Nestašica vodoinstalatera u svetu postaje dramatična, a pokušaji da se uveća broj žena koje bi se bavile tim zanatom nisu naročito delotvorni zbog društvenih predrasuda. Ako to ne uspeva najrazvijenijim zapadnim zemljama, gde žene jedva prelaze 1% ukupnog broja vodoinstalatera, kako se ovaj zanat „primio“ među Jordankama, koje žive u mnogo konzervativnijem društvu?
Američki sociolog Musa Al Arabi cinično je zaključio da kada bi u jednom danu nestalo 90% sociologa u svetu to bi malo ko primetio, ali kada bi nestala polovina vodoinstalatera – zavladala bi globalna panika. Ona je već na pomolu, jer se procenjuje da će u naredne dve godine Sjedinjenim Državama nedostajati 550.000 vodinstalatera, Velikoj Britaniji 74.000, Francuska se žali da zbog nedostatka ovih zanatlija trpi štetu od tri milijarde evra godišnje, a poslodavci u Srbiji ne mogu da nađu vodoinstalatera čak ni za platu od 2.000 evra mesečno.
Zato države pokušavaju da zavrbuju mlade za ovu profesiju kroz različite programe, ali sudeći po statistici, bez većeg uspeha. Zašto ona nije popularna i pored mogućnosti da se dobro zaradi, objašnjava jedan irski vodoinstalater na društvenoj mreži Reddit. On ističe da je reč o poslu koji je težak, prljav, prašnjav, sa nezdravim isparenjima, a koji mušterije ne poštuju, optužujući vodoinstalatere da su lopovi koji naplaćuju mnogo više nego što njihov rad zaista vredi.
Po njegovom mišljenju, to su istovremeno razlozi zašto ovaj posao nije za žene, iako se u poslednje vreme insistira na tome da se njihovom obukom popune deficitarna zanatska zanimanja. Prema podacima Svetskog saveta za vodoinstalatere (WPC), žene čine svega oko 2% ukupnog broja vodoinstalatera u svetu, pri čemu taj procenat jedva prelazi 1% čak i u najrazvijenijim državama poput SAD i Nemačke, i u proseku imaju za 15% niže zarade nego njihove muške kolege.
Istina, ta razlika je manja nego u mnogim drugim profesijama, ali do zarade treba doći. Zbog ukorenjenih predrasuda da žene nisu sposobne za ovaj posao, imaju teškoća da usavrše taj zanat u praksi jer ih mnoge radionice odbijaju, a još teže se probijaju na samom tržištu.
Doktoriraj na fakultetu da budeš domaćica
Ako su takvi stereotipi i dalje rašireni u zapadnoj kulturi, kako je došlo do toga da se ovaj zanat „primi“ među ženama u Jordanu, gde je podela uloga među polovima znatno konzervativnija? Iako ova bliskoistočna zemlja može da se pohvali velikim brojem obrazovanih žena, usko grlo nastaje prilikom njihovog zapošljavanja. To potvrđuju i izveštaji o društvenom i ekonomskom napretku žena, koje redovno objavljuje Odeljenje za statistiku Kraljevine Jordana.
Podaci iz ove godine pokazuju da u Jordanu živi nešto više od 5,5 miliona žena, što je 47% ukupnog stanovništva. Preko 61% ženske populacije spada u radno sposobnu grupu od 15 do 64 godine. Udeo obrazovanih žena premašio je 93 procenta, skoro tri četvrtine njih ima završenu srednju školu, 55% diplomiranih studenata su žene, a one preovlađuju i među doktorima nauka (56%). Žene čine petinu u jordanskom parlamentu i zauzimaju četvrtinu visokih pozicija u državnim ministarstvima i diplomatiji.
Međutim, statistika je nije toliko „feminizirana“ kada se analizira celokupno tržište rada. Žene u Jordanu čine manje od 15% aktivne radne snage, što znači da kada završe školovanje, većina njih svoju diplomu „okači o klin“ i posveti se poslu koji im je „određen rođenjem“ – da budu supruge, majke i domaćice. One koje se zapošljavaju uglavnom rade u takozvanim ženskim profesijama, najviše u obrazovnim i vaspitnim delatnostima. Iako su svi veći jordanski gradovi puni plakata koji pozivaju devojke da studiraju tehničke fakultete, samo 16% žena radi u tehničkim strukama.
Borba za svaku kap vode
Otkud onda ideja da se Jordanke obučavaju za vodoinstalatere i zarađuju u profesiji koja svuda u svetu opstaje kao jedno od najtvrdokornijih „muških uporišta“? Glavni razlog zašto se jordanska država odlučila za ovakve programe obuke jeste ekonomski, ali prioritet nije bio da se što veći broj žena finansijski osamostali, već rešavanje jednog drugog problema – gubitka vode u distributivnoj mreži.
Jordan je mala, suva zemlja, gde 75% teritorije zauzima pustinja. Svakom stanovniku dostupno je svega oko 150 kubnih metara vode godišnje. Ta količina je manja od polovine zapremine prosečnog bazena, ona čini svega jednu šezdesetinu količine vode dostupne stanovnicima SAD i četvrtinu svetskog proseka.
Ali, razlozi za jordansku krizu sa vodom sežu dalje od puke geografije. Ovaj region decenijama potresaju politički i vojni sukobi, što onemogućava saradnju oko održavanja i unapređenja vodnih resursa. Štaviše, sukobi često izbijaju upravo zbog pristupa vodi, najviše oko reke Jordan. U ovu reku ulivaju se pritoke iz Libana, Sirije, Jordana, Izraela i sa palestinskih teritorija. To je ometalo pokušaje ne samo da se voda podeli, već i da se zaštiti reka, zbog čega su i kvalitet i količina vode naglo opali u poslednjih nekoliko decenija.
Pored toga, ratovi „proizvode“ veliki broj izbeglica. Prema podacima UNHCR-a, trenutno u Jordanu ima više od 760.000 izbeglica iz Sirije, Iraka, Jemena, Sudana i preko 2,4 miliona registrovanih palestinskih izbeglica, što dodatno iscrpljuje ionako oskudne rezerve vode.
Uz sve to, Jordan ima ogromnih problema sa curenjem vode. U nekim oblastima izgubi se i do 76% vode zbog havarija u distributivnoj mreži i učestalih kvarova u samim domaćinstvima. Neke procene kažu da je u pitanju količina koja bi mogla da zadovolji osnovne potrebe za vodom oko 2,6 miliona ljudi, što je četvrtina trenutne populacije u Jordanu.
„Porođajne muke“ na tržištu
Tražeći rešenja kako da umanji gubitak vode, jordanska vlada je odlučila da jedna od mera bude i obuka žena za obavljanje vodoinstalaterskih radova. Zašto?
Pre svega, za razliku od muškaraca koji su po ceo dan na poslu, većina žena najveći deo vremena provodi u obavljanju kućnih obaveza, koristeći vodu za kuvanje, pranje i čišćenje. Usled toga, mnogo pre nego njihovi muževi primećuju da je došlo do kvara sa vodom i gde su problemi nastali. Ali, one ne smeju da prime nijednog muškarca u kuću, pa ni vodoinstalatera, ako nije prisutan njihov suprug. Međutim, ukoliko je vodinstalater žena, popravka može da se obavi odmah, često i pre nego što se odsutni domaćin vrati s posla ili sa službenog puta.
Dakle, što se pre kvar utvrdi i popravi, to će se izgubiti manje vode. Vođeni ovom logikom, nadležni u Jordanu su prve obuke žena za vodoinstalatere počeli da sprovode još 2011. godine, uz teške „porođajne muke“. Sama ideja da se žene bave ovim zanatom naišla je na ogroman otpor u javnosti. Čak se i veliki deo Jordanki pridružio osudama da bi čeprkanje po vodovodu i kanalizaciji predstavljalo poniženje i sramotu ne samo za žene koje bi prihvatile takav posao, već i za njihovu celokupnu rodbinu.
Šegrtovanje kod veteranki
No, jordansko Ministarstvo za vodosnabdevanje i navodnjavanje je bilo uporno da sprovede svoj plan, a finansijsku podršku su ponudile i međunarodne organizacije za razvojnu pomoć. Ipak, presudni momenat je bio kada su svetovne vlasti ubedile imame da dozvole ženama vodinstalaterima da rade u džamijama.
Nakon toga, pored javnih ustanova vodoinstalaterke su počele da angažuju privatne firme a potom i domaćinstva, naročito bogatiji slojevi stanovništva u prestonici Amanu, za svoje vile širom Jordana. Država redovno izveštava javnost o uštedama koje se postižu zahvaljujući ovom programu, a koje su dostigle 40% u ukupnoj potrošnji vode.
Ipak, vodoinstalerke u Jordanu priznaju da je od uštede vode za njih još važnije to što im je ovaj zanat obezbedio finansijsku nezavisnost. Žene vodoinstalateri zarađuju u proseku 500 dolara mesečno, što je znatno iznad minimalca u Jordanu. Tome je doprinelo i njihovo udruživanje u zadruge, kao i spremnost veteranki u ovom poslu da obučavaju buduće vodoinstalaterke.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 238, oktobar 2025.
Foto: photography33, Depositphotos