Trgovinski rat između SAD i Kine dostigao je tačku u kojoj svaki veliki kineski izvoznik mora da razmisli i proceni da li sutra može biti pogođen sankcijama ili carinama, i šta može da učini kako bi ublažio njihove posledice. Jedan od popularnih poteza je izmeštanje proizvodnje iz Kine u druge zemlje, uključujući i Srbiju. Do nedavno nezamisliv, ovaj trend nije isključiva posledica trgovinskog rata, već u određenoj meri oslikava globalne ambicije kao i lokalne izazove koji stoje pred kineskim korporacijama.
Kada je vlada Donalda Trampa ovog leta otvorila novo poglavlje u trgovinskom ratu između dve najveće svetske ekonomije, uvodeći carinska opterećenja od 25% na uvoznu robu iz Kine u vrednosti od 50 milijardi dolara, mnogi kineski izvoznici su pred sobom već imali tmurne prognoze koje se tiču troškova proizvodnje u ovoj zemlji i, posledično, konkurentnosti njihovih proizvoda na svetskom tržištu.
Čak i pre aktuelnih trgovinskih sporova, neke kineske kompanije su izvele računicu koja kaže da je za njihov opstanak na globalnom tržištu od ključne važnosti da drastično smanje troškove proizvodnje, odnosno da je presele u neku od susednih zemalja. Nakon što su u jednačinu ušli i politički rizici, broj ovih kompanija je porastao, a ako se uzme u obzir najava američkog predsednika o proširenju carinskih stopa na kinesku robu u vrednosti od čak 200 milijardi dolara, za očekivati je da glavni talas „korporativnog egzodusa“ iz Kine tek sledi.
Stigma koju donose SAD
Kineske kompanije koje plasiraju robu na svetska tržišta suočene su ne samo sa aktuelnim carinama, već i sa dodatnim neugodnostima koje ih mogu snaći ukoliko posluju sa zemljama čije vlade nisu po volji SAD. Tako će se bilo koje fizičko ili pravno lice koje po mišljenju američkih vlasti krši širok spektar sankcija koje je ova zemlja uvela Iranu, suočiti sa drakonskim kaznama, zamrzavanjem imovine, pa čak i nalogom za hapšenje. Početkom novembra, SAD će na listu ilegalnih radnji uvrstiti kupovinu iranske nafte i još uvek nije jasno kako će na ovo reagovati Kina, koja trenutno kupuje jednu trećinu iranskog izvoza.
Koliko je američko tržište bitno za kineske korporacije – pogotovo one koje imaju globalne ambicije – može da ilustruje primer telekomunikacionog giganta ZTE iz Šenžena. Ovaj proizvođač pametnih telefona je do nedavno bio četvrti po veličini snabdevač američkog tržišta, na koje je isporučivao neverovatnih 70% svog proizvodnog programa. Izgradnja ovako snažnog brenda na tržištu gde suvereno dominiraju Apple i Samsung, u svakom pogledu se mogla nazvati velikim uspehom za njihovog kineskog konkurenta, kao i pokazateljem kapaciteta kineskih kompanija da sa sopstvenim paletama proizvoda postanu globalni igrači.
Ambicije ZTE urušile su se bukvalno preko noći, kada su američke vlasti utvrdile da je kompanija kršila trgovinski embargo protiv Irana i Severne Koreje. Zabranjeno im je da od američkih kooperanata nabavljaju komponente i softver za svoju proizvodnju, zbog čega su morali da obustave gotovo sve poslovne operacije. Slučaj je stigao i do stola za kojim su američka i kineska delegacija vodile teške pregovore i na kraju se američka strana složila da ukine zabranu uz ogroman finansijski penal za ZTE, u visini preko jedne milijarde dolara. Kompanija je za samo nekoliko meseci izgubila dve milijarde dolara prihoda, a po svemu sudeći i pozicije na američkom tržištu, budući da su najveći lokalni partneri i distributeri počeli da im okreću leđa i traže alternative. Da stvari budu još gore po ZTE, stigma koju donose iz SAD, imaće svoj uticaj i u Evropi, tako da će kompanija morati da se probije na potpuno nova tržišta kako bi opstala.
Kad ekonomija „odraste“, rastu i troškovi
Kineski poslovni sektor ne vidi trgovinski rat sa SAD kao kratkoročnu krizu i smatra da izazove koji leže pred baziranjem proizvodnje u Kini treba rešavati na duži rok. Kompanije koje se odlučuju na izmeštanje proizvodnje iz Kine to ne čine samo zbog aktuelnih tenzija sa SAD, već i zbog konstantnog rasta troškova proizvodnje izazvanog „odrastanjem“ kineske ekonomije. Radna snaga u Kini je sve obučenija i veštija, i samim tim skuplja na tržištu. Prosečna plata u Kini danas je dvostruko veća u odnosu na 2010. godinu, dok radnici u fabrikama zarađuju oko 70% više novca. Poreski organi su, takođe, sve obučeniji i uporniji. Vlasti polako ali neumitno uvode više administrativne, industrijske, bezbednosne i ekološke standarde. Cena građevinskog zemljišta je gotovo neuporediva sa onom od pre desetak godina, a cene sirovina takođe beleže konstantan rast. Svi ovi faktori značajno utiču na troškove proizvodnje u Kini – pogotovo kada se radi o proizvodnji koja zahteva minimalne troškove i dodaje minimalnu vrednost na proizvod, poput tekstila ili plastike.
Po logici stvari, kineska kompanija će za izmeštanje proizvodnje najpre razmotriti opcije u komšiluku. Prvi izbor je u većini slučajeva Vijetnam, koji se strateški opredelio za privlačenje stranih investicija i svake godine beleži nov rekord u vrednosti takvih ulaganja. Mnogi svetski giganti su odabrali Vijetnam kao novu proizvodnu destinaciju, ili su ga jednostavno iskoristili da diversifikuju lanac snabdevanja i umanje rizike sa kojima bi mogli da se suoče u Kini. Vijetnamska ekonomija se nalazi između jedne i dve decenije iza kineske, te stoga nudi gotovo dvostruko niže troškove radne snage uz manje administrativnih opterećenja. Uz to dolaze brojni povoljni trgovinski ugovori, a od ove godine i veoma bitan dodatni faktor – nizak rizik od moguće izloženosti sankcijama SAD.
Zašto Zrenjanin, a ne Vijetnam?
Vijetnam, međutim, nije jedina interesantna destinacija za kineske proizvođače. Mjanmar i Tajland su takođe popularni ali se lista ne završava u jugoistočnoj Aziji. Neke kompanije su otišle u Meksiko, a neke su se opredelile za – Srbiju. Kada je proizvođač automobilskih guma Linglong najavio investiciju vrednu gotovo milijardu dolara u Zrenjaninu, svojim investitorima kao glavni razlog nije naveo američke carine, već anti-dampinške presude i mere koje na raznim tržištima skoro pa pljušte protiv kineskih kompanija. Linglong je prilično otvoreno dao do znanja da će mu izgradnja proizvodnog pogona u inostranstvu omogućiti da izbegne trgovinske barijere i penale, koje smatra za glavnu pretnju sa kojom će se u budućnosti suočiti čitava industrija automobilskih guma u Kini.
Iako se trenutno ne nalazi u prvih 15 proizvođača na svetu, Linglong se kod potrošača polako pozicionira kao brend koji nudi jeftine gume solidnih performansi, odnosno dobar odnos između cene i kvaliteta. Imajući u vidu da je kompanija ove godine potpisala partnerski ugovor sa najvećim fudbalskim klubom u Italiji, nije teško zaključiti da im je strateški cilj da se probiju na evropsko tržište. Posmatrano iz te perspektive, proizvodni pogon ima više smisla u Srbiji nego u Vijetnamu. Srbija, takođe, nudi lep bonus u vidu sporazuma o slobodnoj trgovini koje ima sa trećim zemljama, poput Rusije ili Turske.
I jare i pare
Podatak da je relativno mlada kompanija poput Linglonga, koja još uvek nije u samom svetskom vrhu, spremna da uloži milijardu dolara u proizvodnju daleko od kuće kako bi osvojila najveća tržišta, otvara prostor za razmišljanje o ambicijama velikih kineskih kompanija da postanu globalni igrači. Te ambicije se često vezuju za globalne aspiracije kineske vlade, koje se manifestuju kroz projekat „Pojas i put“ i slične inicijative.
Međutim, nisu svi oduševljeni ovom neformalnom sponom između kineskih korporativnih giganata i vladajućih struktura. Anti-dampinške mere koje Linglong navodi kao bojazan, nisu počele sa ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću, već ih razne zemlje i unije uvode protiv kineskih korporacija godinama unazad. Najnoviji takav slučaj zabeležen je u industriji električnih motorcikala, kojoj se predviđa svetla budućnost, a proizvodnja je mahom skoncentrisana u Kini. Evropska Unija je ovog leta uvela paket carina na električne motorcikle iz Kine, koje u određenim slučajevima idu čak do 84%. Kao razlog je navedena nefer tržišna prednost, koju kineske fabrike i njihovi lokalni snabdevači ostvaruju zahvaljujući subvencionisanoj ceni aluminijuma, kao i direktnoj finansijskoj pomoći koju im daje država.
Ove subvencije se, takođe, nalaze među glavnim razlozima koje je vlada SAD navela kada je uvodila dodatne carine na kineske proizvode. Kada su prvi brendovi električnih motorcikala počeli da otvaraju proizvodne pogone u Vijetnamu, isto su učinili i njihovi najveći kineski snabdevači. Paradoksalno je to što su i jedni i drugi zadržali pogone u Kini koje će koristiti za izvoz na druga tržišta, kao i za lokalnu potražnju. Na taj način će, barem u teoriji, zaobići trgovinske mere koje su uvedene protiv njih i ujedno zadržati beneficije koje su bile razlog uvođenja tih mera.
Milan Kokorić