Novčani fondovi su preuzeli primat na našem tržištu investicionih fondova, a takav trend će opstati sve dok kod investitora preovlađuje averzija prema riziku.
Investicioni fondovi u Srbiji postoje u Srbiji punih šest godina. Od 2007. godine, kada su prvi fondovi počeli sa radom pa do danas, čitava industrija je prošla kroz više faza razvoja i velikih promena. Globalna finansijska kriza koja je izbila krajem 2007 i rezultirala velikim padom cena akcija na svim svetskim tržištima, zadala je bolan udarac tada mladoj industriji fondova u Srbiji. Pored pada vrednosti imovine koje su fondovi imali pod upravljanjem, došlo je i do pada poverenja investitora u plasmane u rizične hartije od vrednosti. Oba ova negativna efekta imala su veliki uticaj na razvoj tržišta investicionih fondova u Srbiji, i rezultirali su smanjenjem broja fondova i društava koja njima upravljaju.
U prve dve godine poslovanja, na našem tržištu osnovano je preko dvadeset investicionih fondova, kojima je upravljalo preko deset društava za upravljanje. Nakon više godina konsolidacije, reorganizacije, preuzimanja i spajanja fondova, na tržištu trenutno posluje jedanaest otvorenih investicionih fondova, i jedan zatvoreni. Fondovi su pod upravom četiri društva za upravljanje, koja su na kraju 2013. godine raspolagala sa 46 miliona evra imovine.
Među otvorenim investicionim fondovima, na našem tržištu posluje pet fondova rasta vrednosti imovine, koji ulažu imovinu pretežno u akcije kompanija na domaćem i na inostranim tržištima. Na kraju godine, vrednost imovine ovih fondova iznosila je 7,3 miliona evra, što je oko 16% ukupne vrednosti investicionih fondova. U odnosu na prethodnu godinu, apsolutna vrednost imovine ovih fondova je povećana za više od dva miliona evra, ali je u relativnom učešću opala za 9%. Prosečan ponderisan prinos ovog sektora fondova je 7%, što je u rangu sa repernim indeksom beogradske berze. Među balansiranim fondovima, koji ulažu imovinu u dužničke i vlasničke hartije i novčane depozite, poslovao je jedan fond, sa 1,25 miliona evra imovine, što čini 2.6% tržišta.
Daleko najpopularniji oblik fondova na našem tržištu su fondovi očuvanja vrednosti imovine, odnosno novčani fondovi. Na kraju 2013. godine u Srbiji je poslovalo pet fondova u ovom sektoru i raspolagalo imovinom preko 37 miliona evra, ili 81% vrednosti ukupne imovine svih fondova. Ovi fondovi imaju najniži stepen rizika, i mogu ulagati samo u dužničke hartije i bankarske depozite. Među njima se razlikuju dinarski i evro novčani fondovi, u zavisnosti da li su im plasmani denominovani u dinare ili evre. Evro fondovi imaju dva izvora prinosa, od kamate na plasmane u obveznice i depozite, i od promene vrednosti kursa dinara. U uslovima stabilne vrednosti dinara prema evropskoj moneti, ili njegovog jačanja, ovi fondovi ostaju bez drugog izvora prinosa i podbacuju u odnosu na dinarske fondove.Razlog je znatno niža kamata na depozite i druge plasmane denominovane u evrima u odnosu na dinarske kamate. U godini za nama domaća valuta je zabeležila blagu deprecijaciju u odnosu na evropsku valutu, pa su evro novčani fondovi zabeležili prinos oko 3%, dok su dinarski zabeležili rast investicionih jedinica od oko 10%.
Navedeni pokazatelji govore da je nastavljen trend iz 2012. godine, u kojoj su fondovi očuvanja vrednosti nadmašili ostale fondove po prinosu, i po povećanju vrednosti imovine. Potpuno je jasno da su novčani fondovi preuzeli primat na našem tržištu investicionih fondova, i da se takva situacija teško može promeniti dokle god kod investitora averzija prema riziku bude na visokom nivou, a akcijski fondovi ne budu prikazali u kontinuitetu veće stope prinosa svojim ulagačima u odnosu na njihove niskorizične alternative. Dva su faktora koja otežavaju akcijskim fondovima da prikupe veći iznos uloga. Prvi je psihološki, i ogleda se uizgubljenom poverenju investitora, koji još imaju sveža sećanja na veliku krizu i gubitke koji su imali. Svi fondovi rasta vrednosti koji su osnovani pre 2009. godine i dalje imaju negativan prinos ako se kao reper uzme njihova vrednost od osnivanja, a njihove investicione jedinice se kreću na nivou od 30% do 65% od početnih vrednosti. Drugi faktor jeste sistemski, i ogleda se u skromnom kvalitetu domaćeg tržišta kapitala, oskudne ponude tržišnog materijala kojima bi fondovi obogatili svoje portfelje, i veoma dominantnom položaju banaka u finansijskom sistemu.
Osnovni pokazatelji kvaliteta tržišta jesu likvidnost, transparentnost, kvalitet i korporativna kultura kotiranih kompanija. Po svakom od ovih pokazatelja naše tržište zaostaje za drugim tržištima u razvoju, i taj jaz nema tendenciju smanjenja. Na našoj berzi svake godine je sve manje dobrih kompanija koje bi mogle biti interesantne investitorima. Razlog za to je sve češća praksa preuzimanja od strane većinskih vlasnika, pretvaranja firmi u zatvorena društva i njihovo povlačenje sa berze. Zbog jako slabe likvidnosti, trenutno svega 13 kompanija ispunjava uslove da bude u korpi indeksa beogradske berze, iako indeks u svom imenu i dalje sadrži broj 15. Svake godine na tržištu ostaje jedna manje serija obveznica stare devizne štednje, tako da za dve godine u berzanskom poslovanju praktično neće biti instrumenata sa fiksnim prinosom. Tržište na kome je stečaj državnih banaka učestala pojava i gde se uporno provlače priče o sumnjivim privatizacijama, a bez ikakvog pravnog epiloga, stvara ambijent koji se ne može smatrati kvalitetnim za ulaganje. Fondovima trenutno jesu dostupna strana tržišta, koja su likvidna i sa velikom ponudom hartija za ulaganje, ali sam proces investiranja i administriranja hartija na njima je dosta skuplji.
Privredna društva u Srbiji za finansiranje projekata, opreme i trajnih obrtnih sredstava i dalje se oslanjaju na banke, iako je u celom svetu bankarski kredit najskuplji oblik finansiranja. Kompanije izbegavaju da prikupljaju novčana sredstva emitovanjem korporativnih obveznica i time, pored banaka, uključe investicione fondove i širu investicionu javnost kao izvor finansiranja. Pored korporativnih obveznica, još jedan oblik dužničkih hartija ima prostor da zaživi na našem tržištu, a to su municipalne obveznice koje emituju jedinice lokalne samouprave. Razvoj ova dva tržišna segmenta sigurno bi pružio fondovima veći izbor materijala za kreiranje diversifikovanog portfelja.
U razvijenim državama, ulagači u fondove su oslobođeni plaćanja poreza na kapitalnu dobit, ukoliko ti fondovi (tax exempt funds) investiraju sredstva u tržišne instrumente koji su oslobođeni poreza. U Srbiji su kamata na dinarsku štednju, kao i kamata od državnih zapisa i obveznica oslobođeni plaćanja poreza. S obzirom da dinarski novčani fondovi investiraju isključivo u te instrumente, bilo bi logično da i prinos na takve fondove bude oslobođen poreza. Ukoliko bi naša država prihvatila tu praksu, učinila bi ovu vrstu fondova konkurentnijom od tradicionalnih oblika plasmana, i pružila im dodatni prostor za privlačenje novih investitora.
Podatak da je vrednost imovine fondova u 2013. više nego udvostručena u odnosu na godinu ranije ide u prilog tome da je deo investitora uvideo prednosti ove vrste plasmana. Međutim, iznos uložen u investicione fondove je i dalje veoma mali u odnosu na potencijal koji ima tržište. Preko osam milijardi evra se nalazi na deviznoj štednji u bankama, a veliki iznos je još tezaurisan u materijalnom obliku u privatnim sefovima, fiokama i sličnim mestima. Učešće investicionih fondova u ukupnom finansijskom potencijalu našeg tržišta je svega 0,5%, što je daleko niže od nekih zemalja u okruženjua naročito od učešća fondova u razvijenim zemljama. Nesumnjivo je da postoji veliki potencijal za razvoj tržišta fondova u Srbiji u narednom periodu, a stepen kojim će rasti njihova veličina i uticaj pre svega zavisi od ostvarenog prinosa kojim će vratiti poverenje ulagača i ojačati svoju ulogu na tržištu.
Slavko Davidović, portfolio menadžer u DZU KomBank INVEST a.d.
Finansije top 2013/14