Ako se čini neukusnim za sirijsku tragediju upotrebiti reč rijaliti valja podsetiti da engleska reč “reality” na srpskom znači – stvarnost, i ništa više. Sve ostalo što joj se pripisuje dobila je naknadno, verbalnom manipulacijom na TV. Koliko je sirijski rijaliti tragično nadmoćniji od svega što se zbiva vidi se po tome što je, bar u evropskim medijima, potisnuo kinesku finansijsku krizu, mediogenični quantitative easing, pa čak i to da je predsednik najzemlje – Amerike – prihvatio da se lično glupira u jednom TV rijalitiju. Moguće je da time leči kompleks od rivala, Putina, koji se samozaljubljeno šepuri golim nadprosečno razvijenim torzom, teranjem aviona i podmornica, i hrvanjem sa (mladim) tigrom, kao nekad Arkan. U svakom slučaju, Sirijci su mnogo toga sveli na pravo značanje, pa i pretapanje bljutave politike u šou biznis.
Pomenuti Putin čini sve da očuva Asada na vlasti da bi time očuvao ruske pomorske baze u Tartusu i Latakiji, jer ni ID ni antiasadovci mu sigurno ne bi dozvolili da očuva svoj Gvantanamo na Mediteranu. Izjavio je kako je najezda migranata na Evropu prognozirana znatno ranije. Nisam nasigurno šta je pod tim on podrazumevao, međutim na Konferenciji UN o stanovništvu 1974. godine prvi put, pa 1994. godine još eksplicitnije stručnjaci (referat Alison McIntosh) su upozoravali da će početkom novog stoleća nastati takva navala na Evropu da je ni podizanje zidova oko celog kontinenta neće spasti.
Dossier Europa iz 1994. sadržao je sledeće upozorenje: “Ukoliko demografski pritisci ne budu kontrabilansirani brzim ekonomskim podsticanjem lokalnog razvoja, mediteranske zemlje će postati sve teže breme Evropske unije /…/ svako drugo rešenje bolje je i manje skupo nego nasilje /…/ neophodno je formiranje do 2010. zone slobodne trgovinske razmene na Mediteranu”. Svesna šta je čeka, EU, ona stara i manje birokratska, pokrenula se i usvojila “Program generalne pomoći – MED” u vrednosti od 5,5 milijardi ECU (preteče evra) za razdoblje 1995-99. koji je predložio Žak Delor. Program je imao četiri segmenta: Invest, Urbis, Campus i Media. Dakle, investicije u razvoj lokalne industrije, urbanističko regulisanje gradova, pomoć u razvoju visokog školstva i stvaranje jedinstvene medijske mreže na celom području. Ne samo da se znalo šta valja očekivati nego je i preduzet prvi korak, ali ne i dalje. Promenili su se političari, politika, zavladao je kratkoročni pseudoracionalizam neoliberalnog stanovišta. Program se, valja reći, formlano nikada nije ugasio, ali su se ugasila sredstva i etičko-političke vrednosti koje su ga lansirale. Račun za nečinjenje stiže na naplatu.
Pokazalo se da su prognoze o kretanju stanovništva bile tačne: 2000. godine u Italiju stiže 26.817 migranata iz Afrike (slične su tendencije i u Šapaniji, Malti, Francuskoj). Do 2008. broj migranata se povećava postepeno na 36.952, a Arapsko proleće udvostručuje broj onih koji beže ka Evropi što od oružanih sukoba, što zbog siromaštva. U Italiju 2014. godine stiže 170.000, a u prvoj polovini ove godine 114.000 novih. Oni postaju robovska radna snaga ponajpre u italijanskoj poljoprivredi. Ovoga leta njih je 322.000 radilo od zore do mraka uz satnicu od 2 evra, od koje plaćaju hranu, smeštaj i procenat “kapoima”. Njima ostane jedva deset evra zarade na dan. U avgustu mesecu četvoro ih je umrlo na poljima od iscrpljenosti i vrućine.
Koliko god da ih je došlo iz Afrike preko Italije, Španije, Francuske i Malte nisu bili u stanju da izazovu preveliko saosećanje javnosti. Čak i činjenica da ih je od početka godine 2.748 našlo smrt u vodama Sredozemlja prima se kao statistički podatak. Oni su drugačiji, pretežno crne puti, neobrazovani, siromašni… ukratko ne pripadaju “našem” svetu – podsvesna je reakcija Evrope. U jednom istom danu (27. avgust) u Austiji je otvorena hladnjača sa sa 71 lešom nesrećnih Sirijaca, a kraj libijske obale se prvrnulo plovilo i potonulo, daveći 200 nesrećnika. Prvo je bila bez premca svetska vest, a drugo je tek zabeleženo. Postoji još jedna grupa “skrajnutih” izbeglica: to su oni koji iz Ukrajine beže u Rusiju i Moldaviju. Njih je preko 2 miliona i trenutno Rusija razmatra 600.000 zahteva za azil! O njima se manje piše i govori nego o ovima iz Afrike i Azije. A njihova muka mora da je prevelika kad beže čak i u Moldaviju, njasiromašniju zemlju u Evropi. Užasna je cena koju ti ljudi plaćaju. Hroničari ne stižu ni da popišu sve one koji gube život i ostaju na putu nade.
Fabris Ležer (Leggeri), direktor Frontexa, institucije za konrolu granica EU, kaže da će kriza trajati godinama. Što je nesumnjivo. Američki general Dempsi u pozivu na antidžihad prognozira trajanje od 20 godina. Od kada je američka vojska, kojoj on pripada, onako primitivno pustila niz vodu slavnog generala Kolina Pauela, utrapivši mu lažne dokaze o sredstvima masovnog uništenja u Iraku, njoj malo ko veruje, čak i kada tvrdi nešto što je blisko pameti. Sklon sam ponajviše Euđeniju Skalfariju, 91-godišnjem italijanskom komentatoru, koji piše da će zbivanja imati “socijalne, ekonomske, demografske, poitičke reperkusije koje će trajati bar pola veka i menjati planetu, ispremetati dominirajuće elite, umnožiti komunikacije, približiti religije i umanjiti uticaj fundamentalizama” – moguć je i takav rasplet, zar ne?
Desila se Sirija, Arapsko proleće samo je zaljuljalo mase, a upad ID, klanje nevernika, bombe usrećitelja, sopstvena vlast i opozicija, svi su se ostrvili na nedužne građane. Počelo je masovno bekstvo da bi se sačuvao goli život. Počeli su da stižu i iznenadili i nas i ostale Evropljane. Liče, mnogo liče na nas: bojom kože, odevanjem, građanskim izgledom i ponašanjem, natucanjem engleskog i istim smartfonima kao što su naši. Evropa je osetila da snosi deo krivice za njihovu tragediju. Le Monde je 4. septembra podsetio “da su sukobi u arapskom svetu dobrim delom posledica vojnih intervencija Zapada” Umešala se u prljav posao rušenja diktatorske vlasti, pa prema onima koji su u toj diktaturi živeli bolje nego kad im je počela da stiže sloboda, ima moralnih obaveza na koje ipak nije sasvim oguglala. Evropa se polarizovala na dobronamerne – koje savest grize i zlotvore – koje nikada ništa ne grize.
Ovoga puta Srbija se našla na pravoj strani, a mogla je lako da ispolji svoju latentnu ksenofobiju te podruku sa Orbanovim nasilnicima da napada nemoćne izbeglice. Nije to uradila i zaslužuje da se to konstatuje jer je u pitanju njen civilizacijski pomak. Na stranicama italijanskog najtiražnijeg lista La Repubblica – stoje slike robusnog srpskog policajca (bez obzira na njegovo etničko poreklo) koji u naručju nežno drži sirijsko dete i one Petre Laslo, bestijalne snimateljke mađarske N1TV, koja pokušava da laže ceo svet tvrdeći da jeste udarala (valjda i onu devojčicu u cevanicu) ali u samoodbrani. Njen sunarodnik Robert Kapa poginuo je u Vijetnamu kao jedan od najvećih ratnih fotoreportera i humanista.
Ne uspevam da prećutim kako mi je bilo žao kad sam pročitao punu sarkazma “tugaljivu priču… da imamo vođu i human gostoljubiv srpski narod…” Nije mesto toj politizaciji, time se prostakluk ne leči, nije fer pema masi dobronamernika, prema onoj Obrenovčanki koja je donela kolima toplu odeću i hrane za izbeglice, jer je na TV-u videla nesrećnike pod kišom i setila se sebe u poplavi s tim “što sam ja“, kako je rekla, „imala gde da se vratim, a oni nemaju ni to”. To što se kod nas dešava lep je korak ka onoj idealnoj Evropi tolerancije i solidarnosti što zaslužuje bezuslovnu podršku. Inače, ako su nam drugi merilo, CNN je od 24. do 26 avgusta eskalirao hvalu Srbiji i njenim građanima za prihvat izbeglica, Italijanska ANSA 29. avgusta, FAZ 6. septembra, BBC 9. septembra – pohvale. Istine radi naveo bih da sam video pismo jedne italijanske volonterke koja govori o nemaru gradskih vlasti i higijenskim uslovima na ivici epidemije kod autobuske stanice. Pa ipak decenijama se o Srbiji u medijima nije pisalo tako pohvalno! Svaka vlast želi da prećuti pokude, a pohvale da pripiše sebi, tako je i u Italiji, Nemačkoj, pa čak i u Britaniji, koja se busa da je primila 2.000 izbeglica. Srbija podnosi daleko veći teret.
No nije moje da se bavim etikom i literaturom, tim pre što o tome već ima vrhunski lepo šta da se pročita na primer. Moj fah su cifre – činjenice, koje često umeju da budu upečatljive. Zapazili smo mnoštvo male dece među izbeglicama. Statistika kaže da je među izbeglicama 14 odsto dece. Od ukupnog broja dece koja su zajedno sa roditeljima, 43 odsto su iz Sirije. Beže mladi ljudi da ne bi bili oterani u rat i smrt. To je zemlja gde se ljudi rano venčavaju i rađaju decu. Najviše dece bez pratnje roditelja u Evropu stiže iz Eritreje (34 odsto), gde takođe besne krvoprolića, samo su tamo građani siromašni da bi platili put za celu porodicu, pa spasavaju bar decu. To je jedan deo istine. Drugi, sasvim verovatan, jeste da među nesrećnicima ima i prikrivenih džihadista, terorista, bolesnika i običnih gadova – no zar zbog njih treba mrzeti sve te ljude? Odvratno je Orbanovo upozorenje da izbeglice nose sa sobom zaraze te ih ne treba dodirivati! Himler nije sasvim mrtav. Najveći broj Sirijaca bi želeo u Švedsku, Avganistanaca u Francusku a Somalijaca u Italiju. Najksenofobnije se ponašaju zemlje Višegradske grupe (Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska), uz proširenje na baltičke članice EU. Poljsku premijerku Evu Kopač Adam Mihnjik hvali kako je predusretljiva, jer je ipak prihvatila kvotu od 2.000 izbeglica. Ne spominje ono “ali” – da budu dodeljena i finansijska sredstva za njih i da postoji “pozitivna domaća politička klima”. Jadno, to je kao onaj vic da će vam grip proći ako uspete da 24 sata ne pomislite na nilskog konja. Ceo taj ex socijalistički blok zaboravio je da se sistem koji nisu trpeli raspao pred jednim pokretom u kojem je Mihnjik bio u vrhu i koji se zvao – Solidarnošć!
Ne biva da neko gubi, a da niko da ne dobija. Ne mislim na beskrupulozne “passeur” koji zarađuju na tuđoj muci. Što veća muka – veća zarada. Tražnja i ponuda. Oni su kriminalci. Mislim na Evropu u celini. Bloomberg (onaj što je progutao Business Week) je objavio jednu uverljivu računicu: Evropa će do 2020. godine imati potrebu za 42 miliona novih stanovnika, i čak za 250 miliona do 2060. godine. Ti novi Evropejci treba da održe ekvilibrijum penzionog sitema. U Evropi danas četiri osobe uzrasta 15 do 64 godine dolaze na jednog penzionera. U Španiji, na primer, već je stanje koje se prognozira za 2050. godinu, a to su dva radno sposobna na jednog penzionera. Računica je jednostavna: ili će se kresati penzije i produžavati radni vek, ili zaposlenima uzimati veći deo od plata, ili “uvoziti” nova i jeftina radna snaga koja će izdržavati svojim radom i zaradom islužene Evropljane.
Deluje paradoksalno ali mnogo će lakše jedan imigrant plaćati doprinose nego Evropljanin, jer nema razvijenu svest o obuzdavanju javnih troškova (skupoj državi) i zahvalan je i na onome što mu ostane kad se oduzmu porezi i doprinosi. Računica sa imigrantima nije izmišljotina. Uzmimo za primer Italiju. Da nije imigranata italijanska država bi imala rupu u budžetu od oko 7 milijardi evra. Podaci govore da oni rade više nego domaći zaposleni. Naime od radno sposobnih Italijana radi 56,3, a od imigranata 63,1 odsto. Broj stranaca preduzetnika od 2010. povećao se za 29.000, a Italijana se smanjio za 31.000. Sem što rade, zarađuju i plaćaju državi sve što traži od njih, oni još svojima u domovini šalju 6,3 milijarde evra (prošle godine). Plaćaju i doprinose za penzione i zdravstvene fondove, i to dvostruko više nego što koštaju usluge koje koriste. Od 2010. do 2014. broj novorođene dece imigranata povećao se za 380 hiljada, a ukupno stanovništvo za 260 hiljada, dakle da nije tih stranaca “čisti” Italijani bi bili u minusu. Deca imigranata rastu kao budući građani, radni ljudi, poreski obveznici – oni koji će izdržavati državu koja je roditeljima pružila gostoprimstvo.
Ovoj računici suprotstavljaju se predrasude, a ne argumenti. Amerika je cvetala kad je postajala konglomerat rasa, nacija, osobenosti. Na postolju Statue slobode tada su izliveni stihovi: “Čuvajte, o antičke zemlje,vašu šuplju pompu. / Dajte meni vaše umorne, vaše siromašne, / Vaše promrzle mase željne da slobodno dišu, / Jadni otpad vaših prenaseljenih obala. / Pošaljite mi beskućnike, olujama razbacane / Ja ću podići baklju i osvetliti im put do zlatnih vrata”. I ovaj put je otvorila “zlatna vrata” za 10.000 Sirijaca. Evropa se tek budi, al’ bude se i njeni mračni egoistični instinkti.
Evropski nacionalizam i rasizam – a svako od nas nosi u sebi po malo toga čak i kada se koprca, pogubni su po budućnost kontinenta. Utoliko je edukativna funkcija intelektualaca, elite pameti, u koju se ipak ima poverenja, nezamenjiva. Žestoko požrtvovana mađarska književnica i filozof Agnes Heler, tezom da su “protiv Roma i stranaca upregnuti vekovni instikti /…/ Evropa u kojoj strah od razlika počiva na kulturi nacionalnih država doživeće poraz ako se ne opredeli za modernu kulturu globalizacije i solidarnosti. Populizam je smrtna opasnost” – pokrenula je u svojoj zemlji, pre svega mlade protiv ksenofobne i egoistične vlasti. Sličnim tonom Eli Vizel (Wiesel) poziva letargične građane Francuske, da se sete one solidarnosti koju su pokazali spasavajući u vreme Svetskog rata masu jevrejske dece, među kojom i njega.
Ne znam ličnost pogodniju od nobelovca za mir, Šimona Peresa, koja bi odala priznanje Nemačkoj za ponašanje u ovoj krizi. Angela Merkel pokazala je da sem političkog postaje i moralni lider Evropske unije. “Nemačka je dala dokaza da se nacizam neće vratiti” – kaže Peres i dodaje – “Nemačka je strukturirana moderna država, snažna i miroljubiva”. Malo je koja misleća osoba ostala nema pred katastrofom izbeglica. Jurgen Habermas smatra da “Francuska i Nemačka moraju pokazati da postoji čvrsto jezgro u stanju da reaguje i povede napred ujedinjenu Evropu”. Cvetan Todorov kopa po uzrocima: “Intervenisali smo vojno u Avganistanu, Iraku, Libiji /…/ Ohrabrivali smo građanski rat u Siriji. Demokratija i ljudska prava zloupotrebljeni su u vojne ciljeve… Demokratija se ne izvozi raketama i dronovima”. Završio bih na prečac citiranjem austrijske nobelovke Elfride Jelinek: “Ekstremna desnica izvrgava podsmehu takozvane “dobričine”, što je uvek radila. Ali bez tih “dobričina”, bez inicijative hiljada volontera, imali bismo ogromnih problema sa svojom savešću /…/ Izbeglice ne prežu pred preprekama, jer nemaju straha od smrti, videli su je isuviše često da bi je se bojali. Ako se prema njima ponašamo kao prema ljudskom otpadu – postaćemo mi sami taj otpad”.
Tekst će biti objavljen u oktobarskom izdanju časopisa Biznis i finansije