Home TekstoviB&F Plus Kako podići tehnološki nivo prerade kvarcnog peska u Srbiji:Iz praha i pepela

Kako podići tehnološki nivo prerade kvarcnog peska u Srbiji:Iz praha i pepela

by bifadmin

Dolazak “Kvarcverkea” i otvaranje novih proizvodnih linija u Srpskoj fabrici stakla u Paraćinu probudili su tihu nadu da bi se, uz pomoć stranih investicija, u Srbiji ponovo mogao zatvoriti tehnološki krug viših nivoa obrade kvarcnog peska – osnovne sirovine u obradi stakla, kojom Srbija raspolaže u evropski respektabilnim razmerama. Među danas uglavnom uništenim fabrikama iz ovog lanca, slabe znake života daje još i staklara u Pančevu, koja bi uz investiciju od oko 100 miliona evra mogla ući u krug komponentaša u automobilskoj industriji. Ima li šanse i za fabriku elektroporcelana iz Aranđelovca?

Srbija može da se pohvali ozbiljnim nemetalnim mineralnim resursima. Od 45 takvih sirovina, više ili manje istraženih, trećina je u stalnoj eksploataciji. Među njima je i kvarcni pesak. Stručnjaci tvrde da bi, zahvaljujući odličnom kvalitetu i visokim procenjenim rezervama ovdašnjeg kvarcnog peska, osnovne sirovine u proizvodnji stakla, Srbija mogla da postane čak i evropski lider u staklarskoj industriji umesto da se zaustavi samo na eksploataciji i prodaji osnovne sirovine. Ipak, procenjuje se da se na uvoz ambalažnog i ravnog stakla godišnje potroši oko 100 miliona evra, dok domaće fabrike iz ove grane, perjanice nekadašnjeg industrijskog razvoja zemlje, uglavnom zvrje prazne…

U Srbiji se godišnje proizvede oko 250.000 tona kvarcnog peska. Od te količine oko 20 odsto se izvozi za potrebe livačke, građevinske i staklarske industrije, kaže za Biznis&Finansije Nebojša Ilinčić, predsednik Upravnog odbora preduzeća „Kopovi Ub“, navodeći procenu da rezerve kvarcnog peska u Srbiji dostižu milijardu tona, od čega je, prema nekim autorima, samo u Kolubarsko-tamnavskom basenu više od 500 miliona tona kvarcnog peska različitog kvaliteta.

staklo

„Jugo-Kaolin doo“, u čijem sastavu su i „Kopovi ad Ub“, sa svojihpet rudnika, kao i „Srbokvarc Rgotina“ i „Belorečki Peščar“ sa dva nalazišta kvarcnog peska kod Bora i Zaječara, od prošle godine deo su nemačke kompanije “Kvarcverke”(Quarzwerke), svetskog giganta uproizvodnji kvarca. U toj kompaniji, prema Ilinčićevim rečima, svesni su potencijala koji ima Srbija i „daju na raspolaganje sva svoja znanja i reference za razvoj staklarske, livačke i građevinske industrije u Srbiji“.

Ova kompanija danas izvozi kvarcni pesak “najvećeg stepena obrade”, što znači da je sirovina prerađena tako da zadovoljava najviše standarde, objašnjava sagovornik B&F. Za livačku industriju proizvodi se, primera radi, suvi kvarcni pesak koji zadovoljava najviše hemijske i granulometrijske standarde. „Jedini veći stepen obrade koji livačka industrija eventualno koristi je takozavno oblaganje peska smolama, koje takođe radimo u našim pogonima u Rgotini kod Zaječara“, dodaje Ilinčić.

Budući da je kvarcni pesak jeftina mineralna sirovina, “ne trpi” dug transport, odnosno maksimum koji bi ova sirovina mogla da podnese, u zavisnosti od kvaliteta i cene proizvoda, je u najboljem slučaju 800 kilometara.

Viši stepen obrade zato najbolje može da se valorizuje kroz proizvode za koje se kvarcni pesak koristi kao sirovina, a pre svega u proizvodnji stakla, objašnjava Nebojša Ilinčić. On dodaje da su, kada je reč o proizvodnji građevinskih materijala poput lepkova za pločice, fugo mase, maltera i slično, mnogi proizvođači poslednjih kriznih godina iz svojih receptura izbacili “skuplji” kvarcni pesak i prešli na dunavac i ostale rečne peskove, da bi na taj način napravili nešto veći profit za sebe „ali zasigurno na štetu kvaliteta proizvoda koji plasiraju na domaćem tržištu“.

 

„Sasvim sigurno treba ulagati i u ambalažno i u ravno staklo. S obzirom da je kriza zaustavila srpsko građevinarstvo i da se porast u toj industriji zasigurno očekuje u narednom periodu, kako u Srbiji tako i u regionu, fabrika ravnog stakla u Srbiji bila bi pun pogodak. Ne treba zaboraviti da staklo ima veliku primenu i u energetici i ostalim industrijskim granama. Sveopšta korist je očigledna, naročito ako se uzme u obzir i pokretanje niza proizvodno uslužnih delatnosti koje prate staklarsku industriju“, podseća Ilinčić.

Za razvoj industrije stakla u Srbiji postoje gotovo svi preduslovi: kvalitetna i velika sirovinska baza (kvarcni pesak, krečnjak, dolomit) dok je iz uvoza potrebna samo soda, a tu je i tržište, saglasni su sagovornici B&F. Za pokretanje proizvodnje neophodni su, međutim, ozbiljni investitori. Upravo to što u prethodnim decenijama nije bilo značajnijih investicija u modernizaciju srpskih fabrika za proizvodnju stakla razlog je što staklarska industrija u Srbiji, nekada veliki proizvođač ambalažnog i ravnog stakla, donedavno praktično nije ni postojala. Tračak nade nedavno je probudilo otvaranje novih proizvodnih linija u Srpskoj fabrici stakla u Paraćinu.

paracin-novi-pogon-fabrike-stakla

„Sirovinski kapaciteti kvarcnog peska mnogo su veći od prerađivačkih potreba u našoj zemlji. Od nekadašnje ozbiljne i velike industrije stakla u Srbiji jedino radi SFS Paraćin, čiji su vlasnici prepoznali neophodnost investiranja u novu tehnologiju i veoma ambiciozno krenuli napred. Ove godine će značajno uvećati proizvodnju i nadamo se da su na dobrom putu da povrate staru slavu“, kaže Nebojša Ilinčić.

U paraćinskoj staklari gde se proizvodi ambalažno i mašinsko staklo, a čiji je vlasnik međunarodni konzorcijum predvođen bugarskom kompanijom „Glas industri“, pre mesec dana otvorena je nova tehnološka linija L5 za proizvodnju ambalažnog stakla svih boja. Nominalni kapacitet nove peći od 230 tona na dan omogućuje proizvodnju 180 miliona boca i tegli godišnje. U novi pogon investirano je više od 20 miliona evra. Ova tehnološka linija predstavlja najmoderniji pogon za proizvodnju ambalažnog stakla u regionu što otvara prostor SFS-u da se uključi u bitku za regionalno tržište ambalažnog i stakla za domaćinstvo čiji najveći deo drže švajcarska kompanija „Vetropak“ i grčka „Yioula“. Od investicija u modernizaciju paraćinske staklare, istovremeno, korist bi trebalo da imaju i pivare i fabrike flaširane vode u Srbiji koje su prethodnih godina staklenu ambalažu za svoje proizvode velikim delom uvozile – procenjuje se da je oko 80% stakla koje se godišnje uveze u Srbiju ambalažno.

Za razliku od SFS, većina ostalih fabrika iz staklarske industrije koje bi mogle da apsorbuju najveći deo domaće proizvodnje kvarcnog peska nije uspela da nađe partnere koji bi investirali u obnovu i modernizaciju postrojenja. Neke ga i dalje traže, druge su poklekle. Gubitak tržišta, zastarela tehnologija i zakasnela privatizacija doveli su mnoge nekadašnje proizvođače do ivice. Pančevačka fabrika sijalica „Tesla“, primera radi, pre nekoliko godina otišla je u stečaj a prodaja imovine još traje. Od nekadašnje proizvodnje daleko je i fabrika kristala u Zaječaru. Ništa bolja situacija nije ni u većini fabrika za proizvodnju porcelana i elektroporcelana.

Na staklenim nogama

Poslednja peć u Industriji stakla Pančevo, jedinom proizvođaču ravnog stakla u bivšoj Jugoslaviji, ugašena još 2003. godine, broj zaposlenih kojih je nekad bilo oko tri hiljade je desetkovan a rad fabrike se danas svodi na „konfekcionarenje“ odnosno doradu uvoznog stakla. U ovom preduzeću u restrukturiranju ipak kažu da nisu odustali od traganja za investitorom koji bi uložio u nove moderne pogone.

Emanuel Lupulesku, generalni direktor Industrije stakla Pančevo kaže za B&F da je za izgradnju nove fabrike ravnog FLOAT stakla potrebno oko 100 miliona evra. Da bi takva investicija bila ekonomski opravdana potrebno je da se dnevno topi između 500 i 600 tona stakla, što je velika količina za domaće tržište. Uz ispunjenje nekoliko preduslova, ipak, oko 40% proizvedenog stakla moglo bi da nađe kupca na domaćem tržištu dok bi se ostatak plasirao u inostranstvo.

„Izvoz kvalitetnog ravnog stakla ne bi trebalo da bude problem jer u okruženju sa oko 45 miliona stanovnika takve proizvodnje nema“, objašnjava Lupulesku. Standard je, inače, da jedna fabrika ravnog stakla dolazi na oko osam miliona stanovnika.

Staklo proizvedeno u Srbiji bilo bi jeftinije od uvoznog jer oko 98% potrebnih sirovina može da se obezbedi iz domaćih izvora. Modernizacija bi otvorila mogućnost proizvodnje i dorade stakla za Fijat u Kragujevcu i komponentaše, što danas nije moguće jer savremena auto-industrija traži stakla debljine tri milimetra, dok mašine u Pančevu mogu da obrađuju samo staklo jedan milimetar deblje od ovog standarda. “Nekada smo proizvodili 300.000 kompleta stakala za Zastavu, zašto ne bismo mogli i za Fijat”, kaže Lupulesku.

Da bi plasman na domaćem tržištu bio bolji važno je, prema rečima prvog čoveka Industrije stakla Pančevo, da se pokrene građevinarstvo ali i fabrike kao što su FAP, IMT i IMR koje bi ugrađivale pančevačko staklo. Ova fabrika radi na prototipu stakla za “Mercedesove” šasije koje bi trebalo da se ugrađuju u autobuse u Ikarbusu, tako da čelnici pančevačke staklare i u ovom projektu vide šansu.

Nebojša Ilinčić slaže se da je potencijal Pančeva za novu fabriku ravnog stakla veliki jer se nalazi se na veoma dobroj geografskoj poziciji, uzimajući u obzir blizinu tržišta i sirovinske baze, drumske, železničke i plovne puteve, a ne treba zanemariti ni da je tradicija proizvodnje stakla u Pančevu duga preko 80 godina.

Dragan Nikolić, tehnički direktor pančevačke staklare ističe da je za državu strateški važno da ima sopstvenu proizvodnju ravnog stakla, jer u slučaju vanrednih događaja kao što su zemljotresi, eksplozije, velike vremenske nepogode i slično prvo stradaju stakla na stambenim zgradama, ali i važnim institucijama kao što su bolnice ili škole, pa je veoma bitno brzo sanirati nastalu štetu.

S druge strane, staklo je veoma važan materijal u energetski efikasnom građevinarstvu, a Srbija je tu na samom početku i mogla bi da bude veliko tržište ravnog stakla. Jedna od šansi je i najavljeni projekat „Beograd na vodi“ koji bi, prema Nikolićevim rečima, trebalo spremno dočekati. Osim toga, procenjuje se da oko 1,3 miliona stambenih objekata u Srbiji treba renovirati da bi im se povećala energetska efikasnost. Samo za to će u narednim godinama biti potrebno više od 100 miliona kvadratnih metara stakla.

kvarcni pesak1

Kad bi se proizvodnja stakla u Srbiji ponovo zahuktala, međutim, kroz 10 godina trebalo bi otvoriti nova nalazišta kvarcnog peska, procenjuju stručnjaci.

To, prema rečima Nebojše Ilinčića, ne bi trebalo da bude problem. „Odgovorno i zakonsko rudarstvo podrazumeva stalno istraživanje i otvaranje novih kao i rekultivaciju starih ležišta, od kojih mogu da se naprave prave prirodne oaze. Takvih primera ima mnogo, a u pripremi je novi zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima koji jasno stavlja akcenat na obavezu rekultivacije. Dakle, ne treba se bojati proširivanja eksploatacije, jer se ne radi ni o masovnim eksploatacijama, kao što je ugalj, a ni prerađivački prljavim tehnologijama, jer je glavni ‘deterdžent’ obična voda“, zaključuje Ilinčić.

Biljana Vuković

Tekst je objavljen u martovskom #105 broju časopisa “Biznis & Finansije”

Pročitajte i ovo...