Nalepnica na majicima ili vratima stanova „667- sused Zveri“ potiče od poigravanja pop kulture sa apokaliptičnim brojem 666, ali je u svetu rokenrola broj 27 dobio daleko jezivije značenje. Sa razvojem računara i tehnološke kulture, „brojevi s misijom“ su uglavnom proistekli iz matematičkih igrica. Paradoksalno, najveći uspon u karijeri je doživeo broj 23 kao simbol zavere, a koji su hakeri prvobitno prigrlili iz satirične triologije o tinjajućoj ezoteriji u modernom društvu.
Magija brojeva je društveni fenomen koji ne počinje sa trenutkom kada se Madona javno deklarisala kao pristalica postmoderne varijante kabale. Pojedini brojevi imaju hiljadugodišnju karijeru „posebnih“, među kojima je 666 svakako jedan od najpoznatijih u širokoj javnosti. Svoj uspon je započeo kao apokrifni autsajder u „Otkrovenju Svetog Jovana“, apokaliptičnom spisu koji tvrdi da je „broj čovekov i broj Zveri šest stotina šezdeset i šest“.
Tehnika pisanja brojeva slovima – inače raširena među Jevrejima i Grcima – pokrenula je igru numerološke kombinatorike još među najranijim hrišćanima, u potrazi ko je Antihrist u ljudskom obliku. Od tada, u opticaju je bilo veoma mnogo kandidata jer je svaka epoha imala svoje zlikovce kao favorite.
Broj Zveri je napravio ogroman napredak u karijeri u 20. veku, zahvaljujući njegovom vatrenom obožavaocu po imenu Alister Krouli. Za jedne mračni ezoteričar a za druge slobodoumnik i utemeljivač „filozofije magije“, on je prisvojio ovaj broj i lično se predstavljao kao „Velika zver 666“. Time što ga je prigrlio, Krouli ga je katapultirao direktno u pop kulturu, a najvatrenije pobornike šezdesetih godina prošlog veka imao je među rok muzičarima.
Na Kroulija su se pozivali „Bitlsi“, „Led cepelin“, „Blek sabat“ – da pomenemo samo neke od najpoznatijih – a 666 je, potom, unapređen u omiljeni broj hevi metalaca i često krasi omote njihovih ploča. „Broj Zveri“ („The Number of the Beast“) je naziv poznatog albuma hevi metal grupe „Ajron mejden“, odakle verovatno potiče i napis „667- sused Zveri“ („667 –Neighbour of the Beast“) na majicama i nalepnicama na vratima stanova.
Ukleti broj u rokenrolu
Uprkos vekovnoj dominaciji ovog broja na „ezoteričnom tržištu“, broj 27 je stekao daleko jeziviju reputaciju u pop kulturi. „Klub 27“ označava rok muzičare i pop idole koji su umrli u toj godini života, pridržavajući se uputstva za ostvarenje besmrtne slave: „Živi brzo, umri mlad i budi lep leš“. Na vrhu spiska su Brajan Džouns, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, koji su u 27. godini umrli u periodu od 1969. do 1971. godine, dok je Kurt Kobejn u 27. godini izvršio samoubistvo 1994 godine.
Ali spisak članova „Kluba 27“ daleko je duži, što je navelo Erika Segalstada i ilustratora Džošua Hantera da izdaju knjigu „27: najveći mit rokenrola“, u kojoj kroz život i smrt poznatih rok zvezda koje su preminule mlade opisuju najznačajnije trenutke, ali i mračnu stranu rok kulture. Kim Frank, nekadašnji pevač grupe „Eht“, takođe je pisao u svom debitantskom romanu „27“ o opsesiji prokletstvom ovog broja smrti u pop muzici.
Mada većina „posebnih“ brojeva ima korene u religijskoj tradiciji ili se vezuje za neke značajne istorijske događaje, neki od njih su postali kultni i bez takvog pedigrea. Recimo, u romanu „1984.“ Džordža Orvela, čiji je naslov nastao tako što su brojevi zamenili mesta – napisan je 1948. godine – samo pominjanje „sobe 101“ izaziva napad panike kod zatvorenika. U ovoj sobi za mučenje svakog čeka njegov lični pakao. Navodno je inspiracija za broj 101, kojim je Orvel preobukao individualni strah u opštevažeći simbol, potekla od broja sale za sastanke u medijskoj kući BBC za koju je Orvel radio, gde se zlopatio na višečasovnim zamornim i dosadnim raspravama u redakciji.
Nasuprot Orvelovim asocijacijama, ministar državne bezbednosti u nekadašnjoj NDR Erih Milke je, prema navodima Ane Funder, autorke reportaža „Štazilend“, bio toliko opčinjen Orvelovom fantazijom o kontroli da je, navodno, u centrali svoje špijunske mreže rekonstruisao ceo sprat kako bi se iznad njegovih vrata vidno isticao broj 101. Za studente američkih koledža, broj 101 predstavlja „sobu za mučenje“ u kojoj se odvijaju prvi ispiti, jer univerziteti tim brojem označavaju uvodne predmete. To je u angloameričkoj kulturi toliko raširena praksa da je broj 101 postao oznaka za pružanje osnovnog znanja.
Nova era vere u brojeve „sa specijalnim zadatkom“ u oblikovanju ljudskog društva razvila se sa pojavom računara i predstavlja donekle preokret u odnosu na dotadašnju tradiciju. Kultni brojevi se pretežno rađaju iz matematičkih igrica, interne šala ili se vezuju za reference iz pop kulture. Računarski „štreberi“ robuju svojoj ličnoj simbolici brojeva, a supkulture interneta su izbacile na površinu do sada potpuno nepoznatu simboliku.
Veliki zli brat
Tako je broj 23 postao neprikosnoveni simbol zavere u tehnološkom društvu, iako o njemu nema zančajnijih tragova u mnogobrojnim uporednim istraživanjima o religijskoj simbolici brojeva. Možda je upravo ta okolnost doprinela da ovaj broj započne novu numerološku mitologiju u skoroj prošlosti i to zasnovanu na parodiji evropske ezoterije, ali i uz „kreativnu“ podršku opijata.
Naime, za to su odgovorni „acid head“ („kisela glava“, fraza za osobe koje zloupotrebljavaju LSD) i autor svetskih bestselera Robert Anton Vilson. On je krajem šezdesetih godina prošlog veka sa Robertom Šejom napisao triologiju „Iluminati“ (koja je kod nas objavljena pod naslovom „Maske prosvetljenih“). Pomenuta triologija je ubrzo postala kultna lektira kontrakulture i kasnije pridobila mnoge obožavaoce među hakerima. Dvojica autora su za satiričnu sagu o tajnom savezu iluminata u doba prosvetiteljstva i njihovoj navodnoj svetskoj zaveri izmislili sopstvenu numerologiju u čijem su središtu brojevi zla: 23 i 5, kao zbir cifara 2 i 3.
Vilsona je inspirisao pisac Vilijam S. Berouz, koji je pisao pod uticajem droga i njegova kratka priča „23 Skiddoo“. Naslov potiče iz američkog slenga i znači „briši dok možeš“. Vilson je svoju odluku da izabere upravo ovaj broj podrobno objasnio u članku „Fenomen broja 23“, objavljenom 1977. godine u časopisu „Fortin tajms“ – i to, naravno, u 23. izdanju.
Tako je Vilson pokrenuo lavinu koja se obrušava i dan-danas, zahvaljujući obožavaocima teorije zavere. Oni love broj 23 po celokupnoj poznatoj i „manje poznatoj“ istoriji, počev od 23 udarca nožem kojima je ubijen Cezar, preko 23 nuklearne probe SAD na atolu Bikini, do terorističkih napada na ovu zemlju 11. septembra 2001. godine. Potonji se numerološki dovode u vezu sa brojem 23, jer je na kraju krajeva: 9+11+2+0+0+1=23. Nema veze što se broj 2001 razlaže na pojedine cifre, a broj 11 ne!
Na taj način je broj 23 stekao u informatičkom društvu status „velikog zlog brata“ nekada neprikosnovenog baksuza među brojevima – trinaestice. Tragična žrtva Vilsonove paranoične parodije bio je i nemački haker Karl Koh, koji je sve to shvatio isuviše ozbiljno i bio poznat u hakerskim krugovima kao neko ko je opsednut triologijom „Iluminati“, zaverama i brojem 23. Koh je bio povezan sa nemačkim računarskim klubom „Haos“, koji je osamdesetih bio simbol avnagarde, pobune i kontrakulture, ali je još sa dvojicom hakera optužen da je sarađivao sa sovjetskim KGB-om, odnosno da im je prodavao američke vojne informacije.
Za razliku od njegovih saučesnika, koji su se nagodili s vlastima, Koh je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Izgoreo je poliven benzinom u jednoj šumi, i to – da li treba naglasiti – 23. maja 1989. godine u 23. godini. Prema zvaničnoj verziji izvršio je samoubistvo, ali je u hakerskim krugovima do danas opstalo uverenje da je ubijen, o čemu govori i film Hansa Kristijana Smita pod nazivom „23 – ništa nije kao što izgleda“.