Malo koji autor kriminalnih romana može da se pohvali da njegova dela analiziraju i naučnici, kao što je to slučaj sa knjigama Agate Kristi. Razlog je njeno izuzetno poznavanje otrovnih supstanci. Slavna književnica je tako podrobna znanja o hemiji i toksikologiji stekla dok je radila u bolničkoj apoteci.
Da je besmrtna, britanska književnica Agata Kristi bi 15. septembra ove godine proslavila 135. rođendan. Slavna autorka detektivskih romana umrla je 1976. u 86. godini života, ali je besmrtnost dostigla svojim knjigama, čija popularnost ne jenjava. Ona je jedan od najtiražnijih autora svih vremena, a poznavaoci književnog tržišta tvrde da se od njenih romana više prodaju samo Biblija i Šekspirova dela.
Napisala je 80 detektivskih romana i zbirki priča, 19 pozorišnih komada, dva memoarska dela i šest ljubavnih romana pod pseudonimom Meri Vestmakot, ali su najveću popularnost doživeli njeni krimići, naročito likovi Herkula Poaroa i gospođice Marpl. Zbog toga su je još za života nazivali „kraljicom zločina“, „kraljicom misterije“ i „vojvotkinjom smrti“.
Iako je bila pisac takozvane žanrovske literature, Agata Kristi je 1971. godine dobila najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva. Malo koji književni autor je doživeo da tako veliki broj njegovih dela bude ekranizovan na filmskom platnu i u televizijskim serijama. Njena drama „Mišolovka“, premijerno je izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine, i od tada je komad koji se najduže neprekidno izvodi u istoriji pozorišta.
Samouka književnica je 2013. godine proglašena za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman „Ubistvo Rodžera Akrojda“ za najbolji kriminalistički roman svih vremena. Čak je i sam život Agate Kristi, uključujući njen misteriozni nestanak 1926. godine, nadahnuo neke reditelje da o ovoj ženi – koja se dvadesetih godina prošlog veka usudila da piše o ubistvima, što su tada po pravilu radili samo muškarci – naprave igrane i dokumentarne filmove, ili televizijske drame.
Agatine romane čitali su i patolozi
Ipak, ono što je zaista retkost kada je reč o piscima kriminalističkih romana, jeste činjenica da su detektivski zapleti Agate Kristi pobudili i pažnju naučnika. Razlog su otrovi koje su ubice u njenim romanima koristile da usmrte svoje žrtve. Britanska autorka je tokom šezdesetogodišnje spisateljske karijere u svojim krimićima „ubila“ više od 300 ljudi, od kojih je preko 80 umrlo od trovanja, mnogi u velikim mukama.
Šekspir je svoje žrtve trovao „šablonski“, tako što bi popili otrovano vino, a sličnim metodama je pribegavao i Artur Konan Dojl, „otac“ čuvenog detektiva Šerloka Holmsa, iako je kao lekar svakako znao mnogo više o otrovima od Šekspira. Za razliku od njih dvojice, Agata Kristi je tako raznovrsno i precizno trovala svoje književne junake, da su profesori hemije preporučivali njene knjige svojim studentima, a čitali su ih čak i patolozi, tvrdi britanska naučnica Ketrin Harkap.
Harkap je doktorirala hemiju na Univerzitetu u Jorku, da bi potom ovoj nauci podučavala studente na Univerzitetu u Sariju. Istovremeno se bavila popularizacijom nauke, da bi se na kraju okrenula pisanju knjiga o istoriji naučnih otkrića i njihovoj ulozi u popularnoj kulturi. Među delima koje je objavila su i dve knjige koje se podrobno bave otrovima koje je Agata Kristi koristila u svojim kriminalističkim romanima.
Lekovi u opasna vremena
Gde je autorka detektivskih priča stekla znanje o pravljenju otrova i njihovim svojstvima? Njeno poznavanje smrtonosnih supstanci bilo je utemeljeno u iskustvu iz stvarnog života. Agata Kristi je rođena u primorskom gradu Torkiju u Engleskoj, gde se tokom Prvog svetskog rata dobrovoljno prijavila kao medicinska sestra i bila raspoređena u bolničku apoteku.
U to vreme, lekovi se nisu izdavali upakovani u pilule, već su se pravili ručno. Farmaceuti i njihovi pomoćnici su više ličili na hemijske kuvare nego na dozatore. Oni su sami merili, mešali i pakovali sve vrste medicinskih tinktura i krema. Čak su dodavali i ukuse i boje, kako bi gorke ili neprivlačne mešavine učinili prijatnijim.
Greške prilikom spravljanja lekova mogle su biti smrtonosne, a stvari je dodatno komplikovala činjenica da recepti još uvek nisu bili standardizovani. Lekari su bili prilično subjektivni u pogledu lečenja i doziranja, a apotekari su morali da budu jako oprezni. Treba imati u vidu i da neke opasne supstance koje su danas zabranjene, u to vreme su bile široko dostupne, podseća Ketrin Harkap.
Stoga je priprema lekova nosila veliku odgovornost i zahtevala znanje kako da se osigura tačna doza. To je tražilo detaljnu obuku i Agata Kristi je morala da položi niz ispita pre nego što je dobila dozvolu da učestvuje u spravljanju lekova. Počela je da proučava teorijske i praktične aspekte hemije. Veliki deo svoga znanja o hemiji i toksikologiji stekla je i od farmaceuta koji je imao apoteku u gradu, a koji se i sam ponašao kao da je lik iz nekog romana.
Skandal zbog „tihog trovača“
Kristi je u svojoj autobiografiji ovog apotekara opisala kao čudnog i nepredvidivog čoveka, čiji postupci su često bili problematični. Britanska književnica navodi da je njen učitelj jednom prilikom iz džepa izvadio grudvicu otrovnog biljnog ekstrakta kurarea, koji je rasprostranjen u Južnoj Americi i dovodi do smrti izazivajući paralizu i gušenje. Objasnio je da ga nosi sa sobom jer mu to daje osećaj moći.
Ova, prilično uznemirujuća ličnost, vaskrsla je skoro pola veka kasnije kao jedan od likova u Agatinom romanu „Kod belog konja“. Zaplet uključuje zločinačku organizaciju čiji članovi se bave prodajom otrova namenjenih ubistvima, a žrtve se biraju na osnovu „liste za odstrel“. Harkap napominje da je književnica dala toliko detaljan opis simptoma trovanja različitim smrtonosnim supstancama, da je on gotovo identičan kliničkoj slici.
Nažalost, ovaj roman objavljen 1961. godine pratili su skandali, jer se u javnosti spekulisalo da je poslužio kao „priručnik“ jednom od najmonstruoznijih britanskih trovača, Grejemu Jangu da truje članove svoje porodice, školske drugove a kasnije i kolege na poslu. Iako je sam Jang na suđenju izjavio da nije pročitao roman „Kod belog konja“, a tužilaštvo je dokazalo da je izučavao brojna dela iz oblasti toksikologije i vršio praktične eksperimente uz pomoć aparature koju mu je kupio upravo njegov otac, oduševljen tolikim interesovanjem svoga sina za hemiju – i danas ima onih koji tvrde da je glavna inspiracija „tihog trovača“ Janga bila knjiga Agate Kristi.
Hemija zločina
U vreme kada je britanska književnica tek započinjala svoju spisateljsku karijeru i istovremeno radila u bolničkoj apoteci, došlo je do velikih promena u spravljanju lekova. Jedinjenja poput strihinina i arsena su izlazila iz medicinske upotrebe, a stalno je rastao broj recepata za barbiturate.
Koliko se Agata Kristi ozbiljno udubljivala u ovu problematiku, pokazuje i njen prvi roman „Tajanstveni događaj u Stajlsu“, u kojem dvoje ubica udruženo truju bogatašicu Emili Ingltorp kombinujući čak tri jedinjenja, strihinin, bromid u prahu i morfin, čije je međusobno dejstvo garantovalo smrt a prikrivalo tragove trovanja. Nakon objavljivanja svoje prve knjige, mlada autorka je dobila pohvale kojima se najmanje nadala – urednik „Farmaceutskog žurnala“ je napisao prikaz romana, uz komentar da se konačno pojavio pisac koji kada truje svoje junake zaista zna kako se to radi.
Agata Kristi je u narednim detektivskim zapletima koristila mnoge otrove, jedinjenja kao što su beli fosfor, cijanid, ricid, ili toksične biljke poput žutog jasmina, naprstaka i kukute, koje i danas legalno rastu u baštama u Velikoj Britaniji. „Međutim, svako ko razmišlja da kopira metode Agate Kristi, trebalo bi da zna da je danas mnogo teže dobiti takva smrtonosna jedinjenja nego što je to bio slučaj u njeno doba i da su tehnologije za otkrivanje otrova toliko napredovale, da bi trovač teško umakao pravdi“, poručuje Ketrin Harkap.
Jovana Bajić
Biznis & finansije 237, septembar 2025.
Foto: PixTreats, Pixabay