Indonezija trenutno vodi istragu protiv visokih državnih zvaničnika koji su pljačkali muslimanske vernike „u ime Boga“ i oštetili državu za skoro 62 miliona dolara. Zbog pravila da Saudijska Arabija svake godine drugim zemljama određuje nacionalne kvote koliko hodočasnika može da dođe u Meku, formiraju se dugačke liste na kojima se čeka dozvola i po 20 godina. Zato je zloupotreba kvota kako bi se progurali „vernici preko reda“ postala veoma unosna u državama sa većinskim muslimanskim stanovništvom.
Iako Vatikan i dalje mnogima služi kao uzor kako upravljati maglovitim finansijskim transakcijama između ovoga i onoga sveta radi lične koristi, nadležni za odnose sa Bogom u muslimanskim zemljama izgleda da nimalo ne zaostaju u baratanju kreativnim finansijama.
Jedan od glavnih izvora za sticanje sumnjivih prihoda u ime vere je hodočašće u Meku u Saudijskoj Arabiji, gde se nalazi najvažnije svetilište islama – Ćaba, odnosno „Božja kuća“. Putovanje je obavezno za sve finansijski i fizički sposobne muslimane, barem jednom u životu. Tokom poslednjih pola veka broj hodočasnika neprekidno raste i sada se u Meki svake godine okupi preko dva miliona vernika.
Ali, privatni susret s Bogom nije nimalo jeftin. Troškovi hodočašća kreću se u proseku od 6.000 do 12.000 dolara, a izdaci mogu premašiti 20.000 dolara za takozvane VIP putnike koji uživaju pun komfor i ne moraju da se guraju sa milionima siromašnije braće po veri. Države sa većinskim muslimanskim stanovništvom retko dreše kesu kako bi finansijski podržale ova putovanja, već to prepuštaju slobodnom tržištu. Drugim rečima, bez obzira na visinu ličnih prihoda, vernik mora sam da se snađe za novac koji mu je potreban kako bi obavio dužnost koja predstavlja jedan od pet stubova islama.
Tipičan primer je Pakistan. Ova zemlja ima Ministarstvo za verska pitanja i međuversku harmoniju, ali ta harmonija ne podrazumeva finansiranje hodočasnika. Pakistanci odlaze na hodočašće uglavnom preko specijalizovanih turističkih agencija, za to zadovoljstvo moraju da plate punu tržišnu cenu i usput se mole Bogu da ih organizator putovanja ne prevari, što se dešava sve češće.
Beskrajne liste čekanja
Nasuprot tome, Indonezija, Malezija i Maldivi imaju institucije koje je propisala država. One upravljaju sredstvima hodočasnika u skladu sa šerijatom, kako bi im pomogle u finansiranju hodočašća. Dva glavna razloga za osnivanje ovih institucija su troškovi putovanja i godišnje kvote za hodočasnike. Muslimanskog vernika na Maldivima ukupni izdaci za hodočašće koštaju otprilike polovinu prosečne godišnje plate, u Maleziji hodočasnik mora da izdvoji sumu koja dostiže prosečnu zaradu za godinu dana, a u Indoneziji oko 70% svojih godišnjih prihoda.
Dodatni problem je u tome što je Saudijska Arabija drugima nametnula rigorozne nacionalne kvote, koje određuju koliko muslimanskih vernika iz te države može doći u Meku svake godine. Generalno pravilo za zemlje sa muslimanskom većinom glasi – jedan hodočasnik na 1.000 muslimana.
To znači da veliki broj vernika čami na listama čekanja godinama, pa i decenijama, pre nego što dobije dozvolu za odlazak u „Božju kuću“. Pošto je reč o tako dugom periodu, Malezija, Maldivi i Indonezija su uveli program investicione štednje za akumulaciju kapitala, kako bi vernik tim novcem mogao da plati većinu troškova hodočašća kada konačno stigne na red.
Ovim novcem upravljaju specijalne državne institucije, koje su uz to obavezne da prema utvrđenim propisima raspoređuju godišnje kvote. Pravila su takva da se najveći broj kvota dodeljuje za redovni hadž, odnosno za vernike koji su na listi čekanja, dok se manji broj kvota, obično ispod 10% od ukupnog broja, odobrava za takozvani vanredni hadž, koji mimo liste čekanja organizuju privatne turističke agencije.
Halal portfolio
Malezija, gde su troškovi hodočašća najveći u poređenju sa prosečnim primanjima, ima posebno državno telo Tabung Hadži (TH), koje pod kontrolom ministra za verska pitanja upravlja celokupnim putovanjem hodočasnika, pruža socijalnu pomoć i zdravstvene usluge.
Potencijalni hodočasnici potpisuju ugovor sa državom i uplaćuju početne depozite, koje TH ulaže u halal portfolio. Novac se investira u hartije od vrednosti sa fiksnim prihodom, uključujući islamske obveznice koje izdaje vlada, akcije, gotovinu i nekretnine na lokalnom i međunarodnom tržištu.
Maldivi su ranije poveravali nadzor nad poslovima vezanim za hodočašće privatnim turističkim agencijama, ali zbog brojnih skandala koji su pratili ove aranžmane, država je 2013. godine osnovala državno preduzeće za hadž (MHCL). Ono nudi dva modela štednje, a prikupljena sredstva ulaže u islamske finansijske proizvode, slično kao u Maleziji.
Indonezija je osnovala Agenciju za upravljanje fondovima za hadž (BPKH) 2014. godine, koja radi pod kontrolom Ministarstva za verska pitanja. Građani uplaćuju depozit ovoj agenciji, koja prikupljena sredstva takođe ulaže u portfolio dozvoljen islamskim zakonom, a akumulirani prinosi deponuju se na elektronske račune svakog hodočasnika.
Zauzvrat, BPKH naplaćuje godišnju naknadu za svoje usluge. Pored investicionog fonda, vlada obezbeđuje subvencije za pokrivanje značajnog dela troškova hadža, ali ako subvencija i akumulirani prihod od ulaganja ne pokriju celokupne troškove za datu godinu, hodočasnici su dužni da plate razliku pre nego što krenu na hodočašće. Indonezija je 2023. smanjila subvencije za hadž, što je izazvalo masovno nezadovoljstvo među muslimanskim stanovništvom.
Pljačka u ime Boga
Međutim, veći problem u sve tri pomenute zemlje predstavlja manipulisanje kvotama i zloupotreba novca koji vernici štede za hodočašće uz pomoć države. Pokazalo se da u tom sistemu postoje rupe kroz koje pare krišom „kaplju“ visokim državnim zvaničnicima, njihovoj rodbini, prijateljima i „lojalnim“ poslovnim partnerima.
Pronevere novca za hadž vrše se na razne načine, od toga da menadžeri koji upravljaju halal portfoliom zloupotrebljavaju finansijsku nepismenost većine hodočasnika i sklapaju ugovore o ulaganjima od kojih oni i povezana lica imaju veće koristi nego klijenti, do klasičnog podmićivanja nadležnih da na listi čekanja proguraju neke vernike preko reda.
Tako je pre dve godine izbio skandal kada se otkrilo da su posebni termini za hadž koje je Saudijska Arabija dodelila članovima kraljevske porodice, verskim poglavarima i visokim političkim zvaničnicima u Maleziji, preprodati turističkim agencijama koje organizuju privatna hodočašća, mimo liste čekanja.
Afera nije nedostajalo ni na Maldivima, zbog čega je ova ostrvska država nedavno u potpunosti isključila privatne operatere iz upravljanja kvotama, u nadi da će time uspostaviti efikasniju kontrolu nad organizacijom hodočašća i smanjiti korupciju.
No, ako je suditi po broju pokrenutih istraga, „muljanje“ sa kvotama je najprisutnije u Indoneziji, državi sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva u svetu. Upravo iz tog razloga, Indonezija od Saudijske Arabije dobija najveću kvotu za hadž, kojom su prošle godine obezbeđene dozvole za 241.000 hodočasnika.
Zbog zloupotreba ovih kvota, u Indoneziji su za manje od dve decenije u zatvoru završila dva ministra za verska pitanja, a izgleda da je na pomolu treći takav slučaj. Trenutno se vodi istraga zbog sumnje da su aktuelni ministar vera i direktor Agencije za upravljanje fondovima za hadž u saradnji sa vlasnicima najvećih turističkih agencija u Indoneziji, preusmeravali na desetine hiljada kvota „preko reda“. Time su oštetili veliki broj hodočasnika na listi, od kojih više od 8.000 čeka na dozvolu duže od 20 godina.
Komisija za borbu protiv korupcije procenjuje da su osumnjičeni oštetili državu za skoro 62 miliona dolara. Istražni organi su od uhapšenih zaplenili više miliona dolara u gotovini, poslovne zgrade, privatne kuće, građevinsko zemljište, vozila i drugu imovinu za koju se sumnja da je tek delić bogatstva koje su stekli pljačkajući vernike „u ime Boga“.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 238, oktobar 2025.
Foto: Muhur, Depositphotos