Od male elite još je gora samo lažna elita koju Srbija proizvodi zahvaljujući sadašnjem sistemu visokog obrazovanja, i ubrzanom ugrađivanju nedovoljno kvalitetnih kadrova u sve strukture društva. Zato će novom ministru prosvete i nauke, ukoliko zaista odluči da se bavi svojim poslom, trebati više političkog herca nego bilo kom drugom članu vlade. Ako ga bude imao, onda je dobra vest da su mu za reformu potrebnija čvrsta merila nego novac.
Svakog četvrtka u 13 časova, kad zaseda Vlada Srbije, novog ministra prosvete i nauke Srđana Verbića pogledaće u oči neprijatna strana našeg visokog obrazovanja – ministar finansija Lazar Krstić, diplomac sa Jejla, zvanično je prošle godine zaposlen u vladi sa diplomom srednje škole.
Krstić je primer paradoksalnog stava Srbije da uprkos relativno malom broju visokoobrazovanih građana, one od njih koji su završili prestižne univerzitete ometa da lakše postanu deo poslovnog i akademskog kadra u zemlji. Automatsko priznavanje diploma sa prestižnih stranih univerziteta, što bi, nadajmo se, trebalo da bude sprovedeno kroz novi Zakon o visokom školstvu, za koji je zadužen Verbić, možda ne bi značajnije popravilo statistiku, koja Srbiju po broju visokoobrazovanih stavlja na evropsko začelje (25,3% prema evropskih 36,8% u 2013.) ali bi bio znak da zemlja o svojoj obrazovnoj politici počinje da razmišlja u globalnom kontekstu.
„Ključ razmišljanja o obrazovanju mora biti shvatanje da živimo u globalnom svetu koji se deli na one zemlje koje su sposobne da proizvedu visokoobrazovanu radnu snagu i privuku poslove koje odgovaraju takvom kadru i one druge. Jedan primer je Indija čijih pet miliona programera u velikoj meri radi za strane kompanije a da nikada nisu uzeli pasoš u ruke. Zato razmišljanje o zanimanjima za koje želimo da školujemo studente treba da otpočne od sagledavanja gde zemlja može da bude konkurentna, ne samo danas nego za pet i deset godina“, smatra profesor Ekonomskog fakulteta Branko Urošević koji je nedavno u Kvartalnom monitoru započeo seriju tekstova o reformi visokog školstva, ne bez razloga krećući od doktorskih studija koje bi trebalo da proizvode naučnu i intelektualnu elitu.
Tu globalnu konkurenciju treba shvatiti sa obe strane fakultetske klupe: na jednoj moraju biti profesori čija su znanja i kvalifikacije merljivi sa međunarodnim a na drugoj studenti koji će po znanju i veštinama koje usvajaju biti konkurentni na svetskom tržištu.
„Status kvo u obrazovanju jednostavno nije održiv čak ni na srednji rok“, kaže Urošević, čije se opservacije slažu i sa nalazima Svetske banke u čijoj se studiji navodi da sistem visokog obrazovanja u Srbiji nije prilagođen tržištu.
Sve više ljudi, pogotovo kad postanemo deo Evropske unije, moći će da bira gde želi da se školuje i radi i „nama će, ako ne budemo imali visokokvalitetne studije, ostati samo loši studenti“, a takva zemlja nema budućnost, kaže Urošević. „Zato je jedini put napretka otvaranje prema svetu. Prvi korak morao bi biti ukidanje procesa nostrifikacije stranih diploma za sve studijske programe osim za medicinske fakultete. Naime, nostrifikacija je potpuno anahrona procedura, nekonzistentna sa Bolonjskim procesom i nepoznata u vodećim metropolama znanja i nauke kao što su SAD i Velika Britanija. Ona služi samo tome da se prave barijere da se vrate oni koji su se školovali u inostranstvu te da se od njih uzima monopolska renta“. Ukidanje nostrifikacije državu ne bi koštalo ništa, a znatno bi povećalo šanse da se u Srbiju, koja po njegovom mišljenju jedva može da skupi dobar profesorski kadar za po jedan kvalitetan fakultet iz bilo koje naučne oblasti, privuče povratnike sa vrhunskih doktorskih studija. To bi, takođe, na najbolji način pokazalo svima da se sa otvaranjem ozbiljno misli.
Joj koliko nas ima
Po poslednjem spisku akreditovanih visokoškolskih ustanova koji je Komisija za akreditaciju izdala u januaru ove godine, u Srbiji radi osam državnih univerziteta i fakulteta čiji je osnivač država i 11 visokoškolskih ustanova u privatnom vlasništvu i oko 80 visokih škola za akademske i strukovne studije.
Prema podacima iz nešto ranijih godina (2011) na univerzitetima i visokim školama čiji je osnivač Republika Srbija studira 189.438 ili 83% studenata. Visokoškolskih ustanova i mesta za potencijalne studente ima dovoljno, odnosno, prema jednom još malo starijem izveštaju, kad se sabere broj studenata na osnovnim akademskim studijama i integrisanim osnovnim studijama, oko 14% mesta (2010) ostane prazno. Broj studenata (ako se izuzme uticaj krize) konstantno raste, pa je prema studiji „Socijalna dimenzija visokog obrazovanja u Srbiji“, obuhvat populacije visokim obrazovanjem od 2007. do 2010. porastao sa 29% na 39.4%, dok Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine kaže da oko 40 – 42% građana starih 19 godina upisuje osnovne akademske studije. Prema Strategiji, 2020. bi trebalo da ih bude između 50 i 55% , „što i nije velika brojka ako se uzme u obzir da je procenat visokoobrazovanih na Kubi na primer oko 60%“, ističe Urošević.
Mali problem sa našim brojkama je u tome što se danas na fakultet upisuje zamalo pa ko stigne, a između trećine i polovine ljudi nikad ne dođe do diplome. Oni koji je dobiju, pogotovo na privatnim fakultetima često ne znaju šta će s njom jer ili ništa nisu naučili ili zbog predrasude o tome da su svi privatni fakulteti loši, što nije obavezno slučaj, imaju manje izglede za posao.
„Država pomaže fakultetu prema broju upisanih studenata. Takav sistem je zapravo potpuno pogrešno postavljen pa fakultete podstiče da prime sve koji se prijave dok se ne napune kvote – bez obzira što, na primer, od 1500 studenata koji upišu Ekonomski fakultet u jednoj generaciji završi njih 300, što bi trebalo da nam bude prirodni reper za optimalni broj mesta, ili što znamo da Srbiji godišnje treba oko 200-300 ekonomista godišnje u celoj zemlji a upisuje ih se mnogostruko više“, kaže Urošević.
Problem niskih kriterijuma potkrepljuju i navodi iz Strategije, usvojene pre dve godine, u kojoj se konstatuje da „znanja s kojima se studenti upisuju na prvu godinu studija nisu na neophodnom nivou i da neke visokoškolske ustanove, u nastojanju da imaju što veći broj studenata i povećaju svoje prihode, imaju isuviše niske kriterijume ocenjivanja, što se nepovoljno odražava na kvalitet njihovih diplomiranih studenata.
Razloga za odlazak na fakultet (izuzev među decom čiji su roditelji siromašni ili su marginalizovani kao na primer Romi i gde je broj studenata veoma mali, uprkos broju talentovane dece), koji nemaju nikakve veze ni sa željom za sticanje znanja ni veština, ima na pretek: jedan je nedostatak poslova u zanatskim zanimanjima povezanim sa propašću industrije, drugi, predrasuda da bez diplome nema nikakvog posla (iako je na birou mnogo svršenih diplomaca pravnog, ekonomskog i drugih fakulteta), i pokušaj mladih da odgode vreme sazrevanja u kojem će biti besposleni.
„Svaki od ovih faktora doprinosi objašnjavanju današnje tražnje za visokoškolskim obrazovanjem“, kaže profesor Mihailo Crnobrnja, redovni profesor ekonomije i direktor Centra za evropske integracije i javnu upravu na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) gde je od osnivanja.
Na ovakvoj tražnji jedre i državni i privatni univerziteti.
Paradoksalno je da se ogromna ponuda visokog obrazovanja u Srbiji ne pretvara u visoku obrazovanost stanovništva, kaže profesor Crnobrnja. „Velika privatna ponuda visokog obrazovanja rezultat je uverenja privatnih vlasnika da ovde može da se obrne velika para i da se dobro zaradi. A šta se nudi? Pa, ono što se traži i što može relativno lako da se izvede. Koliko je meni poznato, nema privatnih fakulteta medicine ili arhitekture i sasvim sigurno nema privatnih filozofskih, etnografskih ili veterinarskih fakulteta. Ali zato ima menadžmenta! Pojedini univerziteti, pa i pojedinačni fakulteti imaju više vrsta menadžmenta u svojoj ponudi. Postoji čak i “Evropski menadžment”, šta god to značilo. A sve to iz uverenja da je menadžment vrlo “in” i da će se studenti u buljucima upisivati na ove programe“.
Nema međutim, razloga bacati se kamenom samo na privatne univerzitete. Prvo zbog toga što su oni bar po imenima programa koje nude, pokazali državnim fakultetima (posebno u društvenim naukama) da treba da inoviraju ponudu predmeta koje nude, drugo, što su otvoreniji za kvalitetne domaće stručnjake, koji zbog lobija i odsustva želje za konkurencijom državni nisu hteli, treće, što su otvorili vrata stručnjacima povratnicima iz inostranstva bez insistiranja na nostrifikaciji diplome, i četvrto, što su, nekad bez a nekad i sa dobrim razlogom, znatno ubrzali mogućnost napredovanja od asistenata do redovnih profesora, što je takođe najčešće mislena imenica za univerzitete u državnom vlasništvu, gde pojedini profesori imaju svoje feude do penzije.
Sadašnji princip finansiranja fakulteta. koji dobijaju novac po broju upisanih studenata, daje fakultetima pogrešan tržišni impuls da preferiraju masovno obrazovanje versus elitnog. „Neki ljudi čak i na kvalitetnim državnim fakultetima, skloni su iz tih razloga da svoju konkurenciju vide pre svega u domaćim privatnim univerzitetima, i da zagovaraju snižavanje kriterijuma da bi se privuklo više studenata. To je posebno opasno za bolje fakultete i matematički se može dokazati da bi u ovakvom slučaju i pod određenim uslovima svi studenti bili skloni da napuste strožiji fakultet, kaže Urošević. „To je, dakle, potpuno pogrešno. Takođe, glavna konkurencija kvalitetnim državnim školama zapravo su visokokvalitetne škole u inostranstvu“.
Sve gore navedeno ide u prilog tezi da se državni fakulteti neće reformisati sami od sebe i da promena mora da potekne „odozgo“, iz Ministarstva. Urošević misli da bi sistem visokoškolskog obrazovanja trebalo preurediti tako da državni fakulteti postanu ustanove za školovanje elite, a privatnima treba ostaviti masovno obrazovanje.
To, po njegovom mišljenju, znači da dobro treba ispitati koji državni fakulteti imaju mogućnost da zaista budu elitne ustanove, a koje treba privatizovati ili kao osvedočene perionice diploma zatvoriti. „Mi moramo da uzmemo sredstva od onih koji nisu produktivni i damo ih onima koji jesu ili to mogu pod određenim uslovima postati,“ kaže sagovornik B&F. Zatim, po ugledu recimo na engleski sistem, treba podstaći istraživanje tako što će se propisati da oko 40% do 50% plate profesora treba da dolazi od istraživanja publikovanih u referentnim časopisima, a ostatak iz predavanja i administrativnih poslova. Sa druge strane, u prelaznom roku, oni koji nisu dovoljno voljni ili sposobni za istraživanja moraju da predaju, za istu platu, mnogo više. Na taj način državni fakulteti i univerziteti pročistili bi se, u relativno kratkom roku, i zadržali samo najbolje kadrove sposobne da budu konkurentni na svetskom akademskom tržištu.
Takav, mnogo manji državni visokoškolski sistem imao bi jedan, dva i u izuzetnim slučajevima tri fakulteta koji školuju studente istog zvanja, bio bi mnogo ozbiljnije finansiran iz državnih sredstava i podstican da drži kvalitet nastave i gradiva kroz sistem ohrabrivanja istraživanja i privlačenja doktora nauka sa kvalitetnih stranih univerziteta. Fakulteti koji u izvesnom razumnom roku ne uspeju da ostvare ovako zacrtane ciljeve izgubili bi mogućnost državnog finansiranja, predlaže Urošević.
Neke osnove tog sistema postoje jer je naše ministarstvo za nauku bilo uvelo vrednovanje istraživača i na osnovu toga dodeljivalo grantove, ali je reč o minornim udelima u platama (5% do 15%), posebno na bogatijim državnim fakultetima, što zapravo nije ozbiljan podsticaj. Znatno većim vrednovanjem istraživanja prekinula bi se sadašnja loša veza koja profesore „tera“ da zagrabe što više predmeta i studenata prve i druge godine, pre nego što se u višim godinama ospu. „Država ne sme da dozvoli na državnim fakultetima postojanje programa koji nisu konzistentni sa vrhunskim svetskim standardima, ili postojanje predmeta koji više nigde ne postoje (u oblastima koje su standardizovane na međunarodnom nivou). Ona mlade ljude mora da usmeri ka zanimanjima koja će imati tržišnu verifikaciju a ne onima koja su privatni interes predavača“, kaže Urošević.
Proces filtriranja dobrih državnih i privatnih fakulteta nije lak. „Ugled u struci i na tržištu se ne stiče preko noći. Ima nasleđenih predrasuda o državnim i privatnim fakultetima, a neke od njih bivaju osnažene ponašanjem jednog broja privatnih fakulteta koji prodaju diplome a ne znanje. Velika odgovornost u ovom poslu je na državnoj akreditacionoj komisiji koja se dosad nije pokazala kao dovoljno efikasan instrument za odvajanje „žita od kukolja“, što joj je bila osnovna namera“, kaže profesor Crnobrnja.
Samo te gledam
Tržišni kriterijum nije i jedini reper za određivanje koja su znanja društvu potrebna. „Ne sme se dozvoliti da zamre opšte obrazovanje koje nema neku neposrednu tržišnu verifikaciju kao što su različite oblasti kulture (muzika, slikarstvo), filozofija, ili arheologija, jer su ona društvu neophodna, kaže Urošević.
Deo fakulteta može da izađe na tržište. „Jedan od načina dodatnog prihodovanja može da bude od stranih studenata i grantova za istraživanje EU. Za ovo prvo potrebni su dobri kadrovi, organizovanje nastave na engleskom jeziku i osmišljavanje takvih smerova koji će biti privlačni i domaćim i stranim studentima, kaže Urošević koji je dizajnirao International Masters in Quantitative Finance (IMQF) program na Ekonomskom fakultetu u Beogradu koji funkcioniše zahvaljujući saradnji vodećih domaćih i stranih predavača. Održava se na engleskom i ima izvanrednu reputaciju kako u zemlji tako i u inostranstvu. „To je primer veoma jeftinog a izuzetno kvalitetnog programa kakav se može organizovati i na našim fakultetima“.
„Mada je cena studiranja niska, naši univerziteti još ne mogu da privuku kvalitetom“, kaže i profesor Crnobrnja.
Za početak, novom ministru Verbiću potreban je „snažan akcioni plan i tim koji bi se bavio svim segmentima obrazovanja (osnovne, srednje i visoko), kao i naukom. Potrebni su mu, takođe, i kompetentni ljudi zainteresovani da doprinesu tome da se napravi strategija u kojoj su na konzistentan način osmišljene promene“, kaže profesor Urošević. „Sada je prilika da se sa apsolutnom većinom u parlamentu progura jedna ovako velika promena. Jedini izgovor da se nešto ne uradi je da se ne ume ili neće, a ne da se ne može.“
A „ne može“ je imalo jake zastupnike, inače ovakvog sistema obrazovanja ne bi ni bilo.
broj 107, maj 2014.