Home Vesti I Srbija ima potencijala za razvoj “pecaroškog turizma”

I Srbija ima potencijala za razvoj “pecaroškog turizma”

by bifadmin

Jezera i reke su ne samo prirodna bogatstva već i mogući izvor finansijske dobiti kroz “pecaroški turizam”, piše Nebojša Matić, vlasnik i direktor Mikroelektronike iz Beograda. Njegov autorski tekst prenosimo u originalu sa sajta Plodna zemlja.

Kažu da je voda ključna stvar. Ne znam da li je ključna, ali znam da bez vode ne mogu. Nisam mislio na vodu kao piće, već vodu kraj koje mogu da sednem, da je gledam, dodirnem, čini mi se i udahnem još malo. Vode i pecanja se sećam pre nego oca i majke, takav osećaj imam. Išao sam sa pet godina sam na pecanje na obližnju reku Kladnicu u selu Paljuvi kod Uba. Reka i dalje postoji ali se sad uliva u Paljuvsko jezero, veštačku akumulaciju nastalu 80-tih podizanjem brane. Sada je to ribom bogata 150 hektara vodena površina. Kad kažem bogata ribom, malo ko to može da zamisli. Ogromni somovi po 2-3 metra, veliki broj šarana po jednom pecanju i neverovatan broj kapitalnih štuka. Kad na sve ovo dodate i nenormalnu količinu babuški dobijate sjajnu vodenu površinu izrazito velike vrednosti u svakom pogledu, pa i finansijskom. Vratićemo se na finansije kasnije u tekstu, kao i na poentu teksta.

Ako idete za Novi Sad starim putem i skrenete u selo Maradik doćićete do jezera Selevrenac. To je veštačka akumulacija nastala pregrađivanjem potoka gde je stvoreno akumulaciono jezero za zalivanje okolnih njiva. Jezerom upravlja MK Grupa i sa svojih 50-60 hektara čini jednu izuzetnu vodenu površinu gledano sa pecaroške strane. Vrlo je uređeno, ograđeno, do njega vodi asfaltni put i bogato je ribama svih vrsta. Ono što je zanimljivo je – smuđ. Mislim da nigde nisam toliko smuđeva upecao nego na tom jezeru. Dočekaće vas čuvar, odvesti čamcem do druge obale, doći će po vas i ispratiti.

Pecaroški raj u Srbiji na jezeru Joca

Kod Zrenjanina ima jedno selo koje se zove Belo Blato i dugo vremena mi je bilo najvažnije selo u mom životu. Kroz njega prolazite kad idete na jezero Joca. Jezero je deo ribarskog gazdinstva Ečka i prostire se na neverovatnih 500 hektara vodene površine. Nastalo kada je Austro-Ugarski grof odlučio da počne uzgoj šarana, idealna pozicija uz Tisu i Begej je i danas podrška celom kompleksu. To jezero je bilo jedan od najlepših prizora mog života kada sam prvi put došao na njega. Kao more, samo lepše. Kasnije sam počeo da pecam dublje u jezeru vozeći se čamcem na mestima gde ste bukvalno sami na svetu. Ogroman broj barskih ptica, belorepi orlovi, divlje svinje koje čujete noću ili vidite kako preplivavaju i vidre koje nose u zubima babuške preko dva kilograma su prizori koji se ne zaboravljaju. Jezero je baš bogato ribom i dugo je bilo zaraslo u travu. Jedan preduzimljiv čovek po imenu Joca koji se slučajno zove kao i jezero ga je iznajmio i vremenom raskrčio trsku do mere da se moglo pecati sa obale i uradio pecaroške platforme gde ste mogli doći camcem i uživati na sred jezera potpuno sami. Neki pecaroši su uz dogovor napravili svoje platforme, koje su naravno i drugi pecaroši mogli da koriste. Na jednoj takvoj sam ispunio skoro sve pecaroške snove izvlačeći na osetljive štapove amure i šarane do 20 kilograma. Posle pet ili šest takvih riba po jednom pecanju čovek dolazi u neko stanje koje se ne može objasniti bez da se koriste izrazi kao: savršeno, jedinstveno, posebno, potpuno. Taj luksuz se retko ponavlja u životu. To je toliki luksuz za mene bio da želim da verujem da sam svojim životom i radom to zaslužio. Prosto se čovek zapita – da li je to zaslužio?

Pecaroški raj u svetu – Kuba, Švedska i Norveška

Ljudi vole da putuju, tako se osećaju bolje. Ne znam zašto iskreno, nešto mi ta putovanja nisu bila interesantna nikad, nije da mi smetaju već više onako, mislim da mogu bolje svoje vreme da provedem kraj neke reke i jezera. E sad: ako putujem zbog pecanja to menja stvar iz korena. Onda mi je to sve super. Imao sam prilike da pecam na severu Norveške, hladno, lepo i opet bih. Švedska i njena jezera i priroda su nešto što nikada neću zaboraviti, malo zbog ledenog vetra malo zbog bez preterivanja bar hiljadu jelena koje smo videli. Nacionalni park “Cienaga de Zapata” na Kubi mi je jedno od najlepših putovanja. Zamislite da pecate u tirkiznim lagunama i da ste jedan od dva čamca na hiljade hektara nedirnute prirode. Samo da biste došli do čamaca idete 20 kilometara kroz močvaru, zarđala metalna vrata koja pamte bolja vremena se otvore pred vama i ugledate tanku prugu kopna, a okolo jata flamingosa. Male lagune, a između Mangrovo drveće, ispod vas raže i morske kornjače. Barakude od metar i po su retka pojava i kad upecate jednu takvu, na takvom mestu, mislite da ste u raju. Realno i jeste. Cena? Prava sitnica – 500 evra po osobi po danu. Huh, nisam to očekivao u krizom pogođenoj Kubi. Ipak, posle povratka sam shvatio da je to bila fer cena za ono što retko ko može da vidi.

Elem, pomenuo sam novac. Kada se sve stavi na tas, putovanje, smeštaj, čamci, dozvole – svako putovanje ipak zahteva neke finansije. Naravno da su Kuba i Norveška u razlici najmanje tri puta, ali opet.

Šta je poenta cele ove priče?

Iskreno, poenta je u tome da su jezera i reke ne samo prirodna bogatstva već i veliki izvor finansijske dobiti kroz “Pecaroški turizam”. Ne znam kako ovo bolje da nazovem, meni deluje da sam baš napisao kako treba. Turista koji peca! Sad, turizam podrazumeva da putujete, iskreno, ne mora to biti van zemlje, to nigde nije u definiciji. Dovoljno je da “otputujete” na neko lokalno jezero i voila! Tu ste – priroda, voda, čamac, vazduh. Ja sam ono isto što sam doživeo na Kubi doživeo na jezeru Joca. Isti osećaj jedinstvenosti. Potpuno isti. Znam da mi nećete verovati da su plave lagune na Kubi izazvale isti osećaj kao zalazak sunca na Joci ali morate mi verovati na reč. To je taj osećaj ! Da vidiš nešto posebno i retko. Mir koji veče donosi kad ste u kutku prirode gde mi kao ljudi još nismo naneli štetu je jedinstven osećaj.

Pa šta je problem ako ga ima uopšte? Problema uvek ima i zato je zanimljivo živeti. Sva tri jezera su u okolini Beograda i sva tri su u potpuno drugačijem stanju. Jezero kod Maradika je uređeno, sređeno, čuvano, održavano. Osećaj je vrlo lep kad dođete tamo. Nije veliko ali je dovoljno da imate privatnost i uživate u prirodi. Iako ne tako veliko može se uzeti za primer uređene vodene površine pokazujući da se može ako se hoće. Naravno, teže je sa većim jezerima.

Jezero Paljuvi je potpuno neuređeno. Pecaroša ima jako puno, drugačija muzika sa svih strana u isto vreme, previše čamaca.
Jezero Joca vec nekoliko godina beleži ne tako slavne dane, a nekada je važilo za jednu od najboljih voda sa kapitalnim štukama. Primer je nečega što je bilo uspešno a sada je u opadanju.

Budućnost turizma

Želim da živim u vremenu kad ce “pecaroški turizam” biti prepoznat kao nešto što je finansijski vrlo isplativo, da živim u vremenu kada će pecanje podrazumevati i obavezno vraćanje ribe u vodu kako bi nastavila da živi i raste. U budućnosti će ljudi imati sve više vremena, radno vreme će se skraćivati, ljudi će raditi od kuće, iz prirode. Ulaganje u takvu budućnost koja je još i lokalnog karaktera, gde je sve podređeno gostu od restorana, domaćih proizvoda, dočeka, prenoćišta, po meni je isplativo u godinama koje dolaze. Imam svoj posao i volim ga, inače bih već hodao ovim putem.

Nadam se da sam nekoga inspirisao da razmišlja o iznajmljivanju jezera od države i stvaranja nekog uređenog pecaroškog raja sa kapitalnim primercima. Mislim da bih ja tu rado ostavio dosta novca. Znam puno ljudi kao ja, koji bi kad im je na poslu ili životu teško ili iz čistog zadovoljstva, tako rado otišli negde na neko jezero i uživali na nekoj tihoj platformi, dok se čamac ljuška na talasima. To nema cenu za onoga na platformi, ali ima za onoga ko je tu platformu omogućio.

Budite to Vi.

Foto: Privatna arhiva

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar