Za prosečnog građanina Srbije odlazak kod advokata predstavlja finansijski rizik, jer pravni spor može ozbiljno da ugrozi kućni budžet. Visoke i netransparentne advokatske tarife, neusklađene sa niskim primanjima građana, čine da svaki sudski postupak predstavlja značajno finansijsko opterećenje i razlog za odustajanje od sudskog postupka.
Advokatske usluge u Srbiji se ne formiraju slobodno na tržištu. Naime, Advokatska komora Srbije kroz obavezujući Tarifnik propisuje minimalne cene po pojedinačnim pravnim radnjama, koje se primenjuju u svim sudskim postupcima i služe kao osnov za odlučivanje o naknadi troškova.
U praksi, advokati ne mogu da naplate uslugu ispod propisane tarife ako žele da im sud prizna trošak i ako žele da izbegnu disciplinsku odgovornost. Iako je formalno dozvoljeno da svoju uslugu naplatite više, prostor za snižavanje cene praktično ne postoji, pa klijenti nemaju realnu pregovaračku poziciju.
Ovakvo uređenje Komora opravdava zaštitom profesije od cenovnog „dampinga“ i očuvanjem kvaliteta usluge, ali sa ekonomskog stanovišta njegov efekat je ograničenje konkurencije cenom i de fakto fiksiranje minimalnih troškova za korisnike.
Posledica je da građani ne mogu da biraju pristupačniju pravnu zaštitu, već se izbor svodi na reputaciju i specijalizaciju, dok cena ostaje unapred određena i neusklađena sa kupovnom moći stanovništva.
Ako advokat za sastavljanje jednog podneska i prisustvo na jednom ročištu naplati ukupno između 25.000 i 40.000 dinara (uzeti su najniži iznosi iz Advokatske tarife sa sajta paragraf.rs), taj iznos već predstavlja oko 29–46% medijalne mesečne plate (85.267 dinara, za septembar 2025, prema Republičkom zavodu za statistiku). Ukoliko postupak uključuje tri ročišta i nekoliko pisanih podnesaka, ukupan trošak vrlo lako prelazi nekoliko mesečnih plata, bez uračunatih sudskih taksi (od 3.000 do 30.000 dinara, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora) i eventualnih troškova veštačenja (od 20.000 dinara za jednostavnije slučajeve do preko 100.000 za složenije).
Drugim rečima, jedan prosečan spor može da košta koliko i cela jedna mesečna plata građanina. Ako se postupak razvuče na godinu ili dve, što je u domaćoj sudskoj praksi česta pojava (prema izveštaju Svetske banke za 2024, prosečno trajanje građanskog postupka je 18 meseci), ukupan iznos dostiže vrednost dve ili više mesečnih zarada. Za domaćinstvo koje živi od plate do plate, to više nije običan trošak i može da ugrozi finansijsku stabilnost cele porodice.
Zašto je nemoguće poređenje Srbije i Zapadne Evrope
Advokati u Srbiji se često brane činjenicom da su u poređenju sa tarifama advokata u zemljama Evropske unije, njihove znatno niže! Takav pristup, međutim, zanemaruje ključnu ekonomsku činjenicu: trošak usluge ne određuje nominalna cena, već njen odnos prema dohotku onoga ko je plaća.
U većini zemalja Evropske unije advokatske usluge jesu nominalno skuplje, ali predstavljaju znatno manji teret za građane. Prosečna neto plata u zemljama poput Nemačke ili Holandije kreće se između 3.200 i 3.800 evra mesečno (Eurostat, 2025), a ukupni trošak jednostavnijeg pravnog postupka, na primer radnog spora ili razvoda, može iznositi 2.000 do 5.000 evra, što je na prvi pogled 50–150% mesečne plate. Međutim, većina građana retko plaća pun iznos.
Ključni razlog je široko rasprostranjeno pravno osiguranje (na primer Rechtsschutzversicherung u Nemačkoj), koje košta 150–400 evra godišnje (mesečno 12–35 evra). Ono pokriva 80–100% troškova advokata, sudskih taksi, veštačenja i čak troškova protivne strane u slučaju gubitka spora. Građanin plaća samo premiju i eventualnu franšizu (iznos koji plaća po sporu, odnosno slučaju) od 150–300 evra, ukupno često 400–600 evra, ili manje ako se spor brzo reši. Osim toga, u radnim sporovima medijacija je obavezna i jeftina (do 200 evra ili besplatna), a za građane sa niskim prihodima postoji državna pomoć koja može pokriti ceo iznos troškova advokata i sudskih troškova, ili sindikati plaćaju advokate svojim članovima.
U Srbiji situacija je suštinski drugačija. Kao što je u tekstu već naznačeno, medijalna neto plata u Srbiji je oko 730 evra, a ukupan trošak sličnog postupka od 500 do 800 evra (ukoliko se slučaj reši u samo dva ili tri ročišta) i predstavlja 70–110% mesečnih primanja.
Poseban problem je činjenica da sve sudske troškove kao i troškove advokata građani plaćaju iz svog džepa. Relativni teret na kućni budžet je stoga 3–5 puta veći nego u razvijenim evropskim zemljama. Iako se troškovi formalno nadoknađuju u slučaju dobijenog spora, na povraćaj novca čeka se mesecima, a često i godinama, dok se svi tekući životni troškovi u međuvremenu moraju redovno podmirivati.
Koliko zaista zarađuju advokati u Srbiji
Sistem advokature u Srbiji strukturno je podešen tako da pre svega štiti prihode profesije, a ne pristup pravdi za građane. Kao što je već objašnjeno, advokatske tarife su formalno regulisane, konkurencija cenom je ograničena.
Dodatni paradoks predstavlja činjenica da se značajan deo budućih advokata obrazuje uz podršku države, pre svega kroz budžetska mesta na pravnim fakultetima koja se finansiraju sredstvima poreskih obveznika. Međutim, nakon ulaska u profesiju, advokatske usluge se naplaćuju isključivo po tržišnoj logici i u skladu sa tarifama koje propisuje Advokatska komora, bez sistemske obaveze da se ta javna investicija „vrati“ kroz široku i pristupačnu pravnu zaštitu za građane.
Kada je reč o zaradama advokata, precizna statistika u Srbiji ne postoji. Advokati većinom rade kao samostalni preduzetnici, pa promet advokatskih usluga ne prolazi kroz fiskalne kase, ne postoji javni trag pojedinačnih naplata, država nema uvid u stvarni obim prihoda po predmetu, a javnost ne može da utvrdi koliko su te usluge zaista naplaćene.
Prihodi advokata nisu obuhvaćeni zvaničnim statistikama kao što su prosečne zarade u privredi. Republički zavod za statistiku (RZS) ne izdvaja advokate kao posebnu kategoriju, pa su dostupni podaci ograničeni i indirektni.
Iz prakse se može zaključiti da prihodi advokata značajno variraju u zavisnosti od broja klijenata, vrste i složenosti predmeta, specijalizacije, lokacije i reputacije. Advokati u većim gradovima, u proseku ostvaruju znatno više prihode od kolega u manjim sredinama, dok su razlike između pojedinačnih kancelarija često veće nego u bilo kojoj drugoj profesiji sa regulisanim tarifama.
Nedostatak transparentnih i uporedivih podataka o zaradama dodatno otežava javnu raspravu o tome koliko advokatske usluge zaista koštaju i koliki deo tog troška čine realni prihodi profesije. U takvim okolnostima, sistem u kojem su cene za korisnike jasno definisane, a prihodi pružalaca usluga netransparentni, prirodno izaziva pitanja o ravnoteži između zaštite profesije i javnog interesa.
Pravda je skupa ali (ne)dostižna
U Srbiji advokatske usluge nisu problem zato što su nominalno skuplje nego u Evropi, već zato što su potpuno neusklađene sa primanjima građana i lišene zaštitnih mehanizama koji postoje u razvijenim pravnim sistemima.
Vrlo često, odluka da li pokrenuti spor često se ne donosi na osnovu pravnih argumenata i šanse da se spor dobije, već na osnovu procene da li domaćinstvo može da izdrži višemesečne ili višegodišnje troškove.
U takvom okruženju, cena advokatskih usluga postaje filter koji razdvaja one koji mogu da priušte da se bore za svoja prava od onih koji su primorani da odustanu. Posledica nije samo nepravda koju trpi pojedinac, već i slabljenje poverenja u institucije i normalizacija situacije u kojoj je pravda nedostižna jer je preskupa.
Bez reformi poput uvođenja pravnog osiguranja ili dostupnije besplatne pravne pomoći, ovaj jaz će samo rasti, sa dugoročnim ekonomskim posledicama za celo društvo.
Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer
Biznis i finansije 243, mart 2026.
Foto: Tumisu, Pixabay