zato što i ne znaju da ovaj deo njihove svojine nije pokriven standardnim polisama imovinskog osiguranja. Naime, polise namenjene isključivo dizajnerskoj odeći su retke i na najrazvijenijim tržištima. Kod nas, u uslovima pod kojima se osiguravaju predmeti u domaćinstvu, dizajnerska odeća se izričito ne navodi ali ni ne isključuje iz pokrića.
Najskuplja haljina na svetu protkana dijamantima košta 30 miliona dolara, više nego što izvezu pojedine industrije u Srbiji. Svet visoke mode predstavlja paralelni univerzum za prosečnog stanovnika najbogatijih zemalja, ali ne i za svet imućnih. Naprotiv, privatni savetnici za uvećanje bogatstva preporučuju svojim ekskluzivnim klijentima da kupovinu basnoslovno skupih krpica, koje potpisuju najprestižniji modni kreatori, posmatraju kao investiciju u imovinu kojoj vremenom raste vrednost na tržištu.
Vlasnik, naime, ne mora biti filmska ili muzička zvezda, pa još pokojna, da bi se takvi komadi odeće prodali na aukcijama visoke mode za vrtoglavo visoke sume. Moda, takođe, ima svoju istoriju i kultne dizajnere koji su u tom svetu podjednako cenjeni kao i slavni slikari na umetničkom tržištu. Zato postoje i kolekcionari koji kupuju ovakve stvari za svoje zbirke, koje kasnije mogu preprodati kako bi višestruko unovčili ulaganje. Jer kao i na umetničkom, i na ovom tržištu važi pravilo da što je neko majstorsko delo starije a očuvano je, to će i cena po kojoj se prodaje biti veća.
Stručnjaci u aukcijskoj kući „Sotbi“ objašnjavaju da svetski kolekcionari prestižne modne odeće traže onu koja oličava stil umetnika ili određeni period, sačinjena je od izuzetnih materijala i odlikuju je sofisticirani detalji i žive boje. Kao primer navode haljinu tuniku koju je španski modni kreator Pako Raban napravio 1969. godine od svetlucavih diskova. Haljina je ponuđena na aukciji 2018. po početnoj ceni od 6.000 evra, a prodata je za više od 43.000 evra. Odličnu prođu imaju i savremenije kolekcije, kao što su odevni predmeti koje je kreirao belgijski dizajner Martin Marđela, čuven i po tome što se nikada nije pojavio u javnosti. „Sotbi“ je prodao na aukciji 200 njegovih modela odeće za skoro 342.000 evra.
Neosigurani ormari od milion dolara
S druge strane, američka osiguravajuća kuća „American International Group“ („AIG“) konstatuje da je zaprepašćujuće koliko vlasnika najprestižnije odeće u SAD nije osiguralo sadržaj svojih ormara, čija vrednost se kreće od nekoliko stotina hiljada pa sve do milion dolara. Najčešći razlog je, tvrde, to što većina i ne zna da ovaj deo njihove svojine nije pokriven standardnim polisama imovinskog osiguranja, niti ugovorima koji se odnose na umetničke i druge kolekcije.
U toj osiguravajućoj kući, ovakvu imovinu definišu kao odeću i obuću koju su kreirale i ručno proizvele priznate modne kuće u svetu za konkretnog pojedinca, ili u jako ograničenim serijama kada je reč o pratećim predmetima poput tašni, rukavica, kaiševa… Reč je, dakle, o stvarima koje se ne mogu lako popraviti ili zameniti ako su oštećene, izgubljene ili ukradene.
Ukoliko se to dogodi, šteta je samim tim mnogo veća, ili kako pojašnjavaju američki stručnjaci za osiguranje: „Skupe kožne cipele mogu biti osetljivije na kišu od običnih kožnih cipela. Torba za koju ste ispisali ček na četvorocifreni broj, uvek je primamljivija za lopove od obične tašne. Što je veća cena, veći su i rizici“. A veće su i premije, jer nije isto, na primer, da li se ormari sa dragocenim sadržajem nalaze u zoni koja je izložena visokom riziku od ekstremnih nepogoda, ili na području sa umerenijom klimom.
Mada svetu ne nedostaje milionera, polise koje su namenjene isključivo osiguranju dizajnirane odeće i aksesoara i dalje nudi veoma mali broj osiguravača čak i na najrazvijenijim tržištima. U Evropi, avangardu u tom segmentu osiguranja predstavljaju Britanci, navodi profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici Ozren Uzelac, koji poredi osnovne karakteristike osiguranja dizajnerske odeće u Velikoj Britaniji i u Srbiji.
Uzelac, kao i pomenuti američki osiguravač, takođe skreće pažnju da se vlasnici skupe odeće u svetu mogu iznenaditi kada saznaju da ona nije obavezno pokrivena polisom koja osigurava stvari u domaćinstvu. Situacija nije dovoljno jasna ni na domaćem tržištu osiguranja, gde u uslovima pod kojima se osiguravaju predmeti u domaćinstvu, dizajnerska odeća nije izričito navedena kao predmet osiguranja ali nije ni eksplicitno isključena iz pokrića.
Nasuprot tome, britanski osiguravači zbog specifičnosti ove „domaće radinosti“, prodaju takve polise zasebno. Ugovori se sklapaju za odeću koju vlasnik nosi, ali i za onu koja za njega ima istorijsku i sentimentalnu vrednost kao deo porodičnog nasleđa, a pogotovo ako je predmet u zbirci nekog kolekcionara.
Polisa i za moljce
Ako je osiguran odevni predmet koji pripada visokoj modi a korišćen je samo jednom, tokom prikazivanja na modnoj reviji, onda se on tretira kao ekskluzivan. Međutim, s porastom komercijalizacije visoke mode, modni dizajneri odavno proizvode odevne predmete „spremne za nošenje“ i sa njima povezane aksesoare, koji se ponekad proizvode i u većim serijama. U tom slučaju, ako dođe do krađe torbe nekog renomiranog dizajnera, osiguravač može da nadoknadi njen gubitak klijentu i tako što će mu obezbediti istu takvu, pod uslovom da je i dalje dostupna na tržištu. Jednako pravilo važi i za sve druge dizajnerske odevne predmete i aksesoar.
U osiguranju imovine, po zakonu su iz pokrića isključene štete koje mogu nastati tokom ratnih dejstava i drugih velikih društvenih sukoba, s tim da se pokriće može ugovoriti i drugačije. To važi i u osiguranju dizajnerske odeće i aksesoara, objašnjava Uzelac. Domaće tržište osiguranja sprovodi osiguranje stvari u domaćinstvu po sistemu koji deli rizike na osnovne i dopunske, a uslovima osiguranja definišu se sve opasnosti od kojih osiguravač pruža pokriće. Osnovno pravilo u takvom sistemu jeste da se pokriće za pojedine dopunske i dodatne opasnosti ne može ugovarati ako nije ugovoreno pokriće za osnovne rizike.
S druge strane, osiguravajuće pokriće na britanskom tržištu obuhvata daleko veći broj rizika i šteta, pa i onih koji se u Srbiji moraju posebno ugovoriti. Kada je reč o dizajnerskoj odeći, klijent u Britaniji može da računa i na to da će mu osiguravač nadoknaditi gubitak ako mu skupi odevni predmet unište moljci, nastane šteta prilikom hemijskog čišćenja ili u samoj isporuci.
Domaći osiguravači u uslovima osiguranja navode da osiguranik može osigurati stvari ako su u njegovom ili u vlasništvu članova domaćinstva. Uslovi osiguranja na britanskom tržištu predviđaju pokriće od onog momenta kada je osiguranik uplatio prodavcu traženi iznos za odevni predmet koji kupuje, pod uslovom da o tome odmah obavesti osiguravača.
Još jedno pokriće koje se ne nudi u Srbiji, a postoji na britanskom tržištu, odnosi se na gubitak ili štetu koja je naneta dizajnerskoj odeći ili aksesoaru bilo gde u svetu. Ta vrsta pokrića veoma je korisna za osobe koje mnogo putuju. Dizajnerska odeća i aksesoar biće pokriveni svuda u svetu i u svakom trenutku tokom perioda osiguranja, bez obzira na to da li se stvari nose u prtljagu ili na sebi, ističe Uzelac.
Imajući u vidu prosečni standard u Srbiji i činjenicu da se ovde celo leto vodi bitka oko toga koliko će iznositi minimalna zarada za narednu godinu, nije za čuđenje da ovdašnji osiguravači ne nude posebno polise za basnoslovno skupe komade odeće. Ipak, da i ovde ima takvih „kolekcionara“, svedoče i iskustva vlasnika radionica za hemijsko čišćenje. Posebno u situacijama kada mašina upropasti komad odeće vredan i do nekoliko desetina hiljada evra, pa se vlasnik radionice hvata za glavu zašto nije uplatio osiguranje, makar i ono standardno.
Maja Đurić
Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022.
Foto: Hong Nguyen, Unsplash