Iako su po prirodi veoma uočljive, žirafe sve donedavno gotovo da niko nije ozbiljnije proučavao na terenu. Predrasude da su „blesavice“ i loši roditelji zamenjuju nalazi o životinjama sa složenim društvenim životom i emocijama.
Iako najviše životinje na Zemlji, žirafe možemo izuzetno lako prevideti. Njihovo oker -mozaik krzno oivičeno belim linijama i telo drvolikih proporcija besprekorno se uklapa u bodljikave akacije kojima se neumorno napasa; žirafe su, isto tako, i tihe kao drveće: kod njih nema rzanja ili njištanja, one ne reže, niti trube ili zavijaju.
Ipak, ima li ičeg dražesnijeg od posmatranja žirafa u njihovoj svečanoj povorci preko otvorenog prostora? Njihova veličina zasigurno nudi operski scenski ugođaj, a svako spuštanje, podizanje i vijuganje vratovima, dok se njišu poput klatna, otelovljuje pravu vizuelnu ariju.
Iako veoma uočljive, sve donedavno, na terenu, gotovo da ih niko nije ozbiljnije proučavao, donosi Njujork Tajms.
„Kada sam se 2008. prvi put zainteresovala za njih i započela potragu za naučnom literaturom o ovoj vrsti, zaista sam se veoma iznenadila uvidevši koliko je malo toga dotad urađeno“, kaže Mejgan Stros (Megan Strauss), koja na Univerzitetu u Minesoti proučava evoluciju i ponašanje životinja.
Sada se sve to ubrzano menja. U poslednje vreme, naučnici su otkrili da žirafe nisu „društvene blesavice“ ili ravnodušni roditelji, što je reputacija koja ih uveliko bije, već da, umesto toga, imaju puno toga zajedničkog sa drugim harizmatičnim mega-biljojedima kao što je slon, čija je društvenost već naširoko poznata.
„Žirafe su potcenjene a za njih se čak misli da su i pomalo glupe“, rekla je Zoi Miler (Zoe Muller), biolog na Univerzitetu Vorvik u Engleskoj. Ali, napretkom satelitske tehnologije i metoda za praćenje iz vazduha, uz poboljšanje hormonalnih testova i DNK analize za izdvajanje maksimalne količine podataka kroz feces, pljuvačku i dlaku, kao i bolji, statistički rigorozniji pristup u analizi interakcija među žirafama, kaže Milerova, „bili smo u stanju da mapiramo njihovu društvenu strukturu i odnose na mnogo sofisticiraniji način; među ovim životinjama dešava se daleko više nego što se to dosad pretpostavljalo.“
Mužjak – uvek u potrazi za sledećom prilikom za parenje – jedan je od najpronicljivijih procenitelja lokalne konkurencije u prirodi i, shodno tome, prilagođava svoju seksualnu strategiju. Alfa mužjaci razmeću se svojim „stažom“, što se odražava i u njihovom fizičkom ponašanju: par izraslina poput rogova – koji to, u stvari, nisu – nalik pipcima puža, kod žirafe se u tom periodu zgusnu i izgube svoj šarmantnu čupavost; koštana izraslina preraste u nabubrelu masu posred čela; vratna muskulatura vidljivo narasta; menja se držanje mužjaka, koji postaje sve ponosniji i sve uspravniji – a sve manje prakljast.
Gledajući u daljinu
Žirafe žive širom podsaharske Afrike i trenutno su klasifikovane kao jedna vrsta sa devet podvrsta koje se razlikuju po karakteristikama poput oblika glave ili prisustva/odsustva šara na krznu nogu. Ova vrsta nije zvanično navedena kao ugrožena, mada istraživači ukazuju na alarmantne dokaze da je u proteklih 15 godina njihova populacija pala za nekih 40 odsto: sa nekadašnjih 140.000 na manje od 80.000.
Delom i da bi ovu krizu istakli, zaštitnici prirode su 21. jun ove godine proglasili prvim Svetskim danom žirafa: „najduži dan za najviše životinje na planeti“, rekli su.
Istraživači takođe naglašavaju ekološku važnost ove vrste. „Kao veliki tragači, one često menjaju svoja staništa“, kaže dr. Fenesi. „Izuzetno mnogo vremena provode u prehrani, orezivanju, distribuiranju polena i semena kroz oblasti širom sopstvene teritorije, održavajući stanište otvorenim i za druge divlje životinje koje bi da ga koriste. „Konstantnim prelaskom sa drveta na drvo i sa cveta na cvet, dodao je on, one čak služe i kao oprašivači biljaka.
Njihova izvanredna usta su kao skup ljudskih ruku, a njihove debele usne služe im za prihvatanje hrane – baš kao gotovo pola metra dugački jezici, koji zajedno s usnama mogu prihvatati gusto granje i potom vešto s njega obrstiti lišće – pri tom fantastično umešno izbegavajući trnje i bodlje. Svakoga dana, a često već uveliko tokom noći, žirafa na svoju ishranu potroši oko 75 kilograma lišća, mladica, lozastih biljaka i povremeno grickajući suvo meso koje oliže s kostiju. Sve to provari kroz 4 komore svog preživarskog stomaka.
Takođe, žirafe poseduju odličan vid. Njihove oči su među najvećima kod kopnenih sisara, vide u boji i frontalno na velike udaljenosti, dok njihov periferni vid zaprema toliko široki ugao da, u suštini, takođe vide i ono što se događa iza njih. Njihov izvanredan vid dozvoljava im da rano uoče predatore, posebno lavove, koji su, izuzev ljudi, njihova najveća pretnja, kao i da se međusobno prate.
Doktorka Karter iz Kvinslenda i njene kolege su tokom šest godina pratili više od 400 žirafa, identifikujući granice njihovih staništa i međusobne veze. Izveštaj koji su objavili u časopisu Animal Behaviour prikazuje jasne i konstantne društvene prioritete ženki: Iako se nekim žirafama preklapaju teritorije, one se nikad neće naći zajedno, dok je, s druge strane, uočeno kako ima i onih koje dobrih 80% svog vremena posvećuju upravo međusobnom druženju.
Ženke žirafe mogu doživeti 20 i više godina, kaže dr. Karter, i zato ima smisla teza da se oslanjaju na međusobnu podršku prilikom iznalaženja najboljih hranilišta, ispomažući jedna drugu u prehrani mladunaca, „ili kako bi, naprosto, smanjile stres preživljavanja time što će neko od njihove vrste biti u blizini.“
Napredovanje pod pritiskom
…Ili, možda, kako bi utešile jedna drugu. Mladunci žirafe su izuzetno ranjivi na predatore, a majke će se hrabro boriti da održe svoje mlade u životu – ritanjem svojim moćnim nogama i neretko „deleći“ udarce koji mogu prouzrokovati lomljenje lavlje vilice. I pored svega, više od polovine svih mladunaca biva ubijeno u svojoj prvoj godini života.
Ponavljajući slična zapažanja ostalih istraživača, doktorka Stros je opisala jedan slučaj kada je majka provela četiri duga dana na mestu gde joj je lav oteo mladunče, odričući se hrane i u društvu dve odrasle ženke.
Takođe je od značaja i njihov izuzetan kardiovaskularni sistem. Velika žirafa može dostići i šest metara visine – do visine prozora na drugom spratu – sa vratom otprilike trećine njenog raspona, kao i svojih dugih nogu. Ovo je biološki izazov u više smerova: kako to da može pumpati krv na velike visine – sve do glave – i, istovremeno, daleko dole pod sobom – izbegavajući pri tom rasprskavanje kapilara i krvnih sudova u mozgu, ili nakupljanje krvi u nogama, oko svojih kopita?
U sklopu danskog Programa za kardiovaskularna istraživanja žirafa, desetine naučnika otputovalo je u Južnu Afriku kako bi proučavalo njihovu fiziologiju. Izmerili su im krvni pritisak na različitim lokacijama, i tim je očitavanjima utvrđeno da se on kreće od izuzetno do fantastično visokog, pet puta većeg od krvnog pritiska ljudi – i još uvek bez ikakvih oštećenja organa, koja se obično manifestuju kod bolesnika sa hipertenzijom.
Istraživači su takođe iznenađeni što – suprotno starim udžbeničkim mudrostima – žirafe ne poseduju neobično veliki srčani mišić za životinje njihove veličine. „Težina njihovog srca iznosi pola procenta telesne mase, što je isti odnos kao kod krave, psa ili miša“, rekao je Christian Aalkjaer sa odeljenja za biomedicinu pri Univerzitetu Aarhus u Danskoj.
Ili, možda, žirafe brinu da im se tokom trčanja noge ne zapletu? Heather More i Shawn O’Connor sa Univerziteta Simon Fraser u Britanskoj Kolumbiji i njihove kolege merili su koliko je vreme potrebno nervnom signalu da otputuje od mišića u zglobu do mozga i nazad. Rezultat: stopa nervne provodljivosti u žirafe gotovo isti kao i u rovke, pacova ili bilo kog drugog sisara.
Evolucija je uvek postizanje kompromisa, ali, za žirafu, prednosti koje joj tokom ishrane donose visina i izduženost tela jasno nadmašuju manju brzinu njenih refleksa. I zato, priroda je „shvatila“ da žirafa ne mora nužno posedovati brze reflekse – kada već može spokojno brstiti sa drveta, iza kojeg je bezbedno zaklonjena.
broj 112/13, decembar 2014/januar 2015