/ B&F Plus / Argentinsko ukleto stoleće: Kako od visoko razvijene postati zemlja u razvoju
BiF Analize Čitajte B&F online

Argentinsko ukleto stoleće: Kako od visoko razvijene postati zemlja u razvoju

Redakcija BIF on 19/06/2014 - 13:00 in B&F Plus

This post has already been read 854 times!

Ključ argentinskog nazadovanja, uključujući i najnoviju krizu leži u nesposobnim elitama koje svoju moć zasnivaju na očuvanju monopola, kartela i korišćenju institucija za grupno-privatno ’izvlačenje’ kapitala. U takvim uslovima ekonomija se svodi na izvoz sirovina i oslanjanje na jevtinu radnu snagu.

Kada se Argentina pojavi u udarnim vestima medija, generacije koje duže pamte počinju da strepe kako se radi o novom puču ili najavi ekonomske krize. I zaista: ovog februara novinski naslovi su zloćudno najavili da se događa nešto preteće. Nacionalna valuta pezos izgubila je 15% svoje vrednosti u samo jednoj nedelji, inflacija se razbuktala na blizu 30%, devizne rezerve su prošle godine smanjene za trećinu, a država uvodi čitav niz restriktivnih mera koje su u prošlosti obično pogoršavale stanje ekonomije.

Namera ovog teksta nije da nagađa hoće li se zaista razbuktati nova ekonomska kriza i kako će se odvijati, već da ukaže na neke trajnije faktore koji Argentinu mogu gurnuti u novi talas nazadovanja.

Ono što ovu zemlju zaista čini posebnom pa i jedinstvenom jeste da, od statusa jedne od svojevremeno najrazvijenih zemalja sveta, polako klizi ka statusu zemlje u razvoju, ali u procesu koji traje čitavo stoleće. Čuveni ekonomista Simon Kuznec napravio je duhovitu dosetku da postoje četiri tipa zemalja: razvijeni, nerazvijeni, Japan i Argentina. Dok su japanski model ekonomskog rasta mnogi imitirali, niko se ne poziva na Argentinu kao obrazac za oponašanje.

Zaista je začuđujuće da zemlja koja je 1913. po visini BNP bila rangirana kao sedma u svetu, odmah iza SAD, Britanije i Nemačke, u 2012. dospela na 55. mesto, čak i ispod suseda kao što su Čile i Urugvaj koje su Argentinci uvek gledali s visine. U Dalmaciji su se mnogi migranti dvadesetih godina prošlog stoleća dvoumili da li ići u Kaliforniju ili Argentinu ali u novije vreme se tamo malo ko otisnuo.

Loša sreća

Nedavno je londonski Ekonomist pokušao da objasni šta se to desilo sa ovom latinoameričkom državom. Razloga za dugotrajni pad je više, ali se mogu svesti na sledeće.

Prvi svetski rat, zatim Velika kriza iz 1929, pa zatim Drugi svetski rat zaustavili su više od trideset godina ekonomskog rasta i doveli do stagnacije a onda i trajnog opadanja. Kada se klatno ekonomije okrenulo, počele su i dugotrajne političke nestabilnosti: serija državnih udara, započeta 1930, dovela je vojne diktatore koji su se pokazali kao potpuni ekonomski diletanti. Nakon vojnih diktatura, nastavlja se dominacija peronista, nazvani po Huanu Peronu (1946-1955), predsedniku populisti. Peronisti su centralisti, okrenuti samodovoljnoj i zatvorenoj ekonomiji (protekcionizam, supstitucija uvoza, mamutska javna preduzeća, striktna regulacija), kao i socijalnom populizmu. Nakon ’izgubljene dekade 1980-ih’, njih su privremeno zamenili neoliberali (1990-te), ali se, uz kratkotrajne ekonomske uzlete, trend opadanja i nestabilnosti nastavio.

I u periodu uspona i slave, pre Prvog svetskog rata, Argentina je zavisila od Velike Britanije kao glavnog trgovinskog partnera i investitora. Nakon Velikog rata, Britanija – do tada svetski hegemon – više nije mogla da bude ni jedno ni drugo. Njujork je postao novi svetski centar, ali dugo nezainteresovan za Argentinu.

Iako je ova zemlja bila ekonomski dugo u uzletu, ipak nije bila i moderna ekonomija. Postala je svetski izvoznik mesa i žitarica – dakle, sirovina – ali nije razvila modernu industriju. Zavisila je od strane tehnologije i investicija. Njena hronično mala štednja i zavisni bankarski sektor nisu podsticali modernizaciju. Njena poslovna tj. zemljoposednička i monopolistička elita, očito, nije bila zainteresovana za razvoj obrazovanja (osim primarnog), inovacija i proizvoda više tehnološke prerade.

Nakon Drugog svetskog rata država se polako pretvara u ključni redistributivni centar. Peronisti je kreiraju kao korporativnu strukturu i ona funkcioniše kroz saradnju i pregovore elita (poslodavci, sindikati, zemljoposednici) i to donosi relativno visoke plate, penzije i socijalne usluge. Ali uz neefikasnu, zatvorenu i opadajuću ekonomiju, to dovodi do prenapregnutosti i kriza budžeta, političkih napetosti i protesta, kao i rigidnosti u suočavanju sa realnošću. Napetosti nastaju i između izvoznika hrane i domaćih potrošača zbog visokih cena. Kod izrazito eksportne ekonomije nije isto izvoziti naftu ili hranu.

Politička elita u strahu od razvoja

Ključ dugotrajnog opadanja ipak je u kvalitetu institucija. Prvo, Argentina nije izgradila institucije da zaštiti svoju mladu demokratiju od vlastite armije. Njene slabe institucije zloupotrebljavala je etnocentrična elita da štiti vlastitu komotnu zavisnost od zemlje i stočarstva, kao i u odbijanju da uči od sveta koji se menja. Dvojica ekonomista Daron Acemoglu i Džejms Robinson su u svojoj knjizi „Zašto nacije propadaju“ uveli zanimljivu distinkciju između ekstraktivnih i inkluzivnih institucija, kao i ekstraktivnog i inkluzivnog ekonomskog rasta. Prve se tiču političkih institucija unutar kojih obrazac donošenja odluka klizi ka sivoj zoni interesnih grupa i lobija, klanova za uzajamnu podršku, jačanja odnosa i mreža patron-klijent, nepotizma i negativnog reciprociteta (ja tebi uredbu, dozvolu, sertifikat, a ti meni…). Inkluzivne institucije daju izglede svakom da, uz poštovanje osnovnih pravila, artikuliše i implementira svoje projekte. Očito je da su tradicionalna elita, kao i peronisti kasnije, dizajnirali i koristili institucije za grupno-privatno ’izvlačenje’ kapitala, posebnih kvota i privilegija, usluga i eliminisanje konkurencije. U takvom kontekstu dešava se i ekstraktivni rast, tj. svodi se na izvoz sirovina, jevtinu radnu snagu, monopole i kartele, korupciju i nesposobnost za spoljne izazove – dakle, komparativno zaostajanje.

argentina ruzica

Važna teza je da je ekstraktivni rast moguć ali mu je trajanje ograničeno i da obično parališe ekonomiju. Argentina to potvrđuje. Ali i kada je trajnije ostvariv, neophodan je, prvo, izvestan stepen centralizacije, što mnoge zemlje ne mogu da stvore. Drugo i važno, neophodan uslov je da politička elita ne strahuje od brzog razvoja, kreativne destrukcije koja ga obično prati, niti se plaši institucionalnog otvaranja i autonomije. Time se upravo objašnjava dugi uspon Kine, a odsustvo razvoja Severne Koreje. U stvarnom životu, naravno, većina zemalja nalazi se u sivoj zoni izmedju ekstraktivnog i inkluzivnog. Kao primer, Acemoglu i Robinson navode Kolumbiju u metafori ’orangutan u fraku’, Dakle, politička oligarhija kontroliše i manipuliše institicijama, ali ih ipak otvara i drugim ekonomskim akterima, poštuje osnovna pravila i direktno ne ugrožava njihove projekte.

Slabe institucije i partije

Gradnja institucija je spor proces, ali su argentinske elite i harizmatični lideri bili skloniji brzim i kratkoročnim rešenjima, čudotvornim carinama ili vezivanju pesosa za dolar i strane recepte tokom 1990-tih. Nije Argentina, naravno, jedina gradila ekonomiju na izvozu sirovina, a koje se od snažnog aduta lako pretaču u prokletstvo. Kao i mnoge druge zemlje propustila je da gradi dobar obrazovni sistem, da kreira stabilne i autonomne ustanove, podstiče razvoj tehnologije i autonomnu profesionalnu elitu. Uz to, ova zemlja i nema snažne i profilisane političke partije sposobne da grade i dele bogatstvo, kao i da mobilišu društvo oko strateških tema.

U mnoštvu reakcija na najavu nove krize, zanimljivi su različiti pristupi iz dva suprostavljena tabora. Radikalna levica ukazuje na globalnu krizu, globalizaciju, neumrle imperijalističke namere Zapada, kao i kompradorsku ulogu lokalnih elita… Tržišni fundamentalisti ukazuju na dirigovanu privredu, nedovoljnu liberalizaciju trgovine ili nepotpunu privatizaciju, korupciju i velika ograničenja za delovanje tržišta. Levica je notorno poznata po tome što nema razvijenu teoriju države i što to smatra sekundarnom temom. Neoliberali pak državu vide u ključu ’good governance,’ tj. kao tehnokratski koncept koji reforme shvata kao uklanjanje barijera za slobodnije delovanje tržišta. Glavni zaključak editorijala lista Ekonomist, medjutim, jeste da je država važna. Ali ne objašnjava i kako.

Naslovna strana tog broja Ekonomista postavlja i pitanje šta druge zemlje mogu da nauče iz sto godina opadanja Argentine. Čak i površan uvid u naše društvo i ekonomiju upućuje da je mnogo toga veoma relevantno i da se može mnogo naučiti. Ali, prvo moramo ozbiljno studirati ’slučaj Argentina,’ pa onda ozbiljno postaviti seriju pitanja kako ih nedeljnik Ekonomist postavlja… Zašto to već nismo uradili? Ili možda i nećemo?

Miroslav Ružica
broj 105, mart 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close