Tokom pet milenijuma svoje istorije, dug je uvek uključivao institucije – bilo da je to sveto kraljevstvo Mesopotamije, Jubileji (iobeleus) u judaizmu i hrišćanstvu, Šerijat ili Kanonsko pravo. Institucije su nastojale da kontrolišu situaciju: da dug ne proizvede potencijalno katastrofalne socijalne posledice. Jedino se danas, u našoj eri, piše antropolog Dejvid Greber, može prepoznati stvaranje prvog planetarno operativnog administrativnog sistema koji je u velikoj meri sačinjen kako bi se zaštitili interesi poverilaca, odnosno kreditora.
Novac se nije izvorno pojavio u metalnoj formi, već u obliku mere, apstrakcije, ali i kao odnos (duga i obaveza) između ljudskih bića. Kroz istoriju je novac kao roba uvek bio najdirektnije povezan sa nasiljem. Kao što je jedan istoričar rekao, „poluga (zlata ili srebra) je potrepština za rat, a ne za mirnu trgovinu“.
Razlog je jednostavan. „Novac kao roba“, posebno u vidu zlata i srebra, razlikuje se od novca-kredita po jednoj suštinskoj funkciji: on može biti ukraden. Kako su poluge od zlata ili srebra predmeti „bez pedigrea“, tokom većeg dela istorije imale su istu ulogu kao i kofer pun novčanica kod savremenog narkodilera: kao sredstvo bez porekla, koje će bilo gde i bespogovorno biti prihvaćeno u zamenu za druge vrednosti.
Kao rezultat ovoga, može se videti da je poslednjih 5.000 godina ljudske istorije neka vrsta naizmeničnih promena. Kreditni sistemi se izgleda javljaju, i postaju dominantni, u periodima relativnog društvenog mira, preko mreže poverenja i poverenika, bilo da su nastali državnom ili, što je češće, inicijativom transnacionalnih institucija. Kreditne sisteme bi potom smenili plemeniti metali, u periodima koje karakterišu široko rasprostranjene pljačke. Pljačkaški sistemi kreditiranja, svakako su postojali u svim epohama, ali izgleda da su ostavljali najštetnije posledice u periodima kada je novac bilo najlakše konvertovati u gotovinu. Stoga je možda osnovano pretpostaviti da su usponi i padovi evroazijske istorije tekli sinhronizovano sa naizmeničnom smenom perioda virtuelnog i metalnog novca:
I Doba Prve agrarne imperije (3500-800. pre nove ere). Dominantan oblik novca: virtuelni kreditni novac
Najbolje informacije koje posedujemo o poreklu novca potiču iz Mesopotamije, ali je vrlo verovatno da su se slični procesi odvijali i u Egiptu iz doba faraona, u bronzanom dobu Kine ili u dolini Inda. Ekonomijom Mesopotamije su apsolutno dominirale velike javne institucije, koje su efikasno uspostavile novčani sistem na osnovu fiksnog ekvivalenta između srebra i ubranih useva. Dugovi su se izračunavali, evidentirali i svodili u srebru, mada je samo srebro retko korišćeno u transakcijama. Umesto toga, plaćanje se obavljalo u odgovarajućoj količini ječma ili nekog drugog useva. Veliki dugovi su beleženi na glinene tablice koje su, kao jemstvo i garancija, dobijale obe strane prilikom transakcije.
Naravno, postojali su i proizvodi koji su se slobodno razmenjivali na tržištu, sa cenama koje su varirale shodno ponudi i potražnji. Ipak, izgleda da se svakodnevna kupovina i prodaja, posebno ona koja se nije odvijala među apsolutnim strancima, najčešće obavljala na kredit. Mušterije bi imale otvorenu „crtu“, a puna suma dugovanja slata im je na naplatu u vreme berbe.
Poreklo kamate pripisuje se Sumerima, koja je, na primer, Egipćanima ostala potpuno nepoznata. Kamatne stope, fiksirane na 20%, ostale su nepromenjene tokom 2.000 godina. Međutim, u godinama sa posebno lošom žetvom seljaci su usled nemogućnosti da vrate dugove bogatima, morali da u dužničko ropstvo predaju svoja imanja, a u najgorem slučaju i porodice. Postepeno, ovo stanje je dovelo do društvene krize, koju nisu toliko obeležlie pobune, već sve masovniji odlazak običnih ljudi iz gradova na teritorije koje nisu bile pod uticajem „kreditora“ – vladara i njihovih vojski… tako su postajali polu-nomadski pljačkaši.
Uskoro je za svakog vladara postalo uobičajeno da poništi sve prethodne dugove i proglasi opštu amnestiju kako bi svu porobljenu ropsku snagu vratio njihovim porodicama. Biblijski proroci pokrenuli su sličan običaj, jubileje (iobeleus), koji su nastupali svakih sedam godina; tada bi svi dugovi, na sličan način, bivali oprošteni i izbrisani. Jubileum je direktan predak novozavetnog pojma „iskupljenja“.
II Aksijalno Doba (800. pre nove ere – 600. nove ere). Dominantan oblik novca: kovanice i metalne poluge
Ovo je bilo doba u kojem su se pojavile kovanice, i rođene sve velike svetske religije – pre svega u u Kini, Indiji i na Bliskom istoku. Bio je to period neverovatne kreativnosti širom sveta, i prenošenja ideja koje bi se mogle nazvati osovinom modernog doba, ali i vreme neverovatnog nasilja. Kovanice, koje su obezbedile stvarno korišćenje zlata i srebra — time što su postale sredstvo razmene — omogućile su i stvaranje tržišta u nama bliskom smislu. Kovanice su se prema dostupnim izvorima najpre pojavile u Lidiji, ali njihova svrha nije bilo podsticanje trgovine, već isplaćivanje profesionalne vojske, što objašnjava zašto su dve najveće trgovačke sile u to vreme, Feničani i Kartaginjani, među poslednjima usvojile metalni novac.
Širenje novih vojnih tehnologija bilo je uvek usko povezano sa porobljavanjem ljudi i tržištem robova. Drugi veliki izvor robova bili su dugovi. Kreditni sistemi na Bliskom istoku nisu se raspadali pod pritiskom komercijalne konkurencije; njih je uništila vojska Aleksandra Velikog, vojska koja je zahtevala zarade „teške“ pola tone srebrnih poluga dnevno. U rudnicima u kojima su se poluge proizvodile uglavnom su radili robovi. Vojne kampanje, zauzvrat, obezbeđivale su beskrajni priliv novih robova. Imperijalni poreski sistemi, kao što se primećuje, u velikoj su meri bili osmišljeni tako da prisile svoje podanike na stvaranje tržišta, kako bi vojnici (i, naravno, državni službenici) bili u stanju da polugama kupe sve ono što žele.
Stvaranje novih sredstava razmene – kovanica — započelo je skoro istovremeno u Grčkoj, Indiji i Kini, što je značajno uticalo i na intelektualni razvoj tog vremena. Najupadljiviji obrazac bila je istovremena pojava modernih svetskih religija: proročki judaizam, hrišćanstvo, budizam, đainizam, konfučijanizam, taoizam, i na kraju, islam. Iako uve veze još nisu u potpunosti izražene, ima naznaka da su se ove religije pojavile kao direktna reakcija na logiku tržišta i sebično sticanje materijalnih dobara.
III Srednji vek ili „Mračno doba“ (600. – 1500.). Povratak „virtuelnom kreditnom novcu“
Srednji vek je bio period u kome su religije počele da preuzimaju tržišne sisteme. Sve — od međunarodne trgovine do organizacije lokalnih sajmova — počelo je da se sve intenzivnije odvija preko tadašnjih „društvenih mreža“, koje su uspostavljale i kontrolisale verske vlasti. To je, zauzvrat, omogućilo povratak različitim oblicima virtuelnog kreditnog novca širom Evroazije.
U Evropi, gde se sve ovo dešavalo pod okriljem hrišćanstva, kovanica se upotrebljavala sporadično i neravnomerno. Cene nakon 800. godine nove ere bile su uglavnom formirane po obrascu stare, tada već nepostojeće valute francuske dinastije Karolinga. Ali svakodnevna kupoprodaja odvijala se uglavnom drugim sredstvima, poput „vrednosnih štapića“, zasečenih komada drveta podeljenih na dva dela: jedan je koristio poverilac kao evidencuiju duga, a drugu dužnik. Veće transakcije realizovane su putem menica, a veliki privredni sajmovi služili su kao mesta na kojima su se razrešavali dužničko-poverilački odnosi i „prelamale“ pogodbe. Crkva je, u međuvremenu, obezbedila pravni okvir, upostavljajući strogu kontrolu nad pozajmljivanjem novca sa kamatama, i zabranivši poveriocima nametanje dužničkog ropstva.
Pravi nervni centar srednjovekovne svetske ekonomije, međutim, bio je Indijski okean, koji je zajedno sa centralnoazijskim karavanskim putevima povezivao velike civilizacije Indije, Kine i Bliskog istoka. Ovde je trgovina sprovođena u okvirima islama, koji je, i pored zabrane pozajmljivanja novca sa kamatom, stvorio veoma podsticajnu pravnu strukturu za raznolike i sofisticirane kreditne instrumente. Zapravo, Zapadna Evropa je relativno „zakasnela zvanica“ u tom smislu: većina finansijskih inovacija koje su doprle do Italije i Francuske u 11. i 12. veku bile su u opštoj upotrebi u Egiptu i Iraku još od 8. ili 9. veka. Reč „ček“, na primer, potiče iz arapske reči „sakk“, a pojavila se u engleskom jeziku oko 1220.
Slučaj Kine je još komplikovaniji. Srednji vek je počeo brzim širenjem budizma, koji je i bez poluga vlasti uspeo da se suprotstavi lokalnim zelenašima, uspostavivši u svojim hramovima zalagaonice za siromašne zemljoradnike. Ubrzo se, međutim, umešala država, koja je, ipak, nastojala ne samo da reguliše kamatne stope već i da ukine dužničko ropstvo, potpuno se udaljivši od „zlatne podloge“. Tako je izmišljen i papirni novac.
Sve to ne znači da ovaj period nije bio poprište pokolja i pljački, niti da je kovanica istisnuta iz prometa, ali je tokom nejgovog većeg dela novac bio razdvojen od institucija prinude. Rezultat je bio procvat institucija zasnovanih na mnogo višem stepenu društvenog poverenja.
IV Epoha evropskih imperija (1500-1971.). Povratak plemenitih metala
Sa pojavom velikih evropskih carstava – Iberijskog, a potom i Severnoatlantskog, ratovi, pljačke, masovno ropstvo vratili su se na velika vrata, a posledično i zlatne i srebrne poluge kao glavne valute. Jedan od ključnih razloga za ponovno vraćanje polugama bio je uspon narodnih pokreta tokom rane dinastije Ming u 15. i 16. veku, koji su primorali vlasti ne samo da se odreknu papirnog novca već i bilo kakvog uspostavljanja sopstvene valute. S obzirom da su porezi postepeno preinačeni u srebrnu podlogu, uskoro je zvanična kineska politika počela da se zasniva na ideji: „pokušajmo da dođemo do što je moguće više srebra, kako bismo održali niske takse i sprečili izbijanje novih socijalnih nemira“.
Iznenadna velika potražnja za srebrom imala je svoje efekte širom sveta. Najveća količina plemenitih metala koje su opljačkali konkvistadori, a kasnije i onih iz španskih rudnika širom Meksika i Potosija, završavala je u — Kini. Ključna poenta je da je razdvajanje novca od verskih institucija i njegovo ponovno povezivanje sa institucijama prinude bilo praćeno ideološkim povratkom na tzv. „metalizam“.
Kredit je, u tom kontekstu, predstavljao jedan problematični posao koji su države smišljeno sprovodile, uvlačeći se u sistem „deficitarnog finansiranja“ — formu kredita, koja je izmišljena kako bi se finansirali svi skupi ratovi koje su države vodile. Britanska imperija bila je čvrsta u održavanju zlatnog standarda tokom 19. i početkom 20. veka, a velike političke bitke vodile su se u Sjedinjenim Državama oko toga da li kao standard treba da prevlada zlato ili srebro.
Takođe, ovo je bio period uspona kapitalizma, industrijske revolucije i predstavničke demokratije. Nasuprot lako uočljivim vezama između kapitalizma, rata i ropstva, ređe se sagledava da je institucija najamnog rada, na primer, istorijski nastala u okviru ropstva (najraniji ugovori o isplati za koje znamo, od grčkih do malajskih gradova-država, ustvari su bile potvrde o unajmljivanju robova), i težila povezanosti sa različitim oblicima dužničkog kmetstva, što je zapravo slučaj i danas. Činjenica da smo ovakve institucije definisali savremenim „jezikom slobode“, ne znači automatski i da ono što danas smatramo ekonomskom slobodom ne počiva na logici koja je, tokom najvećeg dela ljudske istorije, smatrana suštinom ropstva.
V Sadašnja Epoha (od 1971. pa nadalje). Carstvo duga
Može se reći da je današnja era započela 15. avgusta 1971. kada je američki predsednik Ričard Nikson zvanično ukinuo konvertibilnost dolara zasnovanu na zlatu, efikasno stvarajući aktuelne „plutajuće“ valutne režime. Vratili smo se, u svakom slučaju, u doba virtuelnog novca, u kojem potrošnja i kupovina u bogatim zemljama retko kad uključuje čak i papirni novac, dok su nacionalne ekonomije u velikoj meri vođene dugovima potrošača. U tom kontekstu možemo govoriti o „finansijalizaciji“ kapitala, pri čemu spekulacije kroz valute i finansijske instrumente postaju zaseban domen, odvojen od bilo kakve neposredne relacije sa proizvodnjom ili čak trgovinom. Ovo je, naravno, sektor koji je danas zapao u krizu.
Šta bismo mogli da sa sigurnošću kažemo o ovom novom dobu? Za sada vrlo malo. Trideset ili četrdeset godina nije ništa u smislu vremenske skale, a situacija se stalno menja. Istorijski gledano, kao što smo videli, trend zaštite dužnika je dominirao sve do 80-ih godina XX stoleća, kad je počeo da se stvara prvi planetarno funkcionalan administrativni sistem, poslujući i operišući preko MMF, Svetske banke, korporacija i drugih finansijskih institucija — u velikoj meri da bi se štitili interesi kreditora. Međutim, ovaj je aparat vrlo brzo zapao u krizu, prvo usled veoma brzog razvoja globalnih društvenih pokreta (alter-globalističkih pokreta) a sada se našao na samoj ivici ponora zbog aktuelne bankarske krize i globalnog ekonomskog kolapsa.
Premda je novo doba virtuelnog novca tek počelo, sa dugoročnim posledicama koje se ne mogu nazreti, nameću se dva bitna zaključka. Prvo, da pomeranje svetske ekonomije ka virtuelnom novcu nije nužno podmukli efekat kapitalizma. Naprotiv, tokom većeg dela ljudske istorije, sistemi virtuelnog novca osmišljavani su i regulisani na način koji je trebalo da spreči fromiranje kapitalizma kakav danas poznajemo, u kome se većina svetske populacije nalazi u stanju koje bi se, u mnogim drugim periodima istorije, smatralo ravnim ropstvu.
Drugo, u novom dobu nasilje ima krucijalnu ulogu, ono je osnova poimanja društva, tržišta i ključnih ideja o tome šta znači sloboda. U svetu koji bi bio manje prožet nasiljem, brzo bi počele da se rrazvijaju i druge institucije. Konačno, razmišljanje o dugu van te „intelektualne ludačke košulje“ – sačinjene od države i tržišta – otvara uzbudljive mogućnosti. Može se, recimo, postaviti pitanje šta bi u potencijalnom društvu budućnosti, koje ne bi bilo zasnovano na nasilju, slobodni ljudi dugovali jedni drugima? Kakva bi obećanja i obaveze između sebe uspostavljali?
Nadajmo se da bi, jednog dana, svi oni bili u stanju da postavljaju ovakva i slična pitanja. Jer, u vremenima kao što je ovo – nikad niste sigurni šta je posredi.
Biznis i Finansije, broj 101, oktobar 2013.