Kako to da se najpopularniji američki sladoled proizvodi u Vermontu, sedmoj najhladnijoj državi u SAD? Podaci za prošlu godinu pokazuju da je od ukupne prodaje sladoleda na američkom tržištu u vrednosti od 6,8 milijardi dolara, više od milijarde ostvarila kompanija Ben&Jerry’s, proizvođač sladoleda iz Vermonta, koja je dostigla trećinu ukupne prodaje i u Velikoj Britaniji. Većina potrošača je izjavila da su im sladoledi iz ove fabrike draži od bilo koje druge robne marke.

Stručnjaci ocenjuju da možda ima i boljih sladoleda, ali da nijedan proizvođač nije tako popularan već decenijama u javnosti kao Ben&Jerry’s, koji je od svog početka prepoznatljiv po originalnom pristupu marketingu. Zahvaljujući neobičnim reklamnim idejama, fabrika je postala i velika turistička atrakcija, sa oko 350.000 posetilaca godišnje. Ona je već 37 godina otvorena za javnost, ali većina ljudi želi da obiđe „Groblje sladoleda“, koje se nalazi u dvorištu fabrike. Šta je bio razlog za ovako ekscentričnu zamisao?

Osnivači kompanije, Ben Koen i Džeri Grinfild, objašnjavaju da eksperimentisanje sa različitim ukusima uvek nosi opasnost da neke kombinacije ne prođu na masovnom tržištu, ili da tokom godina jednostavno izađu iz mode. Zato su tražili rešenje kako da rizike ovog posla pretvore u dobar posao, manu u reklamu i gubitak u dobitak. Najzad im je 1997. sinulo da otvore „Groblje sladoleda“, koje je dostupno u dve inkarnacije, virtuelnoj i fizičkoj.

Posetioci na stvarnom groblju obilaze mramorne ploče sa šaljivim biografijama „pokojnika“, dok na virtuelnom mogu da glasaju da se neke vrste sladoleda vrate u život. Potrošači se pozivaju da prisustvuju i pogrebnim ceremonijama prilikom „sahrana“, kao i radosnim događajima nakon „uskrsnuća“.

„Groblje sladoleda“ je verovatno najkomercijalnija reklama ove kompanije, ali ne i glavni sastojak promotivne strategije koja je sladoledžijama obezbedila lojalnost kupaca i rast popularnosti na tržištu. Reklamnu recepturu su takođe osmislili osnivači, jer na početku poslovanja nisu imali novca za marketinške stručnjake, već samo čvrsta društvena ubeđenja.

Preduzetnici kontrakulture

Koen i Grinfild su prijatelji iz detinjstva, koji su nakon završenog kursa za proizvodnju sladoleda jedva prikupili 12.000 dolara za renoviranje jedne propale benzinske pumpe u Berlingtonu u Vermontu. Tu su 1978. otvorili svoju prvu prodavnicu sladoleda od prirodnih sastojaka, što je tada bilo tržište u povoju.

Sladoledi su bili vrlo neobičnog i intenzivnog ukusa za to vreme, a mladi preduzetnici su bacili u smeće mnogo neuspelih kombinacija dok nisu pronašli prave recepture i ustalili ponudu. Tri godine kasnije napravili su prvu franšizu, 1985. podigli fabriku koju su godinu dana kasnije otvorili za javnost, da bi se do 1994. proširili na gotovo celo američko tržište sa prodajom koja je dostigla 150 miliona dolara. Dvojica sladoledžija su 1998. proglašena najboljim preduzetnicima u Sjedinjenim Državama.

Dve godine kasnije, kupila ih je multinacionalna korporacija Unilever za 326 miliona dolara. Koen i Grinfild su prihvatili da prodaju svoju firmu, ali uz jedan uslov – da ona zadrži nezavisni upravni odbor koji će se baviti društvenim angažmanom, a da novi vlasnik nadgleda operativni i finansijski deo posla. Šta je to značilo?

Ben&Jerry’s je uspeo jer su njegovi osnivači imali hrabrosti da uđu na do tada malo ispitano tržište i da iz godine u godinu uvode potpuno nove vrste sladoleda. Ali ono što ih je zaista izdvojilo od konkurencije bila je njihovo preduzetništvo kontrakulture. Od samog početka su se deklarisali kao protivnici vladajućih normi koje obespravljuju „malog“ čoveka i kao neko ko se zalaže za humanije, pravednije i tolerantnije društvo, odgovorno i prema ljudima i prema prirodi, uključujući i poruke da „korporacije nisu ljudi“, te da „veliki novac ne predstavlja slobodu“.

Već tokom ranog razvoja poslovanja povezivali su se sa malim lokalnim firmama, prve akcije u preduzeću su ponudili običnim građanima, uveli pravilo da plata direktora može biti najviše pet puta veća od najniže radničke plate, zagovarali održivu proizvodnju i žestoko se protivili genetski modifikovanoj poljoprivredi.

Vrlo jasno su izražavali svoje političke stavove i kroz nazive sopstvenih proizvoda i reklamne kampanje. Kroz njihov asortiman prošle su sve goruće teme, rasna diskriminacija, uništavanje proizvodnje u korist finansijskog lobija, srozavanje radničke klase, uvećanje socijalnih nejednakosti, siromaštvo, diskriminatorski zdravstveni sistem, razaranje drugih zemlja u korist američke elite i interesa naftaša… Dvojica preduzetnika su učestvovala na mnogim protestima, a zbog svojih tvrdnji da su velike korporacije korumpirale američke političare završili su 2016. u zatvoru.

Unilever je kao novi vlasnik uspeo da razvodni neke od prvobitnih postulata proizvođača sladoleda, poput uvođenja veštačkih sastojaka u proizvodnju i ukidanja ograničenja na razlike u platama. I pored toga, Koen i Grinfild su svojim uporednim društvenim angažmanom uspeli da održe uverenje kod kupaca da za razliku od mnogih korporacija kojima su danas puna usta društvene odgovornosti na papiru, oni zaista veruju u ono za šta se zalažu.

Kako je omiljeno dete postalo „crna ovca“

To su potvrdili i podaci s početka 2021. godine, kada je zbog posledica pandemije Unilever zabeležio pad ukupnih prihoda na 26 milijardi evra, dok je Ben&Jerry’s ostao najbolje rangirana marka sladoleda u SAD, sa prihodima koji su premašili milijardu dolara. Proizvođači sladoleda su dostigli tržišnu kapitalizaciju od 101,5 milijarde dolara, jer su ih ulagači videli kao sigurnu imovinu u nesigurnim vremenima.

Ali upravo te godine došlo je do preokreta na berzi, jer su Koen i Grinfild zabranili svom izraelskom partneru Avi Zingeru da prodaje njihov sladoled zbog toga što je „Izrael okupirao palestinsku teritoriju na Zapadnoj obali“. Zinger je tužio kompaniju Unilever, koja je potom povela spor protiv do tada omiljenog deteta, firme Ben&Jerry’s i na kraju poništila njenu odluku. Obrazloženje je glasilo da je jedno zalagati se za napredne društvene ciljeve, a nešto sasvim drugo direktno se mešati u političke odnose dve države. Izbio je skandal, zbog kojeg su ulagači počeli da se povlače, ali očigledno ne i potrošači, imajući u vidu pomenute finansijske pokazatelje proizvođača sladoleda u 2022. godini.

Potom je usledio napad Rusije na Ukrajinu, gde su se zapadne kompanije što dobrovoljno, što manje dobrovoljno direktno umešale u političke odnose između dve države. Sladoledžije su, očekivano, osudile rusku agresiju, ali su ove godine „zapalile“ društvene mreže zbog svog stava da SAD neodgovorno potpiruju rat u Evropi. Pozvali su da se odmah obustavi isporuka američkog oružja Ukrajini, te da se novac poreskih obveznika upotrebi za što hitnije nalaženje mirnog rešenja, kako bi se „obustavile patnje ukrajinskog i ruskog naroda“.

Čelnici Unilevera su se momentalno ogradili od ovakvih izjava, ali nisu propustili da izlože kako će biti neophodno izvesno restrukturiranje poslovanja u oblasti sladoleda i hrane, zbog ogromnog rasta troškova u proizvodnji. Analitičari smatraju da ovakve najave ukazuju na sve zategnutije odnose između Unilevera i kompanije Ben&Jerry’s, ali i da proizvođač iz Vermonta zbog svojih „nepopularnih“ stavova o ratu u Ukrajini rizikuje da značajno potkopa poslovanje i neplanirano uveća svoje „Groblje sladoleda“.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Rosie Kerr, Unsplash

Чланак Mana kao reklama i reklama kao mana: Groblje sladoleda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najveći proizvođač bila je Nemačka, a najveći izvoznik sladoleda iz EU je bila Francuska, objavila je 14. avgusta evropska statistička agencija Eurostat.

U Nemačkoj je proizvedeno 620 miliona litara sladoleda, a slede Francuska sa 591 milionom litara i Italija sa 571 milionom.

Pored toga što je Nemačka bila najveći proizvođač, njen sladoled je s prosečnih 1,5 evra za litar bio najjeftiniji. Prosečna cena francuskog sladoleda bila je 1,9 evra, a italijanskog 2,3 evra za litru.
Sa 7,0 evra najskuplji je u proseku bio sladoled iz Austrije, a slede Danska (4,4 evra uza litar) i Finska (2,8 evra).

Zemlje EU su prošle godine u treće zemlje izvezle 250 miliona kilograma sladoleda, ukupne vrednosti 930 miliona evra. Istovremeno uvoz iz nečlanica EU dostigao je 61 milion kilograma i koštao 203 miliona evra.
U EU je u odnosu na 2021. opao je i uvoz, i to za 14 odsto, ali i izvoz sladoleda, za dva odsto.

Od ukupnog izvoza na Francusku otpada 21 odsto, odnosno 53 miliona kilograma, što je čini i najvećim izvoznikom. Slede Holandija (17 odsto od ukupnog izvoza), Italija (13 odsto), Nemačka (11 odsto) i Belgija sa devet odsto učešća u ukupnom evropskom izvozu sladoleda.

Izvor:Beta
Foto: Pixabay

Чланак U kojim zemljama se pravi najviše sladoleda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Jedna porcija od 130 ml, nazvana Byakuya, košta 880.000 jena, ili otprilike 5.980 evra. Slatka poslastica se pravi od rendanog belog tartufa, arhivskih sorti sira uključujući italijanski parmezan, kao i pirinčanog vina.
Smesa je inače poznate po svom voćnom ukusu i teksturi nalik pasti.

Izvor: Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак Najskuplji sladoled na svetu košta skoro 6.000 evra po porciji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svake godine 18. jula proslavlja se Međunarodni dan sladoleda. Njegova popularnost u svetu raste iz godine u godinu, a u istraživačkoj kući Fortune Business Insights predviđaju da će vrednost ovog tržišta sa trenutnih 73,6 milijardi dolara porasti na 104,9 milijardi do 2029. godine.

Sličan trend beleži se i u našoj zemlji, gde je od 2018. godine proizvodnja sladoleda u usponu, dostigavši prošle godine ukupnu količinu od 33.818 tona. Primetno je i to da se kod nas na velika vrata vraća zanatska proizvodnja sladoleda, što potvrđuje i podatak da pored tri velike kompanije, sladoled pravi i oko stotinak malih proizvođača. Iskustvo nekih od najuspešnijih među njima pokazuje da se isplati rizikovati sa potpuno drugačijim proizvodima na domaćem tržištu.

Najpoznatija beogradska „ovca“

Ivan Živić i njegovi prijatelji Zoran Jevtović, Bojan Radonja i Vladimir Ranković su kao turistički vodiči godinama upoznavali različite kulture i gastronomske specijalitete. Ipak, najviše su uživali u sladoledu, toliko da su ga, kako tvrde, jeli u tonama. Najbolji sladoled probali su pre desetak godina u Bolonji, gde je osnovan i Univerzitet sladoleda, i tada su odlučili da od ljubitelja postanu proizvođači ove poslastice.

Posle višegodišnjih priprema i obuka, ali i otrežnjujućeg saznanja da im je za pokretanje ovog posla potrebno 150.000 evra, otvorili su 2015. godine prodavnicu sladoleda „Crna ovca“ na Dorćolu. Radnju su tako nazvali jer su se i sami osećali kao crne ovce, zbog odluke da prave nešto drugačije vrste sladoleda od onih na koje su domaći kupci navikli. Rizik se isplatio, pa iako nisu ulagali u reklamu, već na početku su imali tolike redove ispred prodavnice da su, prema rečima Živića, prvih mesec dana radili po 20 sati dnevno.

„Prioritet nam je bio da ponudimo kupcima kvalitetan proizvod. I uspeli smo u tome. Sladolede sami proizvodimo, bez korišćenja gotovih uvoznih baza, poluproizvoda, aroma… Dakle, gotovo sve što možete da ‘zagrizete’ u našim sladoledima – keksiće, bajadere, kore za krempitu, orasnice ili džemove – pravimo mi”, priča Živić za B&F.

Takvi proizvodi zahtevaju i posebno kvalitetne sirovine, pa na početku nije bilo nimalo lako naći dobavljače koji garantuju stalan kvalitet i stabilnost isporuka. Živić kao primer navodi mleveni mak, jedan od najpopularnijih ukusa u „Crnoj ovci“. Njihovi dobavljači su nekoliko puta lomili mlinove u pokušaju da samelju mak na granulaciju koja njima odgovara. Tek nakon više od šest godina traganja, prošle godine su našli dobavljača koji može da im obezbedi stabilno snabdevanje odgovarajućim makom – dovoljno sitnim da ne smeta prilikom konzumacije sladoleda, ali i dovoljno krupnim da mlevenjem ne pusti gorčinu i ne promeni boju.

Zima je vreme za nove ideje

Četvorica prijatelja su u novi posao krenula sa idejom da to bude mala zanatska proizvodnja sa jednom prodavnicom i mnogo uživanja u izradi sladoleda. „Međutim, u Beogradu se brzo pročulo za nas, pa smo počeli da dobijamo pozive i iz drugih gradova”, objašnjava Živić kako je došlo do toga da prošire svoje poslovanje na Novi Sad i na još tri lokacije u prestonici. Uporedo sa otvaranjem novih radnji širili su asortiman, pa im je trebalo i više radnika.

Broj zaposlenih u proizvodnji sladoleda inače varira zavisno od sezone. Primera radi, „Crna ovca“ ima između 40 i 50 stalno zaposlenih, ali angažuju dodatne radnike tokom leta, kada je tražnja za sladoledom najveća. Mada se sladoled u Srbiji, slično kao i u svetu, sve više jede i zimi, Živić potvrđuje da je leto i dalje udarna sezona u njihovom poslu.

Troškovi poslovanja su, međutim, visoki i u periodu godine kada je tražnja za sladoledima manja, pa je ova kompanija prinuđena da se tokom zimskih meseci osloni na kredite i pozajmice. Nadaju se da će jednog dana ostvariti svoj cilj – da budu profitabilni tokom cele godine.

No, dok ovaj cilj ne ostvare, zaposleni “Crne ovce” će nastaviti da koriste mirniji period godine za osmišljavanje novih ukusa i pakovanja, kao i za razrađivanje novih poslova. Zahvaljujući ovim aktivnostima došli su na ideju da u svoj asortiman uvedu keksove i čokolade koje sami prave, kao i da ponude tržištu usluge keteringa.

„Kada smo pre šest godina počeli da pružamo ove usluge imali smo tek nekoliko upita za ketering tokom cele sezone, ali je u međuvremenu tražnja toliko porasla da sada imamo tim ljudi koji se bavi isključivo ovim delom poslovanja. U sezoni su nam često popunjeni termini za ketering, pa ne možemo da uslužimo sve koji se za ovu uslugu interesuju. Zato trenutno radimo na proširivanju kapaciteta“, kaže Živić.

Kutijica sa slatkim sadržajem

Otprilike u isto vreme kada su osnivači „Crne ovce“ u Bolonji rešili da promene zanimanje i postanu sladoledžije, još jedan Beograđanin je bio na putovanju koje mu je dalo sličnu ideju za posao. Boraveći 2012. godine u Grčkoj, Marko Milović je u jednoj ulici u Atini primetio prolaznike sa kockastim kutijama, iz kojih su jeli – kako mu se tada učinilo – sladoled. Pronašao je lokal koji pravi ovu poslasticu i otkrio da je u pitanju zamrznuti jogurt sa slatkim prilozima. Milović priča za B&F da mu se jako dopao osvežavajući ukus ove letnje poslastice, pa je godinu dana kasnije u Srbiji otvorio prodavnicu zamrznutih jogurta i sladoleda pod imenom „Icebox“.

Naravno, ni on u posao nije ušao preko noći. Milović je prvo istraživao tržište, pravio proračune, tragao za dobavljačima i kvalitetnim mašinama. Kada je prikupio sve potrebne informacije i početni kapital, zakupio je lokal u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu i upustio se u proizvodnju sladoleda i zamrznutih jogurta.

„Tada zamrznuti jogurt nije bio poznat na našem tržištu, ali prodavnica je bila na dobroj lokaciji pa su radoznali prolaznici često svraćali da ga probaju. Posle toga bi se uglavnom vraćali po još“, priseća se Milović i dodaje da su njegovi jogurti postali popularni među domaćim kupcima jer su niskokalorični i zato što svako može sam da bira ukus dodajući u njih željene priloge.

Sezona od sedam meseci

„Icebox“ trenutno nudi 30 vrsta preliva za zamrznute jogurte i isto toliko ukusa sladoleda, a oba proizvoda podjednako dobro prolaze na tržištu. Milović sada ima tri prodavnice i dvadesetak zaposlenih, a leti takođe angažuje dodatne radnike. Mada ledene poslastice najviše prodaje u letnjim mesecima, napominje da sezona praktično traje od 15. aprila do 15. novembra, što je dovoljno da se pokrije samo nekoliko meseci slabijeg poslovanja.

Njegovo iskustvo potvrđuje da zanatski sladoled u Srbiji doživljava svojevrsnu „renesansu“ i da je zato konkurencija na tržištu iz godine u godinu sve veća. Sagovornik B&F-a, međutim, tvrdi da je to dobro za posao. „Sve je više zanatskih sladoledžija, ali većina njih, posebno onih poznatih, ima neku svoju specifičnost i svoje kupce. Mi zapravo jedni drugima ne ulazimo u teren”, objašnjava Milović sportskim rečnikom zašto je ova utakmica dobra za male, ali kvalitetne proizvođače sladoleda.

Prema njegovim rečima, kvalitet je najzaslužniji za uspeh koji je „Icebox” postigao na izrazito konkurentnom tržištu, zahvaljujući i tome što sirovine i mašine nabavljaju iz zemlje sladoleda – Italije. Mašine koje koristi ovo domaće preduzeće proizvodi prestižna italijanska kompanija „Karpiđani“, koja je u blizini Bolonje izgradila i muzej u kome je prikazana istorija sladoleda u svetu.

Milović kaže da je uspehu njegovog preduzeća doprinelo i to što se brzo prilagođavaju promenama na tržištu, uključujući i sve veće interesovanje potrošača za sladolede koji su zdraviji. Zato „Icebox” proizvodi nekoliko vrsta voćnih sladoleda bez šećera i bez ikakvih zaslađivača, i još neke sa prirodnim zaslađivačima poput stevije.

Marija Dukić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Iso Topon, Unsplash

Чланак Kako sladoledžije posluju zimi: Leto pokriva i hladne mesece се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

8. „BRISTOL MYERS SQUIBB“: Specijalista za farmaceutske „blokbastere“
Iako postoji skoro dva veka i pravi neke od najvrednijih lekova na svetu, farmaceutski gigant „Bristol Myers Squibb“ nije preterano poznat na našim prostorima.

12. OD TRGOVACA SMRĆU DO BRANILACA DEMOKRATIJE: Društveno odgovorni tenkovi
Investiranje u društveno odgovorne kompanije, čije poslovanje doprinosi boljem, pravednijem i moralnijem svijetu je u trendu. Biti u trendu znači i veću cijenu dionica, a kada se radi o parama sve postaje relativno. Tako se ozbiljno pokušava i zapadne proizvođače oružja svrstati u društveno odgovorne i visoko moralne kompanije, koje brane liberalnu demokratiju u aktuelnom sukobu u Ukrajini.

14. KOLIKO KO ZARAĐUJE U TRCI TUR DE FRANS: Reklama na dva točka
Mada je biciklistička trka Tur de Frans jedan od najgledanijih sportskih događaja na svetu, zarada koju ostvaruje organizator trke je u dubokoj senci. Ipak, poznato je da izuzev relativno malog nagradnog fonda, organizator ne omogućava profesionalnim timovima i bickllistima da prihoduju od trke, pa da bi učestvovali moraju da se oslanjaju na sponzore. Zato biciklisti pored sportske, moraju da razvijaju i „strategiju“ kako će imena sponzora na njihovim dresovima tokom trke biti što vidljivija televizijskim kamerama i publici.

Biznis

16. SIMON FRANKO, DIREKTOR BASF-a ZA SLOVENIJU, HRVATSKU I SRBIJU: Pritisak na hemijsku industriju odrazio bi se na celu privredu
Hemijska industrija je na početku celog proizvodnog lanca, jer obezbeđuje sirovine za sve druge industrije. Iz tog razloga je i najveći potrošač gasa u privredi, za koji trenutno nema alternative. Stoga bi eventualni prekid u snabdevanju ruskim gasom ugrozio ne samo hemijsku industriju, već i celu evropsku ekonomiju, ističe u razgovoru za B&F Simon Franko, direktor BASF-a za Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju.

18. KOLIKO ĆE KOŠTATI TRANSPORT NAFTE U SRBIJU: Zakasnela rešenja uvek više koštaju
Srbija ima strateški problem kako će se snabdevati naftom kada počne da važi šesti paket sankcija EU prema Rusiji, a nabavka ovog energenta iz alternativnih izvora će biti znatno skuplja. Nova situacija na energetskom tržištu će tražiti da se preispitaju i mogućnosti prebacivanja dela drumskog prevoza robe na železnicu i vodni saobraćaj. Upućeni, međutim, smatraju da je nemoguće to realizovati u kratkom roku, jer železnica i luke u Srbiji imaju ograničene kapacitete, a za transport vodom je takođe potrebna nafta. U Ministarstvu saobraćaja navode da se ne može brzo nadoknaditi ono što je bilo zapušteno više decenija.

22. DA LI ĆE RECESIJA POGURATI POPRAVKE INDUSTRIJSKIH MAŠINA, OPREME I VOZILA: Popravljaj dok ne crkne
Iskusni serviseri kažu da su srpski privrednici pomalo specifičnog mentaliteta, te da popravljamo sve što ima šanse da se popravi i u vremenima koja su stabilnija nego sada. Nova oprema se kupuje uglavnom uz pomoć državnih subvencija, pa će tražnja za novim mašinama verovatno najviše zavisiti od obima državne pomoći. Najveće probleme na tržištu trenutno prave kašnjenje repromaterijala i inflacija.

24. IZVOZ PIVA IZ SRBIJE: Svuda pođi, do Bosne dođi
Srbija izveze približno 138 miliona litara piva godišnje, u vrednosti od oko 52,3 miliona dolara. Prema proizvodnji piva, naša zemlja je na 43. mestu u svetu, ali je prosečna izvozna cena od 0,38 dolara po litru dvostruko niža od prosečne svetske cene. Najznačajnije izvozno tržište je Bosna i Hercegovina, gde odlazi preko polovine ukupnog izvoza piva iz Srbije.

Finansije

26. UZLET BANKARSKIH NAKNADA I PROVIZIJA: Niske kamate i pandemija redefinišu bankarski posao
Godine i godine nultih kamata usmerile su bankarski sektor na alternativne puteve pronalaženja profita. Korisnici bankarskih usluga mimo kredita ovu promenu poslovne politike osetili su kako po višim troškovima, tako i preko ukidanja pojedinih usluga koje su decenijama bile deo bankarske prakse.

30. BUDUĆNOST DOBROVOLJNOG ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA U SRBIJI: Zdravlje nema cenu dok se ne razbolimo
Posle iskustva sa koronom, dobrovoljno zdravstveno osiguranje u Srbiji je poraslo za preko 27% tokom samo godinu dana. Ovaj vid polisa i dalje ima manje od 3,5% ukupne populacije, pa se očekuje njihov dalji rast u okolnostima kada uporedo sa pandemijom rastu druga obolenja, uključujući i ozbiljno narušeno mentalno zdravlje. Za sve građane, ali i učesnike na tržištu bilo bi mnogo bolje kada bi se državno i privatno zdravstvo konačno integrisali, poručeno je na konferenciji „Rizici novog doba“.

32. EFEKTI RAZVOJNE POMOĆI EU: Veća korist od bilateralnih donacija
Razvojna pomoć EU namenjena zemljama Zapadnog Balkana do 2026. godine većinom će se realizovati preko Investicionog okvira za Zapadni Balkan. Dosadašnji efekti ovog programa u Srbiji pokazuju da su za našu zemlju bile značajnije bilateralne donacije evropskih zemalja, nego bespovratna pomoć EU. Naime, od 2009. godine kada je započet ovaj program, bilateralne donacije za projekte u Srbiji su ukupno iznosile 111,6 miliona evra, a bespovratna pomoć 76,5 miliona evra.

34. NAJSLAĐA INVESTICIJA VORENA BAFETA: Bogataš u prodavnici slatkiša
Američki proizvođač slatkiša „See’s Candy“ čini manje od 0,1% vlasništva kompanije „Berkshire Hathaway“, čiji je predsednik i izvršni direktor Voren Bafet. Uprkos tome, uspešni investitor često ističe da je kupovinom ove firme pre pola veka ostvario „ulaganje iz snova“, iako su tada svi drugi smatrali da je to njegov najveći promašaj. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu je ovim ulaganjem dokazao da se stvarna vrednost nekog preduzeća ne može uvek proceniti samo kroz njegove bilanse.

Temat – Specijalizovana proizvodnja u Srbiji

37. PORODIČNA FIRMA IZ VELIKE PLANE KOJA „KROJI“ SEME POVRĆA ŠIROM SVETA: „Superior“ paprika za koju se i stranci grabe
„Gazela preduzeća su ona preduzeća koja brzo dolaze do proizvoda. Proizvodnja semena to nije. Ovo je mukotrpan posao u kome ne znate da li ćete na kraju uspeti da se plasirate na tržištu. Ovo je i utakmica u kojoj pokušavamo da dobijemo svaki meč – ali ne po svaku cenu“, ističe Nebojša Đinović, izvršni direktor preduzeća „Superior“.

40. „BASNA“ IZ ČAČKA JEDINSTVENA U SRBIJI PO PROIZVODNJI BIOLOŠKOG UGLJA: Biočar koji oplemenjuje
Zapušteno zemljište nekadašnje zadruge u zapadnoj Srbiji postalo je imanje za proizvodnju biološkog uglja bez toksina, koji je svrstan među perspektivne obnovljive izvore energije u borbi protiv klimatskih promena. Preduzeće „Basna“ iz Čačka je u razvoj ove proizvodnje uložilo mnogo znanja i sopstveni kapital, a njihov biočar se primenjuje u vrlo različitim industrijama, posebno u poljoprivredi. Uprkos postojećoj krizi, planiraju proširenje kapaciteta, jer skoro sve što proizvedu izvezu na zapadno tržište.

42. „DMITEH“, PROIZVOĐAČ FLEKSO ŠTAMPARSKIH MAŠINA ZA ŠTAMPU CREVA ZA SALAME I KOBASICE: Mala kompanija sa velikim udelom na svetskom tržištu
Po sopstvenoj računici preduzeće „Dmiteh“ na godišnjem nivou proda u proseku jednu i po mašinu za štampu creva za salame i kobasice. Ta računica je specifična zato što se njegove mašine dugo izrađuju, pa se prilikom njihove proizvodnje i prodaje nekada godine preklapaju. Međutim, i kada bi prodavalo samo jednu mašinu godišnje, ovo preduzeće bi i dalje poslovalo u plusu, budući da pomenuta mašina košta oko 950.000 evra. Od same cene njegovog glavnog proizvoda još je zanimljiviji podatak da se na svetu godišnje proda samo četiri do pet ovakvih mašina premijum klase, što znači da je udeo ovog preduzeća iz Gornjeg Milanovca na globalnom tržištu između 30 i 40 odsto.

44. DMV INDUSTRIJSKI KONTROLNI SISTEMI: Od garaže u Nišu, do izvoznika u preko devedeset zemalja
Započeli su proizvodnju u garaži, a danas su DMV Industrijski kontrolni sistemi firma koja ima 10.000 kvadrata poslovnog prostora, 200 zaposlenih i godišnju proizvodnju od šest miliona evra. Dugogodišnju tradiciju proizvodnje elektronskih uređaja u Nišu, nastavili su, ali u jednoj sasvim novoj sferi – proizvodnji displeja od LED dioda, uglavnom za primenu u saobraćaju, sportu i industriji. Sportske semafore koje viđamo u halama, znaci na putevima na kojima se smenjuju različita upozorenja za vozače poput onog „Uspori, neko te voli“, u najvećem broju slučajeva proizvedeni su u firmi DMV.

46. „NOVELIC“, PROIZVOĐAČ RADARSKIH SENZORA: Tehnologija koja život znači
Pošto je uspešno razvilo prvi srpski radarski čip, beogradsko preduzeće „NOVELIC“ odlučilo se za još jedan veliki zalogaj – proizvodnju radarskih senzora. Ukoliko sve bude išlo po planu, njegovi proizvodi uskoro će se naći na svetskom tržištu, i to u savremenim automobilima, automatizovanim fabrikama i pametnoj rasveti. Ova kompanija podjednako je posvećena razvoju svih svojih rešenja, ali ako bi morala da istakne samo jedno, onda bi to bio senzor koji u automobilima uspešno detektuje vitalne znakove života i prepoznaje da li se radi o deci ili odraslima. Njegova upotreba doprineće spašavanju beba i dece koja se u toplim letnjim mesecima nađu zaključana u vrelim vozilima.

48. „MICRO LINE“, JEDAN OD DVA PROIZVOĐAČA STOMATOLOŠKIH TURBINA NA BALKANU: Uvek treba računati na svetsko tržište
Jedan od dva proizvođača stomatoloških turbina na Balkanu, kompanija „MICRO Line“ iz Trstenika nastala je 1996. godine u radionici od 50 kvadrata. Imala je jednog radnika i jedan strug, ali i ogromnu prednost u tome što je iskoristila znanje i resurse domaće industrije, kao i trenutak kada nije bilo značajne konkurencije sa Istoka, da se upusti u specifičnu proizvodnju i postane konkurentna na zapadnoevropskom tržištu, kaže za B&F osnivač i vlasnik Miloš Jovanović.

50. „SVETLOST TEATAR“, PROIZVOĐAČ I INTEGRATOR POZORIŠNIH SISTEMA: Pod svetlima pozornice
Bina koja se pomera, ljulja ili „propada“ samo je jedan primer kakvim se poslom bavi „Svetlost teatar“, proizvođač i integrator pozorišnih sistema. Ova beogradska firma je opremila većinu naših pozorišta, ali pošto je domaće tržište bilo malo za ovako usku specijalizaciju, potražila je potom poslove u inostranstvu. I u međuvremenu postala jedna od deset najpoznatijih evropskih kompanija u svojoj branši.

Intervju

52. PREDRAG PERUNOVIĆ, EKONOMISTA U MIROVNIM MISIJAMA: Motorom po svetu do lične slobode
Predrag Perunović, ekonomista iz Niša, posao bankara zamenio je pre 22 godine poslom mirovnjaka u veoma rizičnim mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, a u pauzama između života i rada u zemljama kao što su Avganistan i Libija, slobodu je pronašao u dugim putovanjima motorom po svetu. Do sada je obišao više od 30 zemalja, a svakako najduže i „najegzotičnije“ bilo mu je putovanje od Niša do Vladivostoka, dugo 16.000 kilometara.

Skener

56. PRODUKTIVNOST POLJOPRIVREDNIH GAZDINSTAVA U VOJVODINI: Ko više proizvede, a ko više pojede
Stočarska gazdinstva raspolažu daleko najvećim površinama u Vojvodini, dok su najmalobrojniji povrtari koji imaju preko 13,5 puta manje poljoprivrednog zemljišta od stočara. I pored toga, stočarstvo je najneproduktivnije, a povrtarstvo je među poljoprivrednim delatnostima sa najvećim učinkom u pokrajini. Najvredniju imovinu imaju gazdinstva koja se bave svinjarstvom i živinarstvom, dok su ratari najzastupljeniji ne samo u Vojvodini, već u celoj Srbiji.

58. KAKO SLADOLEDŽIJE POSLUJU ZIMI: Leto pokriva i hladne mesece
Poslednjih godina, zanatski sladoled u Srbiji doživljava svojevrsnu „renesansu“, koju predvode mlađe generacije sladoledžija sa novim idejama. Iskustvo nekih od najuspešnijih među njima potvrđuje da se isplati rizikovati sa potpuno drugačijim proizvodima, kao i da konkurencija ne ugrožava posao jer je svaki proizvođač poseban na svoj način. Zahvaljujući tome, oni leti zarade dovoljno da pokriju nešto mršavije zimske mesece, tokom kojih smišljaju nove ukuse za narednu udarnu sezonu.

60. POVRATAK KRUZERA: ŠANSA ZA POSAO, ALI KAKAV: Brodovlasnici robovlasnici
Suprotno agencijama koje vrbuju radnu snagu za kruzere, obećavajući posao iz snova, brojni istraživači upozoravaju da ova industrija sve više postaje oličenje modernog ropstva i „plovećeg kolonijalizma“.

62. PROBLEMI SA PSIMA KOJE SU NAPUSTILI VLASNICI: Brigo moja pređi na komšiju
Građani u Srbiji imaju sve više problema sa psima koji su „svačiji i ničiji“. Kada se u ovu priču umeša novac, od toga da li ljudi ostavljaju pse na ulici jer nemaju više novca da ih izdržavaju, preko iznosa koje plaćaju gradovi i opštine na ime odštete za ujede pasa, do cene kastracije, dolazi se do zaključka da se problem uličnih pasa vrlo lako može pretvoriti u „industriju“ u kojoj nekoliko različitih strana pokušava da zaradi ili uštedi.

Nove tehnologije

64. VEŠTAČKA INTELIGENCIJA U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU: Oči u oči s algoritmom
Kada poručite hamburger preko platforme za dostavu hrane, da li znate šta se u pozadini dešava, a što utiče ne samo na radnika koji vam je dostavio obrok, nego i na vas? Ili kako izgleda kada u razgovoru za posao, umesto sa čovekom „pričate“ sa mašinom, koja će proceniti da li ćete proći u sledeći krug? Ovo su samo mali primeri iz svakodnevnog života u Srbiji, koji otvaraju velike društvene i ekonomske teme o tome kuda se čovečanstvo zaputilo sa razvojem veštačke inteligencije. To je dilema oko koje ceo svet ima više pitanja nego odgovora.

Nauka

66. BILJNI RUDNICI: Žetva retkih metala
Retki metali bi, umesto da se kopaju pod zemljom, mogli da se žanju nad zemljom. Naučnici su, naime, otkrili da pojedine biljke doslovno „usisavaju“ i skladište retke metale, upravo one za kojima vlada najveća glad u industriji. Pored egzotičnih lokacija, većinom uspevaju na zagađenom zemljištu, na kojem ništa drugo ne može da raste, a neke od njih obezbeđuju čak 400 kilograma nikla godišnje po hektaru jalovine. Najpogodnije za industrijski uzgoj ovakvih „metalnih useva“ su Indonezija, Malezija i Filipini, a među obećavajućim mestima za buduće biljne rudnike nalazi se i Albanija.

Koktel

68. TANKA LINIJA IZMEĐU LEKA I OTROVA: Doziranje glavu čuva
Nekada su kožna oboljenja lečena živom, a žene su svoje večernje haljine ponosno ukrašavale „lekovitim“ radijumom kako bi svetlucale u mraku. U međuvremenu je nauka značajno napredovala, pa smo postali svesniji štetnosti određenih supstanci koje nas okružuju. Uprkos tome, čovečanstvo i dalje sebe uništava, doduše postepeno, tako što u trci za zaradom zagađuje planetu, kažu za B&F autori izložbe „Tanka linija između leka i otrova“ koja je nedavno održana u Muzeju nauke i tehnike.

71. NAJBOLJE EVROPSKE DESTINACIJE ZA PUTOVANJA MOTORNIM VOZILIMA: Srbija „najmilosrdnija“ za novčanik
Turistička platforma „Kajak“ napravila je listu najboljih turističkih destinacija u Evropi za one koji ne ispuštaju volan čak ni kada su na odmoru. Rangirala ih je na osnovu prirodnih i istorijskih lepota koje su većini turista prioritet pri odabiru destinacije, ali i po kriterijumima kao što su bezbednost na putevima, cene putarina i smeštaja, broj punjača za električne automobile, dobro vreme i slično. Na ovoj listi nisu se proslavile neke od zemalja za koje verujemo da su najprivlačnije turistima, poput Italije i Grčke koje se nalaze iza Litvanije i Estonije. Međutim, pored ovog sveobuhvatnog spiska atraktivnih destinacija, „Kajak“ je napravio i nekoliko manjih, i Srbija je zauzela prvo mesto na jednom od njih. Reč je o listi najjeftinijih zemalja za putovanje.

74. NEOBIČNI NAČINI PLAĆANJA: Novac za hitne slučajeve
Drvene pločice, karte za igru ili zatvarači za boce samo su neki od savremenih primera kako u velikoj ekonomskoj krizi može da se koristi zamena za pravi, državni novac. Najekstravagantniji primer alternativnog sredstva plaćanja u ovom veku su srebrne kovanice sa likom Device Marije, pričvršćene na minijaturne bočice sa svetom vodicom. Ipak, posebno originalno rešenje potiče sa severa Italije, gde i danas možete da založite parmezan u banci da biste dobili novčanu pozajmicu.

Komunikacije

76. KAKO MLADI U SRBIJI TUMAČE POJAM ZAPADNI BALKAN: Večiti „evropski Drugi“
Naziv Zapadni Balkan je konstruisan u političke svrhe i države koje obuhvata veštački međusobno spaja, ali i odvaja od drugih, smatraju studenti Beogradskog univerziteta i dodaju da ne postoji Zapadni Balkanac, niti se iko sa ovog područja tako predstavlja u inostranstvu. Istraživanje sprovedeno među akademcima pokazuje i da je njihov stav prema EU i evrointegracijama najblaže rečeno kritički nastrojen.

Reprint

78. IZDAVANJE NEKRETNINE: Greške koje ne smete praviti
Najčešći razlozi za loša iskustva ljudi koji izdaju stanove ili kuće su greške koje naprave u samom startu.

Vremeplov

80. VLASNICI NEKADAŠNJIH BEOGRADSKIH KAFANA: Od vladara do zaverenika
Kafana je u Srbiji od samog početka imala mesijansku ulogu da širi demokratiju. To je istovremeno bilo leglo poroka, mesto za obavljanje državnih poslova, za kulturno uzdizanje i vakcinisanje stanovništva. Na spiskovima nekadašnjih vlasnika beogradskih kafana nema koga nema: od seoskih kmetova i sitnih zanatlija, do celokupnog državnog vrha, tajkuna, bankara i akcionarskih društava. Među vlasnicima su bili čak i sveštenici, pa i zaverenici umešani u ubistva vladara.

Чланак Biznis & finansije 199/200: Specijalizovana proizvodnja u Srbiji – Pravo u metu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Italija je poznata po vrhunskom sladoledu, posebno zanatskom, a ponajviše po poslastici poznatoj pod imenom gelato. Zato se često promoviše kao zemlja kvalitetnog sladoleda, u čemu joj pomaže i zvanična statistika. Po njoj, svaka porodica u Italiji godišnje u proseku potroši 70 evra na zanatski sladoled, što znači da sladoledžije prihoduju ukupno dve milijarde evra.

Međutim, ona nije poznata samo kao destinacija u kojoj sada možete probati najbolji sladoled na svetu, već i kao kolevka ove poslastice.

Mala istorija sladoleda

U javnosti su podeljena mišljenja o tome gde je nastala omiljena letnja poslastica. Najraširenija je tvrdnja da je recept za sladoled u Evropu doneo Marko Polo sa svojih putovanja po Istoku.

Međutim, preteča sladoleda u vidu zamrznutih pića pominje se još u Bibliji kao delikates kojim se hladio kralj Solomon za vreme žetve. I Aleksandar Veliki je navodno uživao u ohlađenim pićima zaslađenim medom. Zna se i da je tokom vladavine Nerona za potrebe pravljenja ove poslastice prikupljan led na okolnim planinama, te je držan u jamama prekrivenim slamom koja je služila kao izolacija. Sve ovo doduše nije mnogo ličilo na današnji sladoled.

Nešto najsličnije modernom sladoledu nije nastalo u Evropi, već u istočnim zemljama, i to, prema nekim izvorima, 3.000 godina pre nove ere. Međutim, konkretni dokazi postoje tek za Tang dinastiju koja je Kinom vladala u 7. veku nove ere. Njeni pripadnici su uživali u zaleđenim mlečnim proizvodima koji su prethodno pripremani zagrevanjem brašna i mleka i dodavanjem kamfora, aromatičnog sastojka koji je prikupljan sa zimzelenog drveća. Ta smesa bi bila stavljana u metalne cevi i spuštana u bazen sa ledom da se smrzne.

Kinezi doduše nisu toliko poznati po slatkišima, koliko su arapski poslastičari, koji su nadaleko slavni po pravljenju ukusnih slatkih delikatesa, pa i sladoleda. I to hiljadama godina unazad. Primera radi, u starom Egiptu su faraoni svoje goste često nudili mešavinom snega i leda i voćnih sokova. Takoreći Rumenkom. Mnogo kasnije, u srednjem veku, arapski slastičari su hladili šerbet i ukrašavali ga raznim voćem. Ta kombinacija donekle podseća na današnje sladolede.

Otkud Italija u ovoj priči?

Ali, sladoled kakav sada znamo zaista je nastao u Italiji u 14. veku. Osmislio ga je firentinski arhitekta i umetnik Bernando Buontalenti. Tada je na dvor Medičijevih dolazila važna delegacija iz Španije a on je bio zadužen za organizaciju zabavnih sadržaja. Osmislio je i spektakularan vatromet i pozorišni nastup, ali je najveću pažnju privukao njegov rashlađeni slatki krem od bergamota, limuna i pomorandže. Buontalenti je naime napravio podzemne prostorije koje su služile kao frižider i u njima čuvao ovu poslasticu. O njegovom sladoledu se pričalo po celom Starom kontinentu. Međutim, firentinski umetnik nije bio zadovoljan, pa je, tragajući za punijim ukusom, nastavio da eksperimentiše. Jednog dana dodao je svom dezertu mleko i jaje, i tako se rodio – pravi sladoled. I dan danas se u Italiji održavaju razne svetkovine u njegovu čast, a sladoled pravljen po njegovom originalnom receptu je turistička atrakcija.

Nekoliko vekova posle Buontalentija, recepti za sladoled su se usmeno širili po Starom kontinentu. U 17. veku u ovu poslasticu dodavan je i šećer, a nastao je i prvi pisani recept za sladoled.

Međutim, njegova komercijalizacija je nastupila tek kada su Amerikanci – a ko bi drugi – osmislili način za masovnu proizvodnju. Prva fabrika sladoleda otvorena je 1851. godine u toj zemlji, no pravu popularnost ovaj slatkiš je stekao tek sa nastankom rashladnih uređaja poput frižidera i zamrzivača.

Foto: Pixabay

Чланак Da li je sladoled nastao u Italiji ili je u pitanju dobar marketing? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U 2019. godine proizvedeno je 33.875 tona, a 2018. 22.313 tona.

Prošle godine proizvodnja je bila približna rekordnoj 2019. godini i iznosila je 33.818 tona.

Ranijih godina je, pokazuju podaci Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju PKS, u Srbiji proizvođeno tek nešto više od 20.000 tona.

2016. proizvodnja je iznosila 20.202 tone, 2017.godine 21.415 a godinu dana kasnije 22.313 tona.

Sa porastom proizvodnje, raste i izvoz ove omiljenje letnje poslastice, pa su prošle godine izvezene 22.230 tona, što je tri puta više nego 2016.

Najveće količine sladoleda, srpski proizvođači izvoze u zemlje našeg regiona, a najviše u Bugarsku, Grčku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku.

Sladoled se izvozi i u Veliku Britaniju, Nemačku, Španiju.

Osim velikih fabrika sladoleda Frikom, Froneri Adriatic i Swisslion – Takovo, koje proizvode najveće količine i zapošljavaju oko 2.000 radnika, sladoled u našoj zemlji pravi i oko sto malih zanatskih proizvođača.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja sladoleda beleži rast od preko 51% се појављује прво на Biznis i Finansije.

U gradiću Ričfildu u Minesoti, koji broji tek nešto preko 35.000 stanovnika, posluje jedan monopolista na američkom tržištu koji nije ni mala, nego mikro firma. Preduzeće „Nikolas elektronik“ je u vlasništvu Marka Nikolasa, koji je firmu nasledio od svog oca Boba. Nekada je imala više desetina zaposlenih, ali sada u njoj rade samo Mark Nikolas i njegova supruga Bet.

Ipak, ovo dvoje ljudi drži 97% američkog tržišta muzičkih uređaja koji emituju isključivo melodije o sladoledu. Takve uređaje koriste pokretni ugostiteljski objekti, najčešće kamioni, koji prodaju ovu ledenu poslasticu. Muzika koju puštaju najavljuje njihov dolazak i služi kao glavno marketinško sredstvo za privlačenje mušterija.

Ideja o upotrebi muzike kao reklame datira u industriji „pokretnog“ sladoleda, koja je najspecifičnija upravo za Sjedinjene Američke Države, još s kraja 19. veka. U to vreme, vlasnici vozila za sladoled su, doduše, sami pevali kratke pesme „u slavu sladoleda od vanile i limuna“. Ruku na srce, tada nije bilo ni toliko saobraćaja kao danas, pa su oni sa malo „debljim“ glasnim žicama mogli da nadvladaju okolnu buku na ulicama.

Prvu inovaciju je pokušao da uvede Hari Bart, preduzetnik iz Ohaja, koji je smislio i prvi sladoled na štapiću. Kako bi osvojio tržište, regrutovao je celu armiju vozača da u specijalnim kamionima prodaju novi proizvod širom Amerike. Da bi privukao veću pažnju javnosti i nadmašio konkurenciju, Bart je svaki kamion opremio posebnim zvoncima, koja su se čula mnogo dalje i postala prepoznatljiva najava za zamrznuti slatkiš poboden na štapić. Zvonjava po ceo dan se, međutim, ubrzo pokazala previše napornom za vozače, ali i kao smetnja radnom narodu i još više starijima sa slabijim živcima.

Pred kraj 1929. počele su da se pojavljuju mehaničke muzičke kutije, kojima su pojedini vozači zamenjivali zvonca na svojim pokretnim ugostiteljskim objektima. Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, u svetu „pokretnih“ sladoleda počele su da se pojavljuju tehnički naprednije muzičke kutije. Ali to je bila skalamerija koja je zahtevala složenu opremu i gomilu mikrofona priključenih na radio pomoću vakuumske cevi.

Dva ratna druga

Muzika za sladoled svakako nije bila prioritet tokom rata i u periodu oporavka od njegovih posledica, ali se usred razaranja sveta desio jedan sudbonosan susret za ovu industriju. Na ratištu su se upoznali vlasnik vozila za prodaju sladoleda Džon Ralston i elektroinženjer Bob Nikolas.

To prijateljstvo se nastavilo i kada je oružje utihnulo i svaki od njih dvojice krenuo svojim posleratnim putem. Ralston se vratio sladoledu, a Nikolas je nakon menjanja poslova u raznim kompanijama rešio da se otisne u preduzetništvo. Osnovao je svoje preduzeće 1957. godine i u početku se bavio testiranjem električnih delova za radio i televiziju. Pokušavao je da pravi i neke sopstvene proizvode, poput masažera za stopala.

A onda se novopečenom preduzetniku obratio prijatelj iz ratnih dana, Ralston, sa idejom da uđu u zajednički posao. Vozač sladoleda je predložio Nikolasu da osmisli i napravi moderan muzički uređaj koji bi bio jednostavan za upotrebu i mogao da na vozilu za prodaju sladoleda emituje više različitih pesama. Ralston je, s druge strane, bio jako dobro povezan sa vlasnicima pokretnih sladoledžinica i mogao je da promoviše novi uređaj za udeo u zaradi.

Posao je krenuo odlično, iako je već u početku pokušala da ih uništi konkurencija, koja je isporučivala zvona većini kamiona za sladoled. Kompanija „Bevinsova zvona“ je čak podmitila neke gradske čelnike da urgiraju kako je novi muzički uređaj ekološki štetan jer proizvodi ogromnu buku. Uprkos svemu tome, kao i činjenici da je novi uređaj bio znatno skuplji od zvona, dvojica ratnih veterana su toliko brzo počela da osvajaju tržište da je Bob Nikolas napustio sve drugo što je do tada radio i posvetio se isključivo novom proizvodu.

Početkom šezdesetih prošlog veka, unapredio je ovaj uređaj koristeći tehnologiju diska, i smanjio tadašnju tržišnu cenu sa 125 na 80 dolara. Zahvaljujući takvom iskoraku, „Nikolas elektronik“ je vrlo brzo nakon toga u svojoj radionici „držao“ dve trećine američkog tržišta. Bobov sin Mark, uključio se zvanično u porodični posao osamdesetih, odmah pošto je diplomirao elektrotehniku. Kada je posle očeve smrti 2003. godine preuzeo celokupan posao, preduzeće je prodavalo u proseku preko dve hiljade muzičkih uređaja godišnje i do danas drži monopol na ovom tržištu.

Virus „reciklirao“ stare navike

Kako je moguće da niko od velikih igrača, kao na primer „Dženeral Elektrik“, nije preoteo ovaj posao tako maloj firmi iz Minesote? Do toga nije došlo „jer je ovo užasno teško tržište“, objašnjava Mark Nikolas. Prodaja ovakvih, specijalizovanih muzičkih uređaja zahteva brojne veze sa nezavisnim vlasnicima vozila za prodaju sladoleda. Njih je mnogo, raštrkani su širom Amerike, a njihovi poslovi su mali. Drugim rečima, prodavanje muzičkih uređaja za ovakvu klijentelu traži vreme i trud koji su mnogo veći od zarade.

Pored toga, nije nimalo lako obezbediti odgovarajuće pesme za ovo vrlo specifično tržište, što je takođe u nadležnosti proizvođača uređaja, jer muzička kutija ide u paketu sa sadržajem. Primera radi, najprodavaniji model firme iz Minesote, „Omnia 2“, koji košta 225 dolara, ima učitane 32 pesme. Sve ove pesme karakteriše visokfrekventni zvuk, one traju samo 45 sekundi do jednog minuta, moraju da budu jednostavne, jako pevljive i sa porukama koje se lako pamte.

Ali pokazalo se da je najvažniji sastojak za privlačenje mušterija onaj koji budi nostalgiju, i to ne samo na detinjstvo već i na Ameriku iz vremena kada je bila u usponu, naizgled mnogo bezbrižnija i sa daleko više optimizma nego što je to slučaj u poslednjim decenijama. Mark Nikolas upravo time objašnjava činjenicu da većinu reklamnih pesama za sladoled koje se čuju sa pokretnih vozila čine jako stari hitovi, čak i jedan koji je žario i palio 1902. godine. Reč je o pesmi Skota Džoplina „Zabavljač“, jednom od najvećih hitova regtajm muzike koja je bila posebno popularna u to vreme, i koji ima mnoštvo kasnijih, savremenih obrada.

Mark Nikolas kaže da je pokušavao da sarađuje sa brojnim rep, hip hop i tehno muzičarima kako bi osavremenio repertoar u svojim muzičkim uređajima, ali se ispostavilo da kupci nisu naročito prijemčivi za muzičke numere „koje mešaju zvuke kamiona u pokretu sa elementima džeza i hip-hopa“. Dodaje da kao što je bio svedok propasti više firmi koje su pokušavale da njegovom preduzeću preotmu tržište, tako se uverio da komponovati muziku za prodaju sladoleda koja će se „zalepiti“ za uši potencijalnih mušterija – nije nimalo jednostavno.

Poslednjih godina, međutim, ima sve više problema zbog starih numera, na koje su se ostrvili fanatični zagovornici političke korektnosti, proglašavajući ih rasističkim, seksističkim ili iz nekog drugog razloga nepodobnim za emitovanje. Prodaja sladoleda nije baš na udaru novog totalitarizma kao što je to, recimo, Holivud, ali Nikolas se žali da i on i vlasnici vozila za prodaju sladoleda doživljavaju neprijatnosti od samoproklamovanih cenzora.

Ipak, kao mnogo veći razlog za razmišljanja o eventualnom napuštanju porodičnog posla i pored monopola koji ima na tržištu, Nikolas navodi podatak da se broj vozila za prodaju sladoleda toliko smanjio da je poslednjih godina uspevao da proda samo 300 do 400 muzičkih uređaja godišnje. Ali sa dolaskom korone, njegov posao se odjednom preporodio. Rast nezaposlenosti zbog aktuelne krize zajedno sa talasima zaključavanja, „reciklirali“ su tržište „pokretnog“ sladoleda. „Mnoštvo ljudi se prijavljuje za vozače i to za daleko manju nadoknadu nego ranije, a prodaja cveta“, kaže neobični monopolista na još neobičnijem tržištu.

Zorica Žarković

broj 187/188, jul/avgust 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Muzički uređaji za reklamiranje „pokretnog“ sladoleda: Monopol na točkovima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovi ljudi koji na ulici traže pravdu, sada zahtevaju širu demokratiju i istragu sumnjivih policijskih intervencija. Oni ne planiraju da se povlače, čak ni pred zarazom koja je ceo svet stavila u kućni pritvor.

Ponekad umeju da budu i nasilni, a ni policiji nasilje nije strano. Ona je stekla svetsku “slavu” u zapadnim medijima zbog ogromnih količina suzavca koje je ispaljivala na demonstrante. Pored suzavca upotrebljavala je i vodene topove, ali i kriminalce koji su tukli učesnike protesta, dok su policajci to nemo posmatrali.

Ljuta podrška

Kao i svuda, protest uglavnom predvode mladi i oni koji se ne plaše da će nešto izgubiti. Deo naroda ne protestuje ali demonstrantima pruža podršku na druge načine. Tako je jedan vlasnik poslastičarnice u svoj asortiman sladoleda uvrstio i onaj sa ukusom suzavca. Kako piše AP, glavni sastojak ovog sladoleda je biber.

“Ima isti ukus kao suzavac. Kada počnete da ga jedete, prvo vam je teško da dišete a potom poželite da popijete litre vode. Podseća me na to šta smo preživeli u borbi za demokratiju”, kaže Anita Vong, jedna od učesnica protesta.

Vlasnik poslastičarnice, koji je ostao anoniman iz straha od reakcije vlasti, tvrdi da je ovo njegov način da podrži protest. On želi da podseti ljude da borba još nije gotova.

Foto: mikasoelle, Pixabay

Чланак Hong Kong: Sladoled sa ukusom suzavca u znak podrške protestima се појављује прво на Biznis i Finansije.