Autoput vijuga metropolom poput džinovske reke na stubovima: proteže se 27 kilometara kroz srce Najrobija i povezuje centar prestonice Kenije sa najvećim aerodromom u zemlji. Otvoren je maja ove godine, da bi doprineo rasterećenju saobraćaja u gradu sa 4,5 miliona stanovnika. Izgradnja – pod kineskim rukovodstvom – trajala je samo dve godine.

Kina je sa svojim Novim putem svile tek nedavno stigla u Afriku, i tamo stiče sve veći ugled kao partner – potiskujući sve više EU koja je na kontinetu pristuna vekovima, doduše u prošlosti u vidu evropskih kolonijalnih sila.

Studija Fondacije Fridrih Nojman

Studija „Sukob sistema. Afrička precipcija EU i angažman Kine“ koju je u junu objavila Fondacija Fridrih Nauman (FDP) – i koja se bavi aktuelnom, oštrom konkurenciju između EU i Kine, dva najveća trgovinska partnera Afrike – pokazuje da se Kina približava EU na mnogim frontovima u Africi, uključujući i tamo gde se tradicionalno pretpostavlja da EU ima neprikosnoveno vođstvo.

Za studiju je anketirano 1014 donosilaca odluka iz 25 zemalja Afrike, uglavnom iz akademske zajednice, zaposleni u nevladinim organizacijama, novinari, državni službenici i oni iz regionalnih ekonomskih tela u Africi. Onlajn ankete je krajem 2021. sproveo kenijski trust mozgova IREN (Inter Region Economic Network).

Njihovi odgovori daju sliku Evropske unije koja prvenstveno pokušava da izvozi apstraktne, moralne vrednosti u Afriku – dok konkrene stvari, krediti, bageri i radnici dolaze iz Kine.

I Kina i EU vode dužničku diplomatiju u Africi

Važan rezultat sudije i sledeće: Zapad optužuje Kinu da zemlje u razvoju stavlja u „dužničke zamke“ nudeći neodržive zajmove za projekte u okviru svog Novog puta svile, koji se onda mogu iskoristiti za politički uticaj ili ustupke od geostrateške važnosti za Kinu.

Ova sporna teorija je, međutim, opovrgnuta.

Jer, Kina i EU su slično ocenjene u pogledu aspekta jačanja ekonomske politike „zamke duga“ u Africi – EU je dobila samo neznatno bolju ocenu 4,6 od Kin koja je ocenjena sa 4,9.

Upadljivo je da je – u percepciji donosilaca odluka u Africi – EU bolja u većini na listi od 17 kriterijuma: To su na primer socijalni standardi, obezbeđivanje posla za lokalno stanovništvo, ekološki standardi i kvalitet proizvoda.

Kina prednjači samo kod četiri kriterijuma – brže donosi odluke, brže realizuju projekte,manje se meša u unutrašnje stvari– i ima nešto manje skrupula kada je u pitanju korišćenje korupcionaških mreža od EU.

Međutim, EU je u velikoj meri bila saučesnik u nezakonitim finansijskim tokovima iz Afrike i praksi izbegavanja poreza, navodi se u studiji. Procenjuje se da afričke zemlje na taj način gube 88,6 milijardi dolara godišnje. Stav EU je „unilateralan i diskriminatorski“ i prebacuje krivicu na zemlje u razvoju, uprkos tome što su evropske zemlje poput Belgije, Nemačke, Španije i UK među deset najboljih destinacija za ileglane finansijke transfere novca iz Afrike. Godišnje se samo 0,5% od nezakonitog bekstva kapitala vraća na kontinent.

Afrika Kinu doživljava kao vršnjaka, a EU kao…

Očigledno, Kina ima mnogo bolje rezultate od EU po kriterijumima koji su najvažniji za Afriku, što joj daje superiornu ukupnu prednost u tome da deluje privlačno.

Kina napreduje kao jedinstvena zemlja sa brzim donošenjem odluka – dok mnogo nacija unutar EU, sa svojim različitim stavovima o bilo kojoj temi, pogoršavaju sporost donošenja odluka.

Opipljiva infrastruktura i brzo završvanje projekata koje je Kina usavršila neophodni su za kontinent – koji pritom razvija odbojnost prema birokratskim idealima koje oličava EU.

Jedan Forum u Najrobiju je takođe potvrdio narativ da će se Afrika verovatno pobuniti protiv EU dok će prihvatiti Kinu kao prijateljskiju savremenicu u razvoju i vršnjaka sa kojom se može lako složiti, za razliku od metaforičnog strogo roditelja koji je Evropa, sada predstavjena kao EU.

Koautor studije Šikvati: EU ima zastareli pogled na Afriku

Za kenijskog ekonomistu i koautora studije Džejmsa Šikvatija, ovo je suština stvari:

– Evropljani su se zaglibili u svoj zastareli pogled na Afriku – kaže Šikvati u intervjuu za DW.

Oni diktiraju Afrikancima šta im treba i zarobljeni su u sopstvenom sistemu vrednosti, što ih sputava. Evropa pridaje značaj upravljanju, Kinezi opipljivoj infrastrukturi:

– Pitaju: Koji put treba da se gradi i gde? Ali EU prvo proverava koliko insekata hoda po njemu – kaže Šikvati, i dodaje smejući se: „U Africi to tako ne funkcioniše“.

– EU mora da svoje investicione planove i pristupe prilagodi konkretnim regionima i bude fleksibilna. Kada se radi o Africi, to znači da treba da nudi konkurentnu i strateški orijentisanu politiku umesto da se bori protiv statusa kvo – kaže Šikvati. To je stara Evropa, ali traži se novo razmišljanje.

– Afrika, to nisu samo o migranti koji dolaze. Afrika nudi i ogromne mogućnosti za ulaganja i razvoj.

Prema rečima ovog ekonomiste, samo četiri odsto kineskih investicija ide u Afriku. Ostatak novca ide u SAD, Evropu i druge regione. Ali tih četiri odsto je za manje od 20 godina mnogo donelo siromašnim afričkim zemljama i istovremeno ojačalo uticaj Kine kao najvažnijeg trgovinskog partnera na kontinentu.

– Važno je insistirati na tome da vlade sistematski sprovode demokratske izbore i da se ljudska prava još više poštuju – naglašava Šikvati i dodaje: „Ali to neće doneti veliku promenu za afričke zemlje“.

Stefan Šot: Paternalističko ponašanje EU je problem u Africi

EU bi iz svega ovoga morala da izvuče pouku, kaže Stefan Šot, iz Fondacije Fridrih Nauman za DW. On iznosi ideju o evropskoj investicionoj banci koja bi imala mandat da donosi brze odluke – kako ne bi svih 27 država članica EU morale prvo da budu pitane.

A o reputaciji EU da voli drugima da propisuje šta treba i kako treba da rade, kaže: „Paternalističko ponašanje EU je problem, a Afrikanci s tim imaju poteškoća“,

– Nikada ne bismo savetovali da se vrednosti EU kao što su demokratija, ljudska prava i održivost odbace tek tako. To bi naštetilo položaju EU – kaže Šot. Ali zemlje EU se moraju kritički zapitati da li u Africi treba pristupiti u skladu sa tim standardima ili je to preterano.

– Ako su standardi toliko visoki da na kraju Kinezi uvek pobeđuju na tenderima, ona niste učinili ništa dobro za socijalnu situaciju – rekao je Šot za DW. I dodao: „Evropska unija priča o vrednostima, ali kada selo dobije put, i to je vrednost.“

Jedan od zaključaka studije Fondacije Fridrih Nojman glasi: put kojim Kina korača je tih, ali orijentisan na akciju i zato uspešan. Ili – Kina mnogo radi i malo priča, EU mnogo priča i malo radi. Suprotstavljanje ovom narativu koji se sve širi je veliki izazov ​​koji zahteva hitnu promenu politike i strategije od strane EU.

Izvor: Ekapija.com

Foto: Pixabay

Чланак EU gubi trku s Kinom u Africi се појављује прво на Biznis i Finansije.

To se ponajviše odnosi na odluku Poljske i Bugarske da ne uzimaju ruski gas po uslovima Rusije, koji podrazumevaju plaćanje u rubljama, ali i na pojedine zemlje koje su samoinicijativno krenule u sklapanje saradnje sa drugim dobavljačima ovog energenta. Ostatak EU je, iako je najavio da će se truditi da smanji svoju zavisnost od ruskog gasa, već smislio način da prilikom nabavke tog energenta zaobiđe sankcije koje je Unija sama uvela Rusiji.

Da podsetimo, od ukupne količine ruskog gasa koji se uvozi na evropsko tržište, oko 40 odsto dolazi iz Rusije. Međutim, EU planira da do kraja ove godine smanji tu količinu za dve trećine.

Odakle bi se uvozio gas?

Afrički najveći proizvođači gasa poput Alžira, Egipta i Nigerije, nadaju se da je ovo šansa za njih, iako oni mogu da ponude samo polovinu gasa koji se iz Rusije uvozi u Evropu. Međutim, ukoliko bi se u njih više investiralo njihov kapacitet za proizvodnju bi mogao biti unapređen.

Što se tiče transporta energenata, za severnoafričke zemlje poput Alžira, koje i jesu najveći proizvođači gasa, to ne bi trebalo da bude problem jer se one nalaze blizu Evrope. Veći problem pak predstavlja činjenica da i u njima raste potražnja za energentima ali i da se javljaju političke nestabilnosti. Primera radi, u poslednje vreme je oštro pao izvoz gasa iz Alžira u Evropu zbog sukoba ove zemlje sa Marokom posle kojeg je zatvoren ključni gasovod ka Španiji. Naravno, još uvek postoje drugi načini za transport gasa, ali ovakva situacija svakako ne pogoduje razvoju izvoza tog energenta na Stari kontinet.

No, ima još afričkih zemalja koje proizvode gas, samo su nešto udaljenije od Evrope. Italija je nedavno sklopila dogovore o izvozu sa Angolom i Kongom a trenutno razmatra i Mozambik za ovu vrstu saradnje. Takođe, sve više evropskih zemalja traži prirodni tečni gas iz Nigerije, za koji se smatra da bi mogao da popuni rupu nastalu na evropskom tržištu usled zahlađenja odnosa sa Rusijom.

Izvor: BBC

Foto: Pixabay

Чланак Može li Afrika da nadomesti nedostatak gasa na evropskom tržištu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Posle mnogo godina „vrućeg“ angažovanja kineskih investitora u Africi, čini se da se međusobna saradnja hladi. Najočigledniji pokazatelj je nedavna odluka Kine da smanji ulaganja na afričkom kontinentu sa 60 na 40 milijardi dolara.

Posledice korona krize su podstakle rast političke nestabilnosti širom Afrike, uključujući i državne udare, što zajedno sa finansijskim obavezama koje afričke države imaju prema Kini i zapadnim zemljama u velikoj meri povećava rizik za strane investitore.

„Situacija u Africi dovela je Kinu u poziciju u kojoj mora da bude razborita i pragmatična. Kineska država preduzima ozbiljne korake kako bi minimizirala rizike daljih finansijskih angažmana u Africi”, kaže Filip Muema, partner u savetodavnoj kompaniji Andersen Global.

Miljenici pali u nemilost

Razlozi za novo razmišljanje Pekinga su očigledni, dodaje Muema. „Neki od bivših miljenika Kine kada je reč o finansijskoj podršci, poput Etiopije i Zambije, odražavaju novu stvarnost na kontinentu. Etiopija, koja je od 2000. do 2019. pozajmila 13,7 milijardi dolara od Kine, propada zbog unutrašnjih i spoljnih sukoba. Zambija, koja duguje Kini 6,6 milijardi dolara, još nije platila svoje dugove“, ističe Muema.

Krediti koji su odobravani u direktnim međudržavnim aranžmanima pogoršali su probleme vezane za nagomilavanje dugova i uvećali korupciju među viskom zvaničnicima u Africi. Pored toga, Kina se suočila sa mnoštvom optužbi da je svojim modelom „krediti u zamenu za resurse“ praktično porobila afrički kontinent.

Manjak od bar 100 milijardi dolara

Zato zvanični Peking namerava da umesto dosadašnjih međudržavnih aranžmana, planiranih 40 milijardi dolara novih investicija upotrebi za kreditne linije afričkim finansijskim institucijama i za podršku trgovini.
Smanjenje kineskih investicija u Africi će imati razoran uticaj po ceo kontinent, smatra Muema, jer je oko 65 odsto dosadašnjih kredita koje je odobravala Kina bilo namenjeno za razvoj infrastrukture.

Već sada se procenjuje da će „suša“ u kineskim ulaganjima prouzrokovati najmanje 100 milijardi dolara manjka za planirane infrastrukturne projekte na afričkom kontinentu, ali će biti pogođeni i poljoprivreda, zdravstvo i inicijative vezane za smanjenje posledica klimatskih promena.

Чланак Hladi se kineska investitorska groznica u Africi се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od Egipta pa do Južnoafričke Republike, investitori, prije svega zapadni, u potrazi su za lokalnim kompanijama koje imaju poslovni potencijal. U 2015. godini afričke startap kompanije privukle su 277 miliona dolara, da bi u 2019. godini ta suma narasla na 2,02 milijarde dolara. Pandemija je usporila globalnu ekonomiju, ali uprkos tome u 2020. godini u afričke startap kompanije je uloženo 1,4 milijarde dolara.

Ovdje se radi o grubim procjenama, jer precizan iznos ulaganja teško je utvrditi s obzirom da dio investitora, zbog urođene skromnosti, ne objavljuje iznose svojih ulaganja. Ono što je impresivno je kontinuirana stopa rasta ulaganja u startap kompanije iz godine u godinu, što je indikator neiskorištenog potencijala i činjenice da postoji ogroman prostor za dalji rast.

Očekivani oporavak globalne ekonomije nakon pada u 2020. godini, značio bi i dalji rast ulaganja u afričke stratap kompanije, pa je procjena za 2022. godinu između 3,8 milijardi i 4,7 milijardi dolara, dok bi u 2025. godini ta ulaganja trebala dostići 10 milijardi dolara.

Veličina je, ipak, važna

Afrika je velika, ipak se radi o preko milijardu stanovnika u 54 države – svaka sa vlastitim problemima i potencijalima, sa različitim kulturama – pa tako i investicije u startap kompanije nisu ravnomjerno raspoređene.

Nigerija, Kenija, Egipat, Južna Afrika, Gana, Ruanda, Uganda i Maroko su države u čije startap kompanije je uložena glavnina novca. Nije preveliko iznenađenje da su na vrhu liste države sa najbrojnijom populacijom na afričkom kontinentu. Nigerija, sa 211 miliona stanovnika, Egipat sa 101 milion, Južna Afrika sa 59 miliona, su impresivna tržišta sama za sebe, čak i kada se u prosjeku radi o siromašnim zemljama.

Šta god da prodajete na nacionalnom tržištu, uvijek postoji barem jedan posto kupaca voljnih da to kupi. Na tržištu sa 100 miliona stanovnika jedan posto je milion mušterija, što nije za potcijeniti. Podjednako je bitno da i u siromašnim zemljama nisu svi siromašni, pa je tako samo u Nigeriji u 2020. godini bilo 9.100 dolarskih milionera koji su zajedno kontrolisali 207 milijardi dolara, a milioneri su samo vrh ledenog brijega.

Sa druge strane, i najsiromašniji kupuju, pa ako nudite osnovne proizvode ili usluge, čak ako vam je zarada samo jedan cent, kad vam se broj klijenata mjeri desetinama miliona onda se, cent po cent, na kraju nakupi pristojna suma.

Rezultat je da su u 2020. godini, i pored pandemije, u startap kompanije u Nigeriji investitori uložili 307 miliona dolara, u Keniji 305 miliona dolara, Egiptu 269 miliona dolara, u Južnoj Africi 259 miliona dolara, Gani 111 miliona dolara. Dok je očekivano da su velike afričke države zanimljive i investitorima, primjer Ruande, sa 12,9 miliona stanovnika, koja je sa 11,6 miliona dolara uloženih u startap kompanije u 2020. godini jedna od top 10 afričkih država, pokazuje da su investitorima bitni i drugi faktori osim veličine tržišta.

Ruanda slovi kao jedna od najfunkcionalnijih afričkih država sa dobro organizovanom administracijom, dok je stanje političkih sloboda i demokratskih procesa podložno različitim viđenjima. Uostalom, odsustvo političkih sloboda nikada nije pretjerano zabrinjavalo investitore, o čemu svjedoče brojni primjeri od Kine, Južne Koreje, pa do Čilea.

Glavnina afričkih ulaganja, 60 posto, koncentrisana je na startap kompanije u oblastima primjene novih tehnologija u finansijskom, zdravstvenom i poljoprivrednom sektoru, kao i u izvore obnovljive energije. U principu, investitori ne očekuju nužno radikalno nova rješenja, već je dovoljna lokalna varijanta globalnih proizvoda i usluga, bilo da se radi o elektronskoj trgovini ili sistemima za slanje novca. Globalne kompanije poput Stripe, Palača i ostalih, zaključili su da je jednostavnije i jeftinije kupiti već uhodan posao na lokalnom nivou, nego pokušavati da sa sami prošire na novom afričkom tržištu. Poznavanje domaćeg terena je ključna prednost, koja se ne može zamijeniti dubljim džepom.

Naravno, dio rješenja koje nude afričke startap kompanije je originalan, pošto afrička infrastruktura od energije, transporta, do telekomunikacija, jednostavno nije uporediva sa zapadnom, niti su problemi isti, pa se postojeća zapadna rješenja i koncepti ne mogu uvijek samo prekopirati. Uostalom, Zapad nije uvijek u tehnološkoj prednosti, pa je tako sistem plaćanja sms-om, „mpesa“, razvijen u Africi, u Keniji, prije nego što je onlajn mikro plaćanje postalo hit na Zapadu, jer je postojeća bankarska infrastruktura bila nedostupna većini stanovnika.

Nije sve u zakonima

Afrika nije baš ideal poslovnog okruženja fokusiranog na podršku biznisu. Zato u praksi zato postoje dva modela kada se radi o finansiranju startap kompanija. Nigerijski model bazira se na registraciji firme na Zapadu, najčešće SAD, iako se sav biznis odvija u Nigeriji, jer je tako jednostavnije raditi sa investitorima. Drugi je kenijski model, gdje investitori direktno ulažu u lokalnu firmu. U svakom slučaju, prije nego što ulože pare, potencijalni investitori žele se uvjeriti na terenu kako stvari stoje, bez obzira gdje je firma nominalno registrovana.

Svaka vlast voli da se pohvali kako su bez zadrške posvećeni poduzetništvu i privatnoj inicijativi, posebno mladih i nezaposlenih, najavljujući periodično donošenje mjera koje bi trebale da pokrenu lavinu startap kompanija.
Italija je bila prva država u svijetu koja je u 2012. godini donijela poseban zakon o startap kompanijama. Po uzoru na Italiju, Tunis je bio prva afrička država koja je donijela svoj zakon o startap kompanijama 2018. godine. Između ostalog, zakon je predvidio oslobađanje od poreza za startap kompanije tokom prvih osam godina poslovanja, niz drugih poreskih i carinskih olakšica i kao šlag na torti, godinu dana neplaćenog odsustva za osnivače koji su zaposleni, bilo u javnom ili privatnom sektoru, te plate iz budžeta za maksimalno tri osnivača tokom godinu dana. Praktično, država je dala svakome šansu da proba sa privatnim biznisom, pa ako ne upali, mogu se vratiti na stari posao.

Sve ove beneficije nisu imale naročitog uspjeha u privlačenju investitora u tuniške startap kompanije, za razliku, recimo, od Nigerije, gdje ne manjka investitora iako vlada ne pokazuje namjeru da donese sličan zakon.

Dosadašnji rekord od 2,2 milijarde dolara uloženih u 2019. godini u afričke startap kompanije daleko je još od 132,9 milijardi dolara uloženih u startap kompanije u Sjevernoj Americi ili 33,4 milijarde dolara u evropske startap kompanije u 2020.

Ali brzina kojom iz godine u godinu rastu ulaganja zapadnih investitora u afričke startape, pokazuje da očekivanih 10 milijardi dolara ulaganja u 2025. godini bi do kraja ove decenije moglo narasti na sumu koja ne bi bila daleko iza ulaganja u evropske startap kompanije. Utoliko prije što su dosadašnja ulaganja bila koncentrisana tek na manji dio Afrike.

Osim tržišta od milijardu ljudi i mlade populacije, ono što zapadni investitori kupuju kroz svoje investicije je i veliki broj obrazovanih IT stručnjaka. Oni ne zaostaju za zapadnim vršnjacima, osim što su mnogo jeftiniji, što sa stanovišta investitora znači i mnogo profitabilniji. A u utrci za ekstra profitom novca za investiranje nikad nije manjkalo, barem kada se radi o zapadnim investitorima.

Izvor: Dražen Simić, Biznis i finansije julski broj 187/188

Foto: Pixabay

Чланак Investitorski zalet u Africi: Milijarde dolara za startap kompanije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zbog rasta populacije na planeti potrebno je udvostručiti proizvodnju hrane u narednih trideset godina, uporno nas upozoravaju Ujedinjene nacije. U zemljama sa razvijenom poljoprivredom toliko obradivih površina jednostavno više nema, pa čovečanstvu jedino preostaju one koje baš i nisu poznate po proizvodnji hrane. A takvih je mnogo na Crnom kontinentu, na kojem se, prema podacima Afričke banke za razvoj, nalazi 65 odsto svetskih obradivih površina koje još nisu kultivisane.

Iako se mnoštvo stanovnika ovog kontinenta, njih 80 procenata, bavi poljoprivredom, oni se po svojiim rezultatima ne mogu svrstati u efikasne proizvođače. Ni po prinosima ni po zaradi. Razlog za to je, između ostalog, i podatak da samo četiri odsto njih ima mogućnost navodnjavanja svojih njiva. Irigacione sisteme bi sasvim sigurno koristilo više afričkih poljoprivrednika da imaju konstantno snabdevanje električnom energijom, ali to nije slučaj.

Uticaj pada cene solarne energije na afričku poljoprivredu

Upravo u tom podatku Samir Ibrahim i njegov poslovni partner Čarli Nikols su videli poslovnu šansu. Njihova kompanija SunCulture provela je proteklih osam godina razvijajući solarne generatore i pumpe za vodu koje afričkim farmerima omogućavaju navodnjavanje zemljišta, rešavajući time problem napajanja irigacionih sistema i tamo gde nema struje.

Pošto su u Keniji već dokazali uspeh svog proizvoda – njihovi klijenti su korišćenjem ovih sistema navodnjavanja povećavali svoje prihode za pet do 10 puta – odlučili su da prošire biznis na ostatak kontinenta.

Proizvodi poput njihovog postoje na tržištu već godinama ali su ranije bili veoma skupi. Međutim, kako se tehnologija razvijala njihova cena je padala, te su dvojica preduzetnika u pravom trenutku odlučila da inoviraju i puste na tržište solarne generatore u zemlji koja obiluje sunčevom energijom ali ne i električnom.

U početku su ovu tehnologiju kupovali uglavnom “dobrostojeći” farmeri jer je koštala oko 5.000 dolara. Međutim sada, kada joj se cena kreće između 500 i 1.000 dolara, mogu da je priušte i siromašniji, pogotovu zato što im je ponuđena opcija da je otplaćuju kroz prihode koje ostvaruju povećanom poljoprivrednom proizvodnjom.

Izvor: Techcrunch

Foto: dMz, Pixabay

Чланак Kako pretvoriti Afriku u novu žitnicu sveta? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U poslednjih nekoliko nedelja sudanski arheolozi konstantno apeluju da se zaustave poplave koje, osim što nanose ogromnu štetu ljudima, to čine i spomenicima poput Nubijskih piramida. U tom delu Sudana svake godine se izliva reka, ali nikada nije bilo toliko vode kao sada. Ovaj put ona je stigla i do piramida koji se nalaze na Uneskovoj listi svetske baštine.

U Keniji je zabeležen sličan problem, samo što nije u pitanju reka, već rast nivoa mora koje postepeno „guta“ obalu. Ono ugrožava glavni grad ostrva Lamu, najbolje očuvanu i najstariju postojbinu plemena Svahili. Kuće pripadnika ovog plemena izgrađene su od koralnog kamena i stabala mangrove i većina ima prelepa dvorišta i pletena ili izrezbarena drvena vrata. No, sada su mnoge od ovih kuća ugrožene zbog povlačenja obale, odnosno nestanka prirodne zaštite u vidu peska i biljaka, delom zbog klimatskih promena ali delom i zbog graditeljskih poduhvata lokalnih vlasti.

Ovo međutim nisu jedina istorijska dobra koja bi mogla biti „udavljena“ zbog porasta nivoa mora ali su među najpoznatijima.

I vazduh može biti opasan

Osim vode koja se izliva, istorijsko nasleđe ugrožava i ona koja se nalazi u vazduhu. Klimatske promene naime izazivaju porast vlage u vazduhu, što pogoduje razvoju gljivica i mikroorganizama koje razgrađuju stare građevinske materijale. To se upravo dešava u Namibiji u Kunene regionu koji sadrži najveću koncentraciju likovnih radova uklesanih u stene, starih preko 2.000 godina.

Grad Đene na obali reke Bani u Maliju je takođe ugrožen zato što su njegovih 2.000 kuća izgrađene od blata, kao i većina objekata na tim prostorima. Na njih značajno utiču vremenski uslovi. Ali i ljudi. Ove kuće su naime veoma popularne među turistima pa se njihovi vlasnici, kako bi ih nekako održali „na nogama“, odnosno kako se one ne bi potpuno raspale, krpe čime stignu. Obično su to jeftini materijali koji potpuno menjaju izgled grada.

Izvor: BBC

Foto: Wufei07, Pixabay

Чланак Afričko istorijsko nasleđe ugroženo klimatskim promenama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naši čitaoci su prethodno imali prilike da slušaju predsednika kako govori o herojskoj borbi za respiratore na „sivom tržištu“, te da čitaju kako je britanska Vlada na sumnjivom tenderu nabavila 50 miliona maski koje ne mogu da koriste medicinski radnici.

Najsvežiji primer korupcije i zloupotreba koje se odvijaju u senci ove pandemije dolazi iz Afrike. Tačnije, iz Gane. U ovoj zemlji više od 2.000 medicinskih radnika bilo je zaraženo korona virusom. Iako je država stalno obećavala maske, vizire, rukavice i ostalu opremu, ona nije stizala do većine njih. U tome i vide razlog velikog broja zaraženih u zdravstvu.

No, prema pisanju BBC-a, opreme je prvobitno bilo u bolnicama ali su je pojedinci prodavali radi ličnog profita. Najviše su iz bolnice iznosili i prodavali vizire, maske i skafandere. Nezavisni novinar je, prerušen, istraživao korupciju u bolnicama i čak i snimio prodaju zaštitne opreme, i to usred bolnice iz koje je ukradena.

Video snimak možete pogledati na ovoj adresi.

Foto: Pixabay

Чланак Gana: Novi slučaj malverzacija sa zaštitnom opremom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema pisanju BBC-a, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i Afrički centar za kontrolu bolesti (ACKB) formirali su komitet koji će davati savete i pružati podršku u istraživanju primene tradicionalnih lekova na lečenje Kovida-19.

Stručnjaci iz ovog tela će nuditi savetodavne usluge afričkim zemljama koje žele da koriste “narodnu medicinu” u borbi sa ovim virusom. ACKB će takođe pružati podršku kliničkim testiranjima tradicionalnih lekova i usklađivanju njihove upotrebe sa međunarodnim standardima.

Komitet je inače osnovan zato što sve veći broj afričkih država nade polaže u “narodne lekove”, koji još uvek nisu ispitani. Primera radi, na Madagaskaru se za lečenje Kovida koristi i jedan biljni lek, na bazi pelina (artemisia) i brojnih lekovitih trava. Međutim, Nigerija je izdala zvanično saopštenje da je testirala ovaj lek i da nije otkrila nijedan dokaz o njegovoj efikasnosti.

Foto: mohamed_hassan, Pixabay

Чланак Afrika: Naučnici ispituju uticaj „narodnih lekova“ na lečenje Kovida-19 се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada je u februaru na Crnom kontinentu, tačnije u Egiptu, zabeležen prvi slučaj zaraze, zdravstveni stručnjaci su upozoravali svet da bi pandemija tamo mogla imati stravične posledice. Razlog za to su neopremljenost bolnica i nestašice lekova.

Od tada do danas virus se proširio na 52 afričke zemlje, međutim sporijim tempom nego u ostatku sveta. Do sada je, prema podacima AFP-a, na kontinentu zaraženo 12.800 osoba, od čega je preminulo 692. Naravno, postoji mogućnost da je broj zaraženih mnogo veći jer se ne testira dovoljno ljudi.

Zarazom je najviše pogođena Južna Afrika, koja ima više od 2.000 potvrđenih slučajeva i 24 žrtve. Međutim, kada se te brojke uporede sa Evropom koja ima 871.000 obolelih i 71.000 preminulih, čini se da je Afrika generalno bolje prošla od razvijenog sveta.

Mali broj testiranih

Pojedini stručnjaci ukazuju na propuste u merenju broja zaraženih. U Africi naime nema dovoljno testova koji bi pomogli u pravovremenom otkrivanju nosilaca virusa.

Zato ne čudi što u Južnoj Africi, najrazvijenijoj zemlji sa najnaprednijim zdravstvenim sistemom na tom kontinentu, ima najviše obolelih. Ali čak i ova zemlja je od ukupno 57 miliona stanovnika do sada uspela da testira tek 73.000.

Nigerija, koja predstavlja najveću afričku ekonomiju, izvela je tek 5.000 testova a ima 190 miliona stanovnika.

Čelnik afričkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti Džon Nkengasong priznaje da brojke možda nisu potpuno tačne, ali kaže da situacija ipak nije tako alarmantna. To, po njegovim rečima, pokazuju drugi podaci: “Da imamo veliki broj inficiranih bolnice bi bile prepune, a to nije slučaj”.

Evropska iskustva

Pošto niko tačno ne zna zašto toliko malo zaraženih ima u Africi, pretpostavlja se da je to posledica strogih karantinskih mera. Budući da je virus na ovaj kontinent stigao kasnije nego na druge, i da je na njemu mobilnost ljudi manja, moguće je da su tamošnje države, poučene evropskim iskustvima, reagovale pravovremeno. Većina njih je, čim je otkriveno nekoliko zaraženih, zatvorila granice i uvela karantinske mere. Ipak, teško je bilo kontrolisati sprovođenje tih mera, posebno u prenaseljenim mestima.

No, činjenica je da se do sada virus sporije širio na ovom kontinentu. I dalje se zapravo ne zna šta je uzrok ovakvog rezultata, i da li je on samo zatišje pred buru. Ali za Afriku kakva je danas, siromašnu i slabo opremljenu osnovnim medicinskim potrepštinama, sporo širenje virusa je možda jedini spas.

Izvor: Medicalxpress

Foto: Caniceus, Pixabay

Чланак Šta se krije iza podataka o malom broju zaraženih u Africi? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evropa ne može da se zasiti čokolade. Stari kontinent ne samo da je najveći svetski potrošač ove poslastice, već je i najveći proizvođač i izvoznik – njegov udeo u proizvodnji čokolade na svetskom tržištu iznosi čak 70 odsto.

Ali dok evropski kontinent dominira na tržištu čokoladnih proizvoda, onaj drugi, Crni kontinent je srce te proizvodnje. Afričke države proizvode i izvoze preko dve trećine kakaa na globalnom tržištu, glavne sirovine za proizvodnju čokolade. Samo Obala Slonovače obezbeđuje trećinu celokupne proizvodnje kakaa u svetu.

Mizerno učešće u svetskoj proizvodnji

Dominacija Evrope ne čudi, ako se ima u vidu koliko su evropske kompanije doprinele svojim inovacijama da trgovina kakaom preraste u moćnu čokoladnu industriju.

Ali iznenađujuće je koliko je Afrika u proteklih 200 godina imala malo učešća u proizvodnji, iako je bila glavni izvor kakaa većim delom druge polovine 20. veka.

Od 1961. godine, od kada su dostupni podaci, do 2016. godine, udeo Afrike u ukupnom izvozu čokolade porastao je za mizernih 0,9 odsto.

Čokolada iz Indonezije za srednju klasu u Kini

Pokušaji Afrike da se planski probije na izvozno tržište toliko su neznatni, da Evropa uopšte ne posmatra afričke kompanije kao konkurenciju. Najveći rival evropskoj industriji čoklade je jedan drugi kontinent – Azija.

Među azijskim proizvođačima prednjači Indonezija, koja najviše čokolade proizvodi za rastuću srednju klasu u Kini. Iako interesovanje Kineza za čokoladu raste relativno sporo, Kina je već sada 11. najveće tržište čokolade na svetu.

Uprkos veoma razvijenim ekonomski vezama Kine i Afrike i činjenici da su Kinezi među najvećim investitorima na afričkom kontinentu, afričke države i dalje ne koriste tu šansu da povećaju proizvodnju i izvoz čokolade.

Čokoladno ujedinjavanje Afrike

Afrika propušta ogromnu priliku, jer Indonezija ne može mnogo da proširi svoju proizvodnju kakaka u odnosu na postojeći obim. Pre svega, kakao je i dalje veoma zahtevan za gajenje u tamošnjim klimatskim uslovima, a pored toga troškove proizvodnje povećava i stalni rast radne snage u Aziji.

Zato su vlade Obale Slonovače i Gane počele da razmatraju zajedničku strategiju za intenzivniju proizvodnju i izvoz čokolade, a cilj je da se tom sporazumu pridruže Kamerun i Nigerija. Prema procenama kompanije „Gro Intelligence“, specijalizovane za analize u oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije, ove četiri afirčke države mogle bi sa svojim zalihama kakaa, ukolko bi se udružile, da postanu veoma konkurentne na svetskom „čokoladnom“ tržištu.

Srednja klasa najzahvalnija među mušterijama   

Dosadašnji razvoj industrije čokolade je pokazao da je za njen uspon najzaslužnija serdnja klasa, koja je i danas najmasovnije i najzahvalnije tržište za ovu poslasticu.

Srednja klasa u Africi i dalje ima malo učešće u ukupnom broju stanovnika, ali ona sve brže raste. Umesto da kupuje skupe čokolade iz uvoza, sradnja klasa u Africi bi mogla da postane glavni potrošač domaćih proizvoda i tako podstakne „čokoladni“ razvoj na Crnom kontinentu.

Чланак Zašto Evropa dominira na globalnom tržištu čokolade, dok Afrika proizvodi sav kakao се појављује прво на Biznis i Finansije.