Postoji jedno mesto u Beogradu na koje deca godinama rado beže za vikend i posle škole, na olakšanje svojih roditelja. Štaviše, mesto je toliko privlačno, da se pojavljuje i kao ozbiljan faktor ucene kad treba popraviti slabije ocene u školi. Ne, nije reč o video igraonici sa kompjuterskim igricama, nego o kreativnom igranju slikom i tonom i druženju, koje decu uči da budu vizuelno pismeniji, tolerantniji i otvoreniji prema manjinama, drugim sredinama i idejama.
Miomir Rajčević, snimatelj, reditelj i scenarista koji je veći deo života na RTS-u proveo baveći se pravljenjem programa za decu, došao je na ideju da osnuje nevladinu organizaciju Medijski edukativni centar (MEC), posle jedne radionice koju je, na poziv Fonda za otvoreno društvo, uradio zajedno sa režiserom Želimirom Žilnikom. Njih dvojica obučavali su decu i mlade kako se prave filmovi i TV emisije. Rezultat radionice je bio ohrabrujući – oko 95% dece sa kursa je upisalo neku vrstu filmske ili medijske škole i aktivno se uključilo u ovu vrstu stvaralaštva. U poslednjih 13 godina, taj prvobitno neformalni vid edukacije, prerastao je, od osnivanja MEC-a 2001. godine, u redovan edukativni program.
U ovom poslu Rajčeviću pomažu i edukatori koji decu uče osnovnim televizijskim i filmskim tehnikama – od pretvaranja ideje u priču, do tehničkih znanja, poput kadriranja, fotografije i animacije. Igor Gimboš, nekada polaznik ovih kurseva a sada jedan od edukatora, kaže da je većina dece i mladih u MEC-u veoma motivisana za rad: „Mlađi dolaze uglavnom vikendom, a stariji, a posebno oni koji se pripremaju za upis na Fakultet dramskih umetnosti ili neki drugi fakultet sličnog profila, mnogo češće. Osim što im je zanimljivo ono što uče, decu privlači i druženje u zdravoj atmosferi, uz vršnjake istih interesovanja“.
Sivi vole da budu šareni
Sedište MEC-a u kojem se nalaze snimateljska oprema i studio za montažu je u Vlajkovićevoj ulici, a sastanci se održavaju u Domu omladine. Jednog nedeljnog popodneva baš tu smo zatekli nekoliko dečaka koji su na kratko prekinuli razradu ideja za novi filmić da bi elokventno i samouvereno dali intervju za Biznis & Finansije. „Kad porastem želim da budem programer, ali me interesuju i film i gluma, pa pokušavam da saznam što više o tome. Tek kada sam počeo da dolazim ovde u Dom omladine shvatio sam koliko sam malo znanja imao o tome, i koliko želim to znanje da unapredim“, kaže Đorđe Đorđević (13) usput šarmantno primećujući da mu roditelji nisu bili mnogo maštoviti kada su mu davali ime. „Sviđa mi se“, dodaje, „i to što sam ovde stekao nove drugare, ali najviše volim onaj momenat kada nam puste film koji smo napravili, kada posle svog tog truda odgledamo naše delo“.
Đorđević objašnjava kako se on i drugari trenutno pripremaju za učešće na CinemaSportsu, međunarodnom festivalu dečjih i omladinskih filmova: „Na festivalu dobijete tri reči koje na neki način morate ubaciti u film, ako su to predmeti onda se oni nalaze u kadrovima ili se na neki drugi način objasne. Mi smo se na primer spremali tako što smo dobili jednu reč – rasizam, i pošto u timu nismo imali pripadnika druge rase došli smo na ideju da svi „glumci“ u filmu budu obučeni u sivo, a da jedna devojka crvene kose u šarenoj odeći zapravo bude predstavnik diskriminisanih. Naravno, na kraju filma smo mi „sivi“ ljudi shvatili da nam će nam svima biti lepše ako prihvatimo različitosti“.
Osim medijskog opismenjavanja u najbukvalnijem smislu, deca se u MEC-u uče i etičnosti, bilo da je u pitanju borba protiv diskriminacije ili za inkluziju manjina. „Iz dosadašnjeg iskustva, ne samo u MEC-u, već i šire, shvatio sam da deca brzo prihvataju saradnju sa romskom populacijom ili osobama sa posebnim potrebama, ali da to teže ide kada su u pitanju seksualne manjine. Međutim, polaznici naših kurseva su po pravilu nešto tolerantniji, tako da stalno pomeramo granice“, kaže Rajčević. „Dobar primer ovoga o čemu pričam je film koji smo uradili pre dve godine, u kojem su dva polaznika našeg kursa pristala da glume homoseksualce i na taj način daju svoj doprinos u borbi protiv diskriminacije seksualnih manjina“.
Kako animira administracija
MEC inače po relativno dostupnim cenama vodi decu i na „kampove“, odnosno na putovanja u zemlju i inostranstvo na kojima oni, osim što se druže, bave sportom, sunčaju i kupaju, usavršavaju i svoja dosadašnja znanja. Nikola Subašić (17 godina) objašnjava da ova putovanja učesnicima „šire horizonte“. „Ovde imamo ustaljenu ekipu u kojoj se tačno zna ko šta radi, a kada odemo na neko nepoznato mesto i počnemo da radimo sa vršnjacima iz Srbije i sveta primorani smo da promenimo način razmišljanja i da se trgnemo iz rutine. Tu učimo jezike, ali učimo se malo više i timskom radu, ne primećujući koliko znanja nesvesno pokupimo od ljudi koji su stručni u oblastima u kojima mi nismo“. Miomir Rajčević kaže da mnogim roditeljima to i odgovara jer znaju da su im deca na sigurnom i da se bolje provode nego da su, na primer, sa njima krenuli na more. Odgovara im takođe, kaže on, i kada vide da njihova deca pokazuju veliko interesovanje za nešto korisno, a ponekad to i „zloupotrebe“ uslovljavajući decu da poprave ocene u školi kako bi mogla vikendom da dolaze u MEC.
Pa ipak, uprkos svemu ovome Medijski edukativni centar nije opštepoznat ni kao NVO ni kao edukativna ustanova. „Nije nam u interesu da imamo puno učenika, već da radimo sa onim najzainteresovanijima. Zato se ni ne reklamiramo već roditelji ili deca obično čuju za nas preko privatnih preporuka“, objašnjava Rajčević. Trenutno njihove kurseve pohađa oko 30 dece i mladih, a donja starosna granica za upis je 12 godina. Najmlađe uglavnom zanimaju radionice animacije, a kako odrastaju sve više se interesuju za film, pa se prebacuju na filmsku radionicu. Osim ovoga, MEC trenutno drži radionice i u osnovnoj školi Kralj Petar Prvi, pružajući početna znanja o animaciji đacima prva četiri razreda. Rado bi se širili na škole po Srbiji ali samo za osnivanje ovih oglednih radionica u školi Kralj Petar Prvi trebalo im je 10 godina borbe sa administracijom.
Članarina za onu decu koja pohađaju radionice u Domu omladine i Vlajkovićevoj je 3.000 dinara mesečno, ali to ne pokriva sve troškove, a posebno ne nabavku i amortizaciju opreme, pa se dodatno finansiraju tako što rade razne projekte. Rajčević kaže da ne računa mnogo na fiansijsku pomoć države, jer zna da je nemoguće iscediti suvu drenovinu. „Doduše, Ministarstvo spoljnih poslova nam je pomagalo, verovatno zbog naših čvrstih poslovnih veza sa UN, UNESCO, i ostalim međunarodnim nevladinim organizacijama“.
U pivu je (ne)istina
Nikola Subašić kaže da je za pet godina koliko je redovan posetilac MEC-ovih radionica naučio ne samo da pravi filmove, nego i da ih kritički vrednuje: „Više mi nije bitno koji žanr gledam, već koliko je dati film kvalitetan, i kakvu poruku nosi“.
Miomir Rajčević kaže da je njihov zadatak i razvoj osvešćene televizijske publike, ali i medijskih standarda kvaliteta. „U SAD, na primer, postoji komisija koja vrednuje TV programe, pa se reklamiranje u onim emisijama koje dobiju oznaku kvaliteta manje oporezuje, što privlači oglašivače, čak i ka programima koji nisu atraktivni širokim narodnim masama“. Ovde je pak, smatra sagovornik B&F-a, sve podređeno komercijalnim i interesima političara i velikih korporacija. „Mediji donekle hrane tu opštu apatiju u koju smo zapali neadekvatnim informisanjem i manjkom zaista edukativnih sadržaja. Nisu samo emisije i rijaliti programi problem, već se ni reklame ne drže osnovnih etičkih standarda – pogledajte samo reklame za pivo, u skoro svakoj od njih „kul“ momci kradu piće iz nečije gajbe i tako započinju zabavu, dakle poručuju publici da je u redu poslužiti se onim što je tuđe“.
Da bi se ovakva situacija promenila, misli on, treba osnažiti kulturne i medijske institucije – a pre svega treba u svakoj instituciji uspostaviti ešalon stručnjaka koji se ne smenjuju posle svakih izbora.