U situaciji kada se za kulturu godišnje izdvaja samo 0,68 odsto državnog budžeta a smisao pozorišta se svodi na rasprave da li glumci treba da se pojavljuju nagi na sceni iako mnogi od njih imaju važnijih, egzistencijalnih problema, formirala se nezavisna pozorišna produkcija. Predstave koje pozorišni umetnici sami organizuju, a publika ih podržava da istraju, predstavljaju borbu za teatar koji svetli u društvenom mraku.
Stara izreka „daske koje život znače“ danas bi mogla da glasi „parket, kafanske stolice ili trava koji život znače“, budući da se sve više pozorišnih produkcija samostalno organizuje u privatnim stanovima i kućama, u ugostiteljskim objektima ili na otvorenom. O toj, sve zastupljenijoj praksi, čak je osmišljena i posebna predstava pod nazivom „A gde su kokoške?“.
U sličan poduhvat su krenuli pre nešto više od godinu dana i mladi glumci Tamara Dragičević, Miodrag Radonjić, Ivan Mihailović, Nina Janković i režiserka Nataša Radulović, sa predstavom „Osvrni se u gnevu“, rađenoj po tekstu čuvenog engleskog pisca Džona Ozborna. Ovaj komad igra se u staroj kući u Šafarikovoj 7, koja je nekada bila zadužbina Obrenovića, a informacije o događaju i ulaznice mogu se naći preko Fejsbuka i Instagrama.
Na pitanje zašto su pokrenuli ovaj projekat, Ivan Mihailović odgovara da je razlog pre svega u ličnom i interesovanju njegovih kolega za Ozbornovo delo. Trend da se pozorište iseljava van pozorišta je iz sveta sa zakašnjenjem stigao i u Srbiju, a u potrazi za prostorom u kome bi se igrala predstava „Osvrni se u gnevu“, na kraju je izabrana dnevna soba u jednoj kući u Opštini Stari grad, jer je njen ambijent bio kao „krojen“ za ono što su mladi umetnici želeli da urade. Stoga je prostor u kojem se igra predstava „ravnopravni član našeg ansambla“, ističe Mihailović i priznaje da su zbog poteškoća u realizaciji na momente pomišljali da je, ipak, postave u pozorištu, ali su ostali dosledni prvobitnoj ideji.
Naime, organizacija predstave van klasičnih pozorišnih uslova je sličnija filmskom setu, ali je najveći problem „kada si prepušten sebi, bez ikakve institucionalne podrške“, ističe Mihailović. Kada je reč o prodaji karata, tu važi pravilo „živeo internet!“, a što se tiče posete, u sobu u kojoj se igra predstava može da stane 48 posetilaca, što je prema rečima mladog glumca dovoljan broj za ovakav koncept dokumentarnog pozorišta. Dodatna specifičnost je što se publika često oseća kao „u gostima“, pa pojedinci žele da ostanu i nakon predstave i da o njoj razgovaraju. Mihailović napominje da iako on i njegove kolege imaju angažmane u „regularnom“ pozorištu, ovaj zajednički poduhvat predstavlja „našu oazu, nedođiju u koju su svi dobrodošli“.
Lek za tešku dijagnozu
Kvalitetnim sadržajima koji privlače veliko interesovanje publike može da se pohvali i Relfektor teatar, nezavisna omladinska pozorišna produkcija nastala iz pozorišnog programa organizacije Centar E8. Na javnoj sceni je prisutna od 2012. godine, ali od januara 2017. pod novim, simboličkim imenom koje je po mišljenju dramaturškinje Milene Bogavac, zaslužila reflektovanjem društvenih problema koje „oficijelna kultura“ zaobilazi. Otud i predstave kao što su „Crvena: Samoubistvo nacije“ o odnosu društva prema ženama i demografskim posledicama koje iz toga proizilaze, „Muškarčine“ o posledicama robovanja rodnim stereotipima, komada „Žudnja“ o borbi koju za ljubav vode nove generacije, ali i nikad aktuelnija predstava „Sumnjivo lice“.
Trenutno, u Reflektor teatru je angažovano preko 20 mladih glumaca, kojima Milena Bogavac i reditelj Vojislav Arsić, zajedno sa autorskim timom, pružaju šansu da se profesionalno razvijaju i da, istovremeno, razvijaju kritičko mišljenje o relevantnim društvenim temama.
„Nezavisne produkcije su nam potrebne, one su lek za postavljenu dijagnozu koja ukazuje na zatvorenost kulturnih institucija, neodgovornost zaposlenih, njihovu nezainteresovanost kako će obezbediti neophodna finansijska sredstva, usmerenost na proverene izbore, cenzuru i autocenzuru, kao i na mnoštvo školovanih umetnika koji nemaju gde da se zaposle. Lek omogućava da ti ljudi rade, da se izraze na način koji nije uslovljen birokratskim aparatom, da pozorišnu scenu učine tržišnom, da postignu savremen odnos sa publikom“, ističe Aneta Goranović, direktorka Reflektor teatra. Dodatno, takav lek podstiče mlade da preuzmu inicijativu u oblikovanju bolje sutrašnjice, kao i da se uče svom zanatu kroz praksu u „pozorištu“.
Sve to, međutim, nije argument za državu da podrži ovo udruženje, pa je Reflektor teatar uzalud prijavljivao svoje projekte na državnim i gradskim konkursima, ne dobivši ni finansijska sredstva, niti priliku da u projektima sarađuje s drugim pozorištima, osim sa Bitef teatrom i KPGT-om. „Dobili smo jasnu poruku da država ne želi kritički teatar, a mi nismo želeli da odustanemo“, priča Goranović. „U toj jednačini, rešenje je bilo – nezavisna omladinska produkcija Reflektor teatar. Zahvaljujući publici koja, osim što kupuje karte, pomaže naše predstave različitim vrstama donacija i donatorskih događaja, povezuje nas sa sponzorima koji pružaju simboličnu podršku, sada pripremamo svoju šestu predstavu i proslavili smo stoto izvođenje prve“.
Prva lojaliti pozorišna kartica
Upravo zbog takvog koncepta, Reflektor teatar je stvorio Light Card Club, prvu „lojaliti pozorišnu karticu“ u Srbiji, koja okuplja sve one koji doprinose njegovom opstanku, prvenstveno publiku koja ne propušta nijednu predstavu. „Publika ume da ceni teme koje obrađujemo, a naša izvođenja na Filmstreet-u, ali i van Beograda su najbolji dokaz da građani žele angažovano pozorište – do sada je njih više od 40.000 gledalo naše predstave. Svrha onoga što radimo je da podstaknemo pojedinca da se zapita o društvu u kojem živi, da kritički razmišlja i shodno tome menja i svoj život“, ističe Goranović, a da u tome uspevaju svedoče i reakcije publike nakon predstava, kada mnogi otvoreno iznose svoje stavove, pa i dileme.
Predstave Reflektor teatra su do sada izvedene 182 puta u deset država i preko pedeset gradova, u veoma različitim prostorima. Kada je reč o našoj zemlji, izbor gde će se predstava igrati, na žalost zavisi i od hrabrosti onih koji mogu da ponude odgovarajući prostor. „Upravo zato, Reflektor teatar bira da svetli u mraku“, poručuje Aneta Goranović.