Rast budžetskih izdvajanja za odbranu nije prolazna epizoda, već deo nove realnosti javnih finansija. U uslovima velikih fiskalnih promena, revizija mora da pomogne prilikom utvrđivanja da li javni novac ostvaruje merljive rezultate. To posebno važi za rashode koji brzo rastu i koji se često opravdavaju nacionalnom bezbednošću.
Geopolitičke krize poslednjih godina sve snažnije utiču na javne finansije. Rat u Ukrajini, rat na Bliskom istoku, tenzije u Indo-Pacifiku, pritisci na energetsko tržište i sve izraženije rivalstvo velikih sila promenili su način na koji države planiraju budžete. Bezbednost više nije samo pitanje spoljne politike i vojske, već postaje jedno od centralnih fiskalnih pitanja.
U takvim okolnostima javni sektor se suočava sa složenim izazovom: kako obezbediti više sredstava za odbranu, a da se istovremeno ne ugroze ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, infrastrukturu, socijalnu zaštitu i druge razvojne funkcije države.
Prema podacima SIPRI-ja, vojni izdaci u svetu dostigli su 2.718 milijardi dolara u 2024. godini, što predstavlja rast od 9,4% u realnom iznosu u odnosu na prethodnu godinu i najbrži godišnji rast još od kraja Hladnog rata. Udeo vojnih izdataka u svetskom BDP-u povećan je na 2,5%, dok su vojni izdaci rasli desetu godinu zaredom. Ovi podaci ukazuju da nije reč o kratkoročnoj reakciji na pojedinačne krize, već o strukturnoj promeni u javnoj potrošnji.
Odbrana kao novi fiskalni prioritet
U Evropi je promena posebno vidljiva. Posle više decenija u kojima su mnoge države relativno sporo povećavale vojne budžete, rat u Ukrajini je otvorio pitanje sposobnosti evropskih zemalja da samostalno finansiraju sopstvenu bezbednost. NATO je godinama insistirao na cilju da članice izdvajaju najmanje 2% BDP-a za odbranu, ali je taj cilj u novim okolnostima postao donji prag, a ne ambicija. NATO u svojim dokumentima ističe da je izdvajanje od 2% BDP-a važan indikator političke spremnosti saveznika da doprinesu zajedničkoj odbrani.
Rast vojnih izdvajanja, međutim, ne dešava se u fiskalnom vakuumu. Države već imaju visoke obaveze po osnovu javnog duga, penzija, zdravstvene zaštite, energetske tranzicije i ulaganja u infrastrukturu. Kada se odbrana pomeri naviše na listi prioriteta, budžeti moraju da apsorbuju novi pritisak. To najčešće znači jedno od tri rešenja: povećanje prihoda, rast zaduživanja ili preraspodelu rashoda. Svaka od ovih opcija ima cenu.
Povećanje poreza može da obezbedi stabilniji izvor finansiranja, ali može uticati na investicije, potrošnju i konkurentnost privrede. Novo zaduživanje može kratkoročno da ublaži pritisak, ali dugoročno povećava troškove kamata i ograničava fiskalni prostor. Preraspodela rashoda može izgledati kao tehničko pitanje, ali u praksi znači politički osetljive odluke: manje prostora za neke programe, sporije investicije ili odlaganje reformi.
Javni sektor između bezbednosti i razvoja
Za javni sektor, rast vojnih izdvajanja otvara pitanje kvaliteta javne potrošnje. Nije dovoljno samo povećati budžet za odbranu. Ključno pitanje je da li se ta sredstva koriste efikasno, transparentno i u skladu sa strateškim prioritetima. U okolnostima krize, države su često sklone ubrzanim nabavkama, izuzecima od redovnih procedura i većem stepenu poverljivosti. Takav pristup može biti opravdan kada postoji stvarna hitnost, ali istovremeno povećava rizik od neefikasne potrošnje, slabije konkurencije, precenjenih nabavki i nedovoljne kontrole.
Tu se otvara prostor za važniju ulogu revizije. Revizija u javnom sektoru ne sme da bude shvaćena samo kao naknadna provera formalne ispravnosti dokumentacije. U uslovima velikih fiskalnih promena, ona mora da pomogne prilikom utvrđivanja da li javni novac ostvaruje merljive rezultate. To posebno važi za rashode koji brzo rastu i koji se često opravdavaju nacionalnom bezbednošću. Revizorsko pitanje više nije samo: „Da li je rashod zakonito izvršen?“, već i: „Da li je država za taj novac dobila odgovarajući kapacitet, kvalitet, rok i efekat?“
Upravo zato revizija svrsishodnosti dobija na značaju. Kod vojnih i bezbednosnih izdataka, revizija svrsishodnosti može da analizira planiranje nabavki, održivost višegodišnjih obaveza, odnos između ulaganja u opremu i ulaganja u ljudske resurse, kao i sposobnost institucija da prate realizaciju ugovora. Poseban izazov predstavlja ravnoteža između poverljivosti i javne odgovornosti. Određeni podaci moraju ostati zaštićeni, ali poverljivost ne sme postati izgovor za odsustvo kontrole.
Fiskalni pritisci i rizik istiskivanja drugih rashoda
Najveći rizik rasta vojnih izdvajanja jeste istiskivanje razvojnih rashoda. Ako se novi izdaci za odbranu finansiraju smanjenjem ulaganja u obrazovanje, nauku, zdravstvo ili infrastrukturu, država može dugoročno oslabiti sopstvenu ekonomsku osnovu. Bezbednost je nužan preduslov stabilnosti, ali održiva bezbednost zavisi i od snažne privrede, funkcionalnih institucija i kvalitetnog ljudskog kapitala.
Međunarodni monetarni fond (MMF) upozorava da povećanje rashoda za odbranu zahteva teške fiskalne izbore, posebno u zemljama koje se već suočavaju sa visokim dugom i rastućim troškovima kamata. U analizama dugoročnih fiskalnih pritisaka u Evropi, MMF ukazuje da odbrana, energija, demografija i penzije istovremeno povećavaju potrebe za javnim finansiranjem. To znači da će kvalitet budžetskog planiranja postati jednako važan kao i sam nivo izdvajanja.
U praksi, to zahteva srednjoročni pristup. Rashodi za odbranu ne mogu se posmatrati samo kroz godišnji budžet, jer veliki sistemi nabavki, infrastrukture i opremanja traju više godina. Ako se takvi rashodi planiraju ad hoc, bez realne procene ukupnih troškova vlasništva, država može ući u obaveze koje će opterećivati buduće budžete. Nabavka opreme je samo početni trošak; održavanje, obuka, rezervni delovi, logistika i modernizacija često predstavljaju značajan deo ukupnog fiskalnog tereta.
Šta revizija treba da prati
U novom okruženju, revizija javnog sektora treba da se fokusira na nekoliko ključnih oblasti. Prva je usklađenost budžetskih izdvajanja sa strateškim dokumentima. Ako strategije predviđaju određene kapacitete, budžet mora pokazati kako se ti kapaciteti finansiraju. Druga oblast je opravdanost prioriteta. Nije svako povećanje rashoda jednako važno, niti svaki projekat ima isti efekat na bezbednost. Treća oblast je upravljanje nabavkama, posebno kod velikih ugovora, direktnih pogodbi i hitnih procedura.
Četvrta oblast je praćenje rezultata. Javnost ne mora da zna sve tehničke detalje vojnih sistema, ali ima pravo da zna da li su ciljevi ostvareni, da li su rokovi poštovani i da li su institucije odgovorno upravljale novcem. Peta oblast je fiskalna održivost. Revizija treba da ukaže kada se stvaraju obaveze koje nisu dovoljno jasno prikazane u budžetu ili kada se budući troškovi potcenjuju.
Ovo je naročito važno za zemlje sa ograničenim fiskalnim prostorom. Kod njih svako povećanje jednog rashoda ima izraženiju oportunitetnu cenu. Drugim rečima, svaki dinar više za jednu namenu znači manje prostora za neku drugu, osim ako se ne obezbede novi prihodi ili veći privredni rast.
Nova faza javnih finansija
Rast vojnih izdvajanja nije prolazna epizoda, već deo nove realnosti javnih finansija. Geopolitičke krize vraćaju državu u centar ekonomskog odlučivanja, ali istovremeno povećavaju odgovornost za kvalitet upravljanja javnim novcem. Bezbednost postaje skuplja, ali upravo zato mora biti bolje planirana, preciznije merena i strože kontrolisana.
Za javni sektor to znači da će budžetske odluke postajati sve složenije. Za reviziju to znači širenje fokusa sa formalne pravilnosti na ocenu svrsishodnosti, održivosti i strateške opravdanosti rashoda. U vremenu kada se fiskalni prioriteti brzo menjaju, revizija može biti jedan od ključnih mehanizama koji obezbeđuje da povećana potrošnja ne postane samo veći trošak, već stvarna javna vrednost.
⃰Nemanja Jakovljević, ekonomista i doktorant Ekonomskog fakulteta u Beogradu, sa profesionalnim iskustvom u oblasti javnih finansija, računovodstva i revizije
Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije
Foto: Filip Andrejevic, Unsplash