Država ima moć da preduzeća u kojima je većinski ili stoprocentni vlasnik učini efikasnim i bez privatizacije. Ali, kada se pogleda lista mera koje bi vlada trebalo da povuče, građani Srbije mogu sa pravom da se zapitaju hoće li se kod nas u skorije vreme generisati kritična masa političke volje da se istinski reformiše odnosno korporatizuje državni sektor.
Državna preduzeća i danas predstavljaju značajan faktor u privredama zemalja u tranziciji i zemalja u razvoju uprkos ekstenzivnim pokušajima privatizacije u poslednje dve decenije. Globalno, na njih odlazi oko 20% investicija i ona zapošljavaju oko 5% radne snage u svetu. U Srednjoj i Istočnoj Evropi, prema podacima Svetske banke, sektor državnih preduzeća je veći od svetskog proseka i kreće se oko 20-40% BDP. U Srbiji, preduzeća u kojima je država vlasnik ostvaruju 10,1% ukupnih prihoda, 9,3% dobiti i 9,9% gubitka privrede. Ukupne obaveze javnih preduzeća čine 9,4% obaveza privrede. Istraživanja pokazuju da su u 2010. godini ukupni gubici svih državnih, društvenih i javnih preduzeća u Srbiji iznosili oko milijardu evra (oko 3,5% BDP). U teoriji, državna preduzeća obezbeđuju značajne prihode za budžet (dividende i prihodi od privatizacije), ali u praksi dividende često izaostaju zbog kontinuiranih gubitaka, rešavanja socijalnih problema, nedostatka finansijske discipline i nepoštovanja bazičnih postulata i logike poslovanja.
Za hronično loše ekonomske performanse ovih preduzeća uglavnom se krivi država i način na koji ona upravlja svojim resursima. Specifični izazovi upravljanja proističu pre svega iz činjenice da je država u isto vreme vlasnik preduzeća i regulator tržišta na kojem se to preduzeće „takmiči“. Zato su državna preduzeća često u povlašćenom položaju u odnosu na preduzeća koja su isključivo u vlasništvu privatnog sektora. Uz to, državna preduzeća su često zaštićena od dve osnovne pretnje koje sa druge strane predstavljaju dobar kontrolni mehanizam preduzeća u privatnom vlasništvu – od stečaja i neprijateljskog preuzimanja. Izostanak ovih pretnji bitno umanjuje odgovornost organa upravljanja i menadžmenta u državnim preduzećima.
Privatizacija – sredstvo a ne cilj
S druge strane, državna preduzeća su ponekad u lošijem položaju od privatnih. Naime, ova preduzeća se često sreću sa problemom politički motivisanog vlasničkog uticaja, koji sledi kratkoročne političke ciljeve partije na vlasti, kao i sa pojavom pasivnog ponašanja države kao vlasnika. Uz to, ciljevi države kao vlasnika često su kontradiktorni bez jasno definisanih prioriteta, jer ova preduzeća služe za ostvarivanje socijalnih, političkih, ciljeva u oblasti zapošljavanja, kontrole cena, ostvarivanja regionalnog razvoja i slično. Rezultanta svih ovih uticaja slabi odgovornost i negativno se odražava na motivaciju odbora i menadžera društava u kojima je država vlasnik.
Sa stanovišta korporativnog upravljanja (i profitabilnosti preduzeća) eksterna privatizacija, prodaja strateškom partneru – u Srbiji primer recimo Duvanske industrije Niš ili Naftne industrije Srbije – predstavlja najpoželjniji model. Strateški partner je i većinski akcionar tako da on ima i interesa i moći da upravlja preduzećem na najefikasniji način. Ipak, prodaja „dobrom“ strateškom partneru u vreme globalne ekonomske krize svakako nije realna opcija.
Međutim, privatizacija nije panacea (tj. lek za sve) niti je sama sebi svrha. Ona predstavlja samo metod, odnosno sredstvo da preduzeće dobije šansu da posluje efikasnije. Konačni cilj je zapravo promena sistema korporativnog upravljanja koje će dovesti do boljih ekonomskih rezultata. Zato problemu unapređenja korporativnog upravljanja u preduzećima u kojima je država vlasnik treba pristupiti sistematski, sa dobrim razumevanjem suštine problema i sa potrebnim znanjem o najboljim svetskim praksama u ovoj oblasti. Međutim, sve to nije dovoljno ukoliko ne postoji iskrena politička volja da se ovaj problem reši. Bez pretencioznosti da se da „recept“ za rešavanje ovog složenog problema u novinskom članku, možemo samo navesti par ideja koje se mogu razmotriti u slučaju Srbije.
Država prvo treba da razluči u kojim preduzećima želi da ostane 100% ili kontrolni vlasnik, a iz kojih treba da se povuče. Kao primer legitimnih razloga za državno vlasništvo u teoriji se navodi postojanje prirodnih monopola ili neefikasnost tržišta kapitala i njegova nemogućnost da obezbedi sredstva za finansiranje projekata koji su korisni, potencijalno imaju velike prinose, ali čiji se prinosi mogu ostvariti samo na dugi rok (primer bi bile kapitalno intenzivne investicije u naprednu i skupu tehnologiju ili javnu infrastrukturu). Sa druge strane, u teoriji i praksi su uočeni nelegitimni razlozi za postojanje državnog vlasništva kao što su: očuvanje socijalnog mira i rešavanje problema nezaposlenosti, ograničavanje privatne i/ili strane kontrole nad određenim industrijama, restrukturiranje posrnulih preduzeća/banaka čije dugove preuzima država, a za uzvrat dobija vlasništvo u tim preduzećima, itd.
„Javno“ a netransparentno
Drugo, cilj državnog preduzeća nije samo da ostvari dobre ekonomske rezultate već ono po definiciji mora voditi računa i o drugim društvenim ciljevima iza kojih se često prikrivaju zloupotrebe položaja od strane uprave i koji otežavaju nadzor nad radom menadžmenta. Da bi se ovaj problem izbegao neophodno je da država kao vlasnik javno i jasno definiše ciljeve koje državno preduzeće mora ostvarivati. U ovim preduzećima između menadžmenta i građana (koji su krajnji vlasnici državnih preduzeća) postoji više slojeva državne administracije zbog čega prioriteti i odgovornost države u vršenju vlasničkih prava moraju biti jasno i javno izneti.
Iako se državna preduzeća ponekad nazivaju „javnim“ preduzećima, njihovo poslovanje je često netransparentno. Izveštavanje u državnim preduzećima je uglavnom usmereno samo ka onom telu države koje nadzire konkretno državno preduzeće i koje je često i samo uključeno u operativno i strateško upravljanje tim preduzećem zbog čega može doći do prikrivanja obaveza državnog preduzeća koje mogu negativno da se odraze ne samo na budžet već i na finansijsku stabilnost države. Stoga se transparentnost državnih preduzeća mora značajno unaprediti.
Jedan od najvažnijih problema se tiče menadžmenta u državnim preduzećima. Odbori (izvršni, upravni, nadzorni) u državnim preduzećima često ne vrše svoju funkciju, jer, kao prvo, država često postavlja nestručne i neiskusne kadrove u iste i kao drugo, vrlo često zaobilazi odbore koje je sama postavila i komunicira direktno sa generalnim direktorom. Takođe, državna tela (tj. politički funkcioneri nakon izbora) često sami biraju generalnog direktora u svim većim i/ili značajnijim državnim preduzećima, a za mnoge odluke koje tipično spadaju u nadležnost odbora implicitno ili eksplicitno traži se saglasnost državnog organa čime se dodatno slabe odbori. Ovakav problem u državnim preduzećima može se rešiti samo kroz izbor stručnih i iskusnih kadrova i kroz jasno definisane nadležnosti i objektivnost odbora državnih preduzeća. Takođe, članovi ovih odbora trebalo bi da odgovaraju za rezultate svoga rada i da uvek u svom poslu postupaju sa integritetom (podrazumeva se da treba da budu profesionalci).
Konačno ali ne i poslednje, sistem kompenzacija menadžmenta u državnim preduzećima treba da bude dovoljno privlačan i stimulativan da bi mogao da privuče stručne i uspešne menadžere (da pređu iz privatnog sektora) što bi moglo pozitivno da deluje i u pravcu smanjenja korupcije i zloupotreba u državnim preduzećima.
Katarina Đulić, senior konsultant za korporativno upravljanje u KPMG
BIZNIS TOP 2011/12