Prodajom preduzeća Avala film prodata su i producentska prava na sve filmove koje je Avala producirala.
To znači da novi vlasnik Avala filma ima producentska prava (što ne treba mešati sa autorskim pravima) na te filmove, među kojima se nalaze ostvarenja Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Miše Radivojevića; od „Slavice“ do „Sabirnog centra“ i još nekoliko stotina drugih jugoslovenskih filmova.
Zašto je prodaja producentskih prava Avala filma problem?
Odgovor je jednostavan. Za svako javno prikazivanje tih filmova, bilo da se emituju na televiziji, puštaju studentima filmskih škola, pripremaju, izdaju ili prodaju u novim digitalnim oblicima (DVD, Bluray, itd.), mora se tražiti dozvola nosioca producentskih prava. Ukoliko, na primer, želim na napravim dokumentarni film u kome koristim inserte iz nekih od Avalinih filmova, ja moram da imam dozvolu nosioca producentskih prava.
Šta menja činjenica da su producentska prava na te filmove prešla iz vlasništva Avala filma, preduzeća koje je bilo društvena svojina, u vlasništvo firme koje pripada ne-znamo-tačno-kome?
Prvo, zato što novi vlasnik Avale može da dođe i kaže:“meni je ‘Desant na Drvar’ partizanština i zato nikad više nikom neću dati dozvolu da taj film emituje, prikaže, izda na DVD-ju, itd.” Problem je što jedan čovek može da odluči da neki filmovi zauvek nestanu iz javnog prikazivanja, a ti filmovi su pobednici festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, Karlovim Varima i imaju kulturnu vrednost koja ne sme zavisiti od dobre volje jednog čoveka. A nije umirujuća činjenica da nakon ovoliko medijske buke novi vlasnik nije otkrio svoj identitet, niti se obratio direktno javnosti.
Drugo, zato što će novi vlasnik moći da naplati koji god iznos on želi za prikazivanje tih filmova – da traži 2.000 evra za dozvolu da se „Tito i ja“ prikaže na retrospektivi filmova Gorana Markovića, ili da traži 10.000 evra za dozvolu da se upotrebe dva minuta iz filma „Prekobrojna“ u dokumentarnom filmu o karijeri Milene Dravić. Zašto nam se čini da je to nepravedno? Zato što su ti filmovi finansirani društvenim sredstvima, zato što je Avala film bio društvena svojina, zato što se ne čini ispravnim da jedan čovek zaradjuje novac od eksploatacije filmova koje je ovo društvo pravilo u vremenima kada su svi zajedno ulagali u film. Avala nije prva filmska kuća u Srbiji čiji je katalog filmova prešao u privatno vlasništvo, ali je javnost verovatno na ovo reagovala zato što ona kao producent stoji iza skoro polovine celokupnog jugoslovenskog filmskog stvaralaštva.
Treće, zato što je raspadom Jugoslavije ostalo nejasno kome pripadaju producentska prava na filmove koje su zajedno proizvele različite producentske kuće bivše Jugoslavije, pogotovu one kao što su “Udruženi jugoslovenski producenti”. Ko je nasledio njihova prava, u kojim procentima? To pitanje nikad nije rešeno. I kako sada prodati u privatno vlasništvo nešto za šta se ne zna čije je nasledstvo? (Kako je neki ekonomista uopšte procenio vrednost producentskih prava na katalog Avalinih filmova na oko 500.000 evra, kada na ovo pitanje nema odgovor?)
Četvrto, zato što je Avala proizvela i veliki broj filmova koji su bili međunarodne ko-produkcije. Kada sklopite producentski ugovor sa francuskom ili američkom producentskom kućom, u ugovoru, po pravilu, piše da producent ne može da proda svoj deo producentskih prava trećem licu bez saglasnosti ostalih ko-producenata. Dakle, u slučaju filmova kao što su „Dugi brodovi“, nije se smeo prodati Avalin deo prava bez saglasnosti “Columbia Pictures” iz Holivuda, koji je bio većinski ko-producent.
To je što se tiče producentskih prava. Sad prelazimo na same filmove, to jest fizičke rolne i filmske trake. Medijski naslovi koji alarmiraju da je prekjuče na aukciji prodato “naše filmsko blago” koje će sada nestati, su privukli pažnju javnosti, ali to ne znači da je prekjuče kupljena neka ogromna soba puna filmskih rolni. U prostorijama Avala filma odavno nema više filmskih rolni.
Gde se fizički nalaze filmovi Avala filma? Nalaze se tamo gde se nalaze svi filmovi proizvedeni u bivšoj Jugoslaviji, a to je u depou Jugoslovenske Kinoteke, zato što su po Zakonu o kinematografiji svi producenti bili u obavezi da negativ svakog filma koji proizvedu deponuju u Kinoteci. Međutim, Kinoteka ima samo obavezu da čuva te filmove, i nije njihov vlasnik. (Osim tih rolni koje Kinoteka mora po zakonu da čuva, u njenom depou se nalaze i rolne koje su u Kinoteku prenete pre par godina kada je u Avala filmu propao krov u prostorijama u kojima je Avala čuvala svoje kopije istih filmova).
Otkud odjednom napad na Kinoteku da “nije donela nijedno rešenje kojim se filmska građa utvrđuje za kulturno dobro i definišu adekvatne mere zaštite”? Samo neki od filmova čiji se negativi nalaze u Kinoteci imaju status kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Šta to uopšte znači za dalja producentska prava? Ko odlučuje koje filmove treba zaštititi, kako izgleda ta procedura, šta znače termini “nacionalno dobro” i “zaštićeno kulturno dobro” u oblasti kinematografije, izgleda da je stvar tumačenja. Kakve tačno veze ima kontrola o tome kako je Kinoteka “zaštitila negative” sa pravima na eksploataciju filma koju ima novi vlasnik?
Umesto da rasvetli odgovore na ta pitanja, Ministarstvo kulture se nekoliko nedelja proglašava nenadležnim i nezainteresovanim. I umesto da, iz gore pomenutih razloga, preduzme sve neophodne korake da se spreči prodaja producentskih prava na Avaline filmove, Ministarstvo kulture je naprasno izašlo sa saopštenjem da je Kinoteka kriva za nepropisno čuvanje filmova, i šalje inspekciju u depo Kinoteke da istraži kako oni brinu o “kulturnim dobrima”, istog dana dok se na drugom kraju grada na aukciji prodaju prava na te filmove.
Koja institucija je nadležna da preispita razloge što se nije reagovalo i da utvrdi da li se radi o regularnoj ili pljačkaškoj privatizaciji?
Izvor: Kontrapress