Posle osam godina života u Švajcarskoj, Vuk Vujović se vratio u Srbiju i osnovao startap koji razvija robota za uklanjanje korova sa njiva. Iako je njegov povratak podstaknut željom da se oduži društvu iz kojeg je potekao, imao je i ekonomski motiv – razvoj ovakve tehnologije je u Srbiji jeftiniji, carine za nabavku komponenata iz Kine su niže, a zahvaljujući planiranju koje je usavršio u Švajcarskoj, osmislio je i strategiju za lakši izvoz u EU. Trenutno razmatra mogućnost da u Pragu osnuje firmu u kojoj bi sklapao robota. „Tako bismo, za promenu, mi u Evropu izvozili znanje, a oni za nas radili proizvodnju”, šali se ovaj mladi preduzetnik. Ali, u svakoj šali ima bar malo istine.
Vuk Vujović je kao student robotike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu obavljao praktičnu nastavu na Institutu Mihajlo Pupin, radeći sa humanoidnim robotom po imenu Nao. Taj robot je bio izuzetno skup, pa su naši naučnici izbegavali „preterano“ eksperimentisanje sa njim. Zato je Vujović po sticanju diplome osnovnih studija rešio da svoje profesionalno usavršavanje nastavi u inostranstvu.
Programe koji su ga zanimali nudili su američki univerziteti MIT i Stanford, a u Evropi ETH Cirih u Švajcarskoj. Prva dva su bila previše daleko, a imala su i drugačiji pristup učenju, pretežno tržišno orijentisan. Pošto je želeo da stekne i praktično i šire akademsko znanje, Vujović je odlučio da svoje obrazovanje nastavi u Švajcarskoj.
„Kulturni šok“
„Kada sam kretao tamo, svi su mi govorili da cene u Švajcarskoj nipošto ne upoređujem sa onima u Srbiji. Međutim, čim sam otišao u kupovinu uradio sam baš to i sve mi je delovalo toliko skupo da sam se vratio kući samo sa kutijicom čaja, jer je jedino ona koštala približno kao kod nas“, priča Vujović za B&F.
Međutim, pokazalo se da je od cena još teže savladati švajcarski mentalitet. „Pitao sam jednu prijateljicu da odemo na ručak, ona je prihvatila i zakazala termin – za sledeću nedelju. A ja sam hteo da jedem odmah“, priseća se naš sagovornik gde je sve dobijao lekcije o čuvenoj švajcarskoj organizaciji i planiranju.
Srećom, navikavanje na švajcarsku preciznost mu je bilo lakše, pošto dolazi iz tehničke struke. Ali nekim stranim studentima je bila potrebna pomoć u prilagođavanju, pa je fakultet za njih organizovao kurseve pod nazivom „Kulturni šok“. Na tim kursevima su, između ostalog, morali da nauče kako da na sastanak koji je zakazan u 13 časova dođu tačno na vreme, ni minut ranije niti kasnije.
Sve to je vredelo truda, kaže mladi inženjer, jer je na kraju dobio ono zbog čega je i otišao – znanje. ETH mu je omogućio da sarađuje sa studentima elektrotehnike i kompjuterskih nauka, što su veoma bitne struke u robotici, kao i da nauči kako se rade naučna istraživanja.
Posle brojnih viza, karta za povratak kući
Kada je želeo da upiše doktorat na Univerzitetu Kembridž, Velika Britanija je promenila propise na štetu studenata koji nisu iz EU. Zato se vratio u Švajcarsku i zaposlio u kompaniji Vizrt, u kojoj je tokom studija bio na praksi. Vizrt je proizvodio softvere za audio-vizuelnu industriju, koristeći između ostalog i tehnologiju za prepoznavanje objekata na slici koju je Vujović kao robotičar odlično poznavao.
Iako se dobro uklopio u novu sredinu i dokazao na poslu, neke situacije su ga i dalje podsećale da je stranac. „Imali smo mnogo poslovnih putovanja i ja sam stalno zbog njih morao da vadim vizu, dok moje švajcarske kolege o tome uopšte nisu morale da razmišljaju. Samo jednom je situacija bila obrnuta, kada je trebalo da putujemo za Rusiju“, seća se Vujović.
Godinama je radio na razvoju različitih tehnoloških rešenja ali jedno je posebno zapamtio – softver koji je za televizijski prenos Svetskog prvenstva u fudbalu 2020. godine između ostalih koristio i RTS. „Bio sam jako ponosan što je moj rad na taj način stigao i do Srbije“, ističe naš sagovornik, koji je nepunih godinu dana kasnije kupio kartu u jednom pravcu, za povratak kući.
Šta je bio razlog? „Želeo sam da se odužim zemlji u kojoj sam odrastao“, kaže Vujović, prisećajući se kako je prva znanja koja će utabati njegov profesionalni put stekao još u školi programiranja za decu. Zato je pre odlaska u Švajcarsku predavao u njoj, a i sada planira da se bavi time. Cilj mu je da ono što je naučio na jednom od 10 najboljih tehničkih univerziteta u svetu nastavi da prenosi mladim i talentovanim ljudima u našoj zemlji.
Razvoj robota povoljniji u Srbiji
Vujović je u svom povratničkom „prtljagu“, pored znanja doneo i poslovnu ideju, o kojoj je počeo da razmišlja još od kada je u Švajcarskoj pročitao istraživanje o kretanjima na tržištu robotike. Zaključio je da bi razvoj i proizvodnja robota za poljoprivredu kakav se traži na tržištu bili veoma skupi u toj zemlji, dok su s druge strane, neke okolnosti bile povoljnije u Srbiji. Ovde je Fond za inovacionu delatnost nudio program „Smart start” za razvoj novih ideja, a bile su niže i carinske stope na uvoz komponenti iz Kine, koje su Vujoviću bile potrebne za konstruisanje robota. Stoga je zajedno sa dvojicom prijatelja, 2023. osnovao startap V3 Robotics u Srbiji.
„Smestili smo se u Naučno-tehnološkom parku Beograd, gde smo dobili i mentorsku i tehničku pomoć. Mentori su nas učili kako da razvijamo poslovanje, a tehnička pomoć se ogledala u tome da možemo, na primer, da koristimo 3D štampače i slične uređaje u samom Parku, umesto da ih kupujemo“, navodi mladi preduzetnik. Ovakve uštede bile su veoma značajne na početku poslovanja.
Vujović dodaje da su najveći podstrek dobili od Fonda za inovacionu delatnost, koji im je odobrio grant od 4,2 miliona dinara za razvoj robota. Od tih sredstava sami su razvili i softver i hardver, i napravili prototip koji je već testiran u laboratoriji. Sada mu predstoji testiranje na njivi.
Ova robotska platforma opremljena je senzorima i može autonomno da se kreće, a zadatke izvršava zahvaljujući veštačkoj inteligenciji. Specifična je po tome što se na nju mogu dodavati posebni delovi. Prvi takav nastavak služiće za čupanje korova na njivama i moći će da zameni spretne ali deficitarne ljudske ruke i u organskoj i u tradicionalnoj poljoprivredi.
Razvijanje izvozne strategije
V3 Robotics planira da zahvaljujući iznajmljivanju ovog robota finansira proizvodnju istog takvog uređaja, na kom bi razvijao nove delove. Naš sagovornik smatra da je iznajmljivanje posao budućnosti, jer se odnos društva prema kupovini stvari, posebno onih koje ne koristimo svakodnevno, značajno promenio. Ljudi više nemaju želju za posedovanjem, već za upotrebom predmeta.
No, pre nego što počne da iznajmljuje svoje uređaje, beogradski startap mora negde da ih proizvede. Srpsko tržište mu je veoma interesantno ali je malo, pa je širenje na evropsko neminovnost. A pošto je u EU znatno lakše plasirati robu koja je nastala na njenoj teritoriji nego u Srbiji, Vujović razmatra otvaranje ćerke firme u Pragu u kojoj bi se sklapali roboti koji su osmišljeni kod nas. Trenutno ispituje izvodivost te ideje, imajući u vidu trenutna politička i ekonomska dešavanja u svetu.
„Da se malo našalim, interesantno bi bilo da Evropljani budu naša radna snaga. Mi ćemo njima izvoziti znanje, a oni će da proizvode za nas”, nada se mladi preduzetnik koji čvrsto veruje da Srbija ima veoma sposobne ljude. Kao primer navodi Nebojšu Matića, vlasnika preduzeća Mikroelektronika, koji mu je bio uzor još dok je studirao. Upravo je ova firma, koja razvija inovacije već decenijama, ohrabrila Vujovića da se i u našoj zemlji može uspeti zahvaljujući onome što i sam visoko vrednuje – znanjem i poštenim radom.
Marija Dukić
Biznis i finansije 218, mart 2024.