Nešto što se sada smatra apsolutno jasnim i logičnim – da je potomak roditelja direktora, političara ili „jačih“ preduzetnika i sam na istoj društvenoj poziciji – „davne“ 1989. godine bilo je prava retkost: tek 3,9% pripadnika „biznis klase“ poteklo je od roditelja istog statusa, ali su zato 30,3% tadašnje elite bili potomci poljoprivrednika. Potomci deprivilegovanih društvenih grupa danas sve teže dolaze do visokog obrazovanja koje je ključno za društveni uspon.
Sociolog Slobodan Cvejić identifikovao je sedam društvenih slojeva u Srbiji koji se grubo mogu podeliti u tri klase: prvu čine krupni i srednji preduzetnici, direktori i političari, ispod njih u hijerarhiji nalazimo male privrednike, niže menadžere, stručnjake i pripadnike slobodnih profesija dok su u trećem ešalonu službenici, tehničari, radnici i sitni poljoprivrednici. Njegovo istraživanje iz 2012. pokazalo je da je, u odnosu na 2003. a pogotovo u odnosu na 1989. godinu socijalna pokretljivost u Srbiji smanjena i da se klase reprodukuju unutar sebe. Taj trend najuočljiviji je kada je reč o višoj ili, kako je Cvejić povremeno naziva, biznis klasom. Ispostavilo se, naime, da je danas deset puta veća šansa da je potomak roditelja direktora, političara ili „jačih“ preduzetnika i sam na istoj društvenoj poziciji. Nešto što se danas smatra apsolutno jasnim i logičnim „davne“ 1989. godine bilo je prava retkost: tek 3,9% pripadnika „biznis klase“ poteklo je od roditelja istog statusa, ali su zato 30,3% tadašnje elite bili potomci poljoprivrednika. Cvejićevo istraživanje pokazalo je, takođe, i da je se broj fakultetski obrazovanih građana iz poljoprivredničkih porodica prepolovio: 1989. bilo ih je 24% a 2012. tek 12,6%. Da se klase zatvaraju same u sebe i tako reprodukuju govore i ostali rezulati istraživanja: da su, recimo, pripadnici sloja službenika i tehničara 2012. regrutovani iz sopstvenog sloja u 32,6% slučajeva, a da ih je 1989. najviše (28,6%) dolazilo iz porodica poljoprivrednika. Polovina nekvalifikovanih radnika iz prošlogodišnjeg istraživanja potomci su očeva istih kvalifikacija, dok ih je pre 25 godina bilo dva puta manje.
Za društveni uspon, slažu se svi naši sagovornici, posebno je značajno visoko obrazovanje. Sociolog Dušan Mojić, međutim, skreće pažnju na to da je istraživanje o socijalnim biografijama mladih Instituta za sociološka istraživanja u Beogradu utvrdilo da potomci deprivilegovanih društvenih grupa sve teže dolaze do visokog obrazovanja a da šanse mladih da dođu do visokog obrazovanja zavise od (najčešće skromnih) porodičnih resursa. „Produžena postsocijalistička transformacija dovela je do siromašenja nižih društvenih slojeva, što je posledično otežalo mladima iz takvih porodica da ostanu u obrazovnom sistemu, pogotovo u odsustvu razvijene i delotvorne sistemske podrške mladima u ovom pogledu. Podaci našeg istraživanja jasno ukazuju na paradoks da relativno slabo razvijen sistem kreditiranja i stipendiranja favorizuje mlade sa većim porodičnim resursima – ekonomskim i kulturnim kapitalom. Jasno je, zaključuje naš sagovornik „da bi navedeni sistem trebalo temeljno preurediti i time učiniti visoko obrazovanje dostupnijim i mladima iz radničkih, i uopšte, manje imućnih porodica“.
Zatvorene klase
Kada se ovi nalazi provuku kroz filter Cvejićevog modela klasnog raslojavanja, vidi se da je visoko obrazovanje kao ulaznica za više društvene slojeve sve teže dostupno potomcima sitnih činovnika, KV i NK majstora i poljoprivrednika. Takva vrsta nejednakosti kasnije se odražava i na buduća primanja i životni standard: istraživanje OECD iz 2010. o društvenoj pokretljivosti pokazalo je da postoji jasna korelacija između visine zarade i odrastanja sa bolje odnosno lošije obrazovanim roditeljima. Najveća razlika u visini zarada – od čak 20% u korist potomaka obrazovanijih roditelja – prisutna je u Britaniji i južnoevropskim zemljama.
Klase su se, u suštini, „ušančile“ u periodu od 1989. do 2003. ili periodu produžene tranzicije ali i u takvim vremenima, kao i danas, obrazovanje predstavlja značajan resurs pojedinca koji mu može omogućiti da se popne stepenik (ili nekoliko stepenika) više na klasnoj lestvici. Toga su, naglašava sociolog Dragan Stanojević, mladi itekako svesni, pa danas 40% generacije upisuje studije. Među mladima koji su van procesa školovanja najveći je udeo onih sa srednjom školom dok je petina njih već stekla diplomu više škole ili fakulteta. Što se zanimanja tiče, dominiraju radnička i, još značajnije, tehničarska i službenička. Istraživanje čije rezultate Stanojević analizira pokazalo je da tek polovina onih koji imaju diplomu više škole ili fakulteta uspevaju da se zaposle na svom nivou kvalifikacija, što, kako zaključuje naš sagovonik, govori o nerazvijenom tržištu rada i privredi koja ne može da apsorbuje radnu snagu. Stanojević ipak naglašava da ne treba zaboraviti da obrazovanje jeste važan faktor društvene pokretljivosti, ali nije jedini: „Bitne su i političke veze kao i socijalni kapital kojim pojednac raspolaže. Utoliko je obrazovanje nužan ali ne i dovoljan uslov za započinjanje i razvoj karijere. Da li će do zaposlenja u struci doći, da li će osoba imati mogućnost da napreduje zavisi u velikoj meri od strukture privrede, tržišta rada i značaja koji imaju formalni i neformalni kanali za zapošljavanje i napredovanje“, objašnjava Stanojević.
Jedan od najvažnijih „kanala“ ili resursa je roditeljski socijalni kapital. Stanojević je utvrdio da je 7.7% mladih koristilo roditeljske kontakte prilikom upisa u škole ili fakultete, 20% prilikom traganja za poslom i 16.1% prilikom zapošljavanja. Roditeljski socijalni kapital je, pri tome, najmanji među poljoprivrednicima i radnicima, a najveći među službenicima i tehničarima dok među stručnjacima opada količina upotrebljenog socijalnog kapitala roditelja i to, primećuje Stanojević, zato što već postoji sopstveni socijalni kapital. Dušan Mojić je, sa druge strane, pratio percepciju mladih o tome šta su zaista najvažniji činioci društvenog uspeha. Rezultati njegovog istraživanja su otrežnjujući: pokazalo se da se 2007. verovalo da je kvalitetno obrazovanje pre nego „poznavanje pravih ljudi“ najvažniji faktor napredovanja u našem društvu. U 2011. pevala se druga pesma: prava poznanstva, politički angažman, poreklo iz bogate porodice i ambicioznost za ispitanike bili su od veće važnosti kao faktor napretka nego kvalitetno obrazovanje. „Teško je očekivati da se taj trend promeni“ ocenjuje Mojić, koji veruje da je dovoljno podsetiti se na „nemerljivu štetu koja je nastala skandalom sa ovogodišnjim završnim ispitima u osnovnim školama i nesagledive posledice po percepciju mladih u odnosu na obrazovanje i uopšte njihov položaj u našem društvu“. Ili, iz twitter pera (mladog) aforističara i scenariste Strahinje Ćaldovića: „Engleski govorim odlično od 12. godine, odlično baratam kompom,završavam faks u roku, i samo je pitanje koja će firma prva da me ne zaposli”. Utešno je, ipak, da za razliku od toga šta veruju da je presudno „na terenu“, na Mojićevo pitanje koji bi to činioci trebalo da budu presudni za društveni uspeh, odgovor učesnika ankete bio je: naporan rad, kvalitetno obrazovanje i ambicioznost.
Socijalni kapital
Značaj socijalne pokretljivosti za društvo je elegantno – i verovatno potpuno slučajno – opisao je novinar Forbsa Dejv Serčuk, koji primećuje da su se u 2011. poklopile rang liste „najsrećnijih“ i socijalno najmobilnijih zemalja. Tri mesta na vrhu obe liste zauzimale su Danska, Australija i Norveška, koje, opet, iz godine u godinu predvode i liste konkurentnosti i životnog standarda. Naučno utemeljeno objašnjenje značaja socijalne pokretljivosti za društvo nudi Dušan Mojić, koji kaže da ne treba gubiti iz vida da je interes društva da ona postoji kao mogućnost potpunijeg i bržeg društvenog razvoja. „Zasnivanje društvenog uspona na meritokratskim principima odlika je modernih društava, a jednakost šansi važan osnov njihovog legitimiteta. Nemogućnost društvenog uspona sopstvenim obrazovnim postignućem jedan je od ključnih razloga da blizu polovine mladih ozbiljno razmišlja o trajnom napuštanju takvog društva. Njihovo nezadovoljstvo predstavlja jasan izraz nepoverenja u legitimnost društvenog poretka i odlučujući dokaz neuspešne integracije u naše društvo.“
Milica Rilak
broj 100, septembar 2013.