Ako je rad stvorio čoveka, šta je onda lenjivac u kancelariji? To je najplaćenije zanimanje na svetu. Koliko god da su zabušanti plaćeni, preplaćeni su jer ne rade gotovo ništa. A ponekad su baš dobro plaćeni da se ne mešaju u svoj posao. Zabušanti „od karijere“ su socijalno izuzetno inteligentni, ali najveće zasluge za to što opstaju, pa čak i napreduju na poslu na štetu onih koji zaista rade – snosi poslovodstvo.
Kod nas se za obavljanje raznih privatnih poslova u radno vreme, kupovinu na pijaci, kuvanje zimnice ili honorarnog rada za drugu firmu, za savetovanje ni o čemu i izmišljanje fantomskih a dobro plaćenih radnih mesta uglavnom optužuje javni sektor. Nasuprot tome, pregorevanje na poslu je postalo praktično sinonim za rad u privatnim firmama, naročito onima za koje nam tvrde da u Srbiju donose svetske standarde i dižu produktivnost u nebesa.
Kako mogu da izgledaju svetski standardi koji se ovde prećutkuju, veoma slikovito dočarava knjiga Dejvida Bolčovera „Živi mrtvaci“, koja je postala svetski bestseler. Ovaj britanski poslovni konsultant i pisac tvrdi da u savremenom korporativnom svetu ima na stotine hiljada ljudi koji provode godine u svojim kancelarijama ne radeći maltene ništa. Oni se provlače kroz pukotine u ogromnim sistemima velikih kompanija, kojima se loše i neefikasno upravlja.
Najveća zanimljivost u ovoj knjizi je ta da je ona zasnovana u velikoj meri na iskustvu samog autora. On kaže da se po završetku fakulteta zaposlio u jednoj maloj osiguravajućoj kući, gde su svi jako mnogo radili i da je zato počeo da traži posao u velikim kompanijama. „Pokazalo se da u velikim firmama mogu da radim vrlo malo, za mnogo bolju platu“, navodi Bolčover.
Poslodavci zaboravili na mene
On posebno ističe primer jedne velike korporacije, gde je prvih godinu dana radio najviše nekoliko sati nedeljno. U početku mu je to prijalo, ali je kasnije počeo da se dosađuje. Otišao je kod svog nadređenog sa pričom kako bi želeo da se usavršava i više doprinese firmi, upitavši da li bi preduzeće htelo da mu plati MBA studije?
Poslodavci su prihvatili njegov predlog, uz dogovor da mu nakon dodatnog stručnog osposobljavanja dodele novo radno mesto, gde će moći da primeni stečena znanja.
„Pred kraj mog usavršavanja, direktori nekoliko sektora u kompaniji pozvali su me na razgovor, ali sve se završilo samo na priči. Mesecima nisam radio bukvalno ništa i shvatio sam da su poslodavci zaboravili na mene. Čitao sam knjige, išao u bioskop, ručavao sa prijateljima, putovao po Evropi i posećivao fudbalske utakmice jer jako volim fudbal. Zaista sam uživao, ali moja porodica i bliski prijatelji bili su manje oduševljeni i ubeđivali su me da potražim drugi posao“, priča Bolčover koji je, napokon, posle tri godine dobro plaćenog nerada i sam shvatio da takva idila neće moći večno da traje.
„Moglo bi se reći da mi je to bio najbolji poslodavac ikada, ali kada to sagledate objektivno, jasno je da ovakvi slučajevi svima nanose ogromnu štetu“, zaključuje Britanac koji sada radi za sebe, tako što savetuje menadžere kako da istisnu lenjivce iz kancelarije, piše poslovne knjige i naravno – one o fudbalu.
„To je kao da sam stalno na odmoru“
Njegovo iskustvo nije izuzetak, potvrđuju i druga istraživanja, poput onog koje je sproveo Džozef Fuler, profesor menadžmenta na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Harvard. Fuler je nekoliko godina proučavao fenomen „plaćenih neradnika“ u multinacionalkama širom sveta i došao do zaključka da je on zapanjujuće rasprostranjen.
Profesor navodi primer zaposlenog koji u jednoj velikoj automobilskoj kompaniji održava IT sistem i koji radi svega nekoliko sati nedeljno. On to može jer se niko ne razume u njegov posao i praktično je svima svejedno šta i koliko on zaista radi, sve dok sistem o kojem brine funkcioniše. Zato ima vremena na pretek da se u radno vreme druži sa decom, planinari, pliva, igra video igrice i gleda serije. „To je kao da sam stalno na odmoru i samo povremeno moram da ga prekinem da nešto uradim“, opisuje ovaj IT stručnjak.
Neradnik možete biti i u velikim tehnološkim kompanijama, ukoliko vam se posreći da vas angažuju za neki razvojni projekat, gde neretko ima mnogo praznog hoda jer nije baš najjasnije šta je čija uloga u tome. A ni gde se ko od inovativnih genija trenutno nalazi, jer su čas negde u Africi, potom u Aziji, pa skoknu do Evrope, sve u cilju istraživačkog rada na projektu.
Fuler opisuje i ispovest političkog analitičara u jednoj konsultantskoj kući, koji priznaje da ima toliko vremena na poslu da ga popunjava tako što svira violinu. Pošto veoma voli muziku, počeo je da razmišlja da nauči da svira još neki instrument u radno vreme, ali ga u izboru sputava to što on ne bi smeo da bude kabast, jer kako u suprotnom da ga donosi u kancelariju? Ni njegove kolege iz istog odeljenja se ne ubijaju od rada, a sve zahvaljujući tome što i njihovi nadređeni retko dolaze na posao.
Urođeni talenat za zabušavanje
Psiholozi tvrde da zabušante na poslu ne treba potcenjivati, odnosno da su to ljudi koji su veoma obdareni socijalnom inteligencijom, doduše isključivo u sopstvenu korist i na štetu drugih. Oni su puni veština koje nijedan poslodavac ne traži, uključujući i sposobnost da prevare i najsofisticiraniju veštačku inteligenciju za regrutovanje kadrova, u koju su kompanije sručile silne pare ne bi li se odbranile od nepodobnih radnika.
Talentovani lenjivac nastoji da bude uključen u sve nove projekte, ali samo na nivou „korisnih ideja“. Mukotrpnu realizaciju prepušta drugima, jer je uvek „razapet“ između mnoštva projekata, večito je pretrpan sastancima, pripremama sastanaka, i sastancima na kojima se zaključuje šta je bilo na tek održanom sastanku. Sa ekrana njegovog računara neprekidno isijavaju komplikovane tabele, kada neko od kolega pokuša da mu „uvali“ konkretan posao istog časa trči da rešava neku iznenadnu „kriznu situaciju“ i sve nervira svojim mejlovima u gluvo doba noći, ne bi li i tako pokazao da „od posla više ne zna gde udara“.
Ovu i druge slične fraze neprekidno ponavlja iz dana u dan, ali nekako uvek nađe vremena da visi satima pored aparata za kafu ili u restoranu firme, gde „neformalno“ razmenjuje informacije sa drugima dokle su stigli u „zajedničkom“ projektu. Ne propušta da se raspita za zdravlje kolega i kako ide privatan život, jer se on u hladnom korporativnom svetu predstavlja kao osećajno biće koje istinski brine za ljude. Ipak, njegov najveći talenat je da zasluge za rezultate do kojih su došli drugi, uz mnogo šarma i „skromnosti“ pripiše sebi tamo gde je to najpotrebnije – kod nadređenih.
Upravo u tom grmu leži zec, dakle u poslovodstvu, tvrdi Gleb Cipurski iz konsultantske kuće Disaster Avoidance Experts. Loše postavljen sistem i direktori koji ne rade svoj posao kako treba su najodgovorniji što zabušanti opstaju u kompanijama i onda kada se masovno dele otkazi, pa čak i napreduju na štetu onih koji zaista rade. Američki stručnjak za izbegavanje katastrofa upozorava da u Sjedinjenim Državama, koje se diče da su zemlja radoholika, produktivnost već godinama opada.
Njegova računica pokazuje da u firmi sa 100 zaposlenih i prosečnom platom od 60.000 dolara godišnje, ukoliko je petina zaposlenih neproduktivna 20% radnog vremena, „za godinu dana baci se 240.000 dolara u kanalizaciju“, a sa skrivenim troškovima taj gubitak može dostići skoro milion dolara.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 228/229, decembar 2024/januar 2025
Foto: Vitaly Gariev, Unsplash