Kada bismo poljoprivredno zemljište redovno podvrgavali analizi i na bazi takvih informacija odlučivali šta saditi i kako prihranjivati zemljište, za tri godine bismo mogli da povećamo izvoz poljoprivrednih proizvoda za gotovo 600 miliona evra, tvrdi Branimir Popov iz preduzeća AGROmineral d.o.o. Ove analize će, zbog usaglašavanja sa EU, uskoro postati zakonska obaveza domaćih poljoprivrednika.
Ako pamtite reči svojih nastavnika iz geografije da Balkan ima toliko plodnog zemljišta da bi mogao da hrani celu Evropu, verovatno ste sada, kada uvozimo sve, od pasulja pa sve do kestenja, veoma zbunjeni. Kako je moguće da, pored plodnog zemljišta, iz inostranstva svake godine dovozimo tone paradajza, jabuka, grožđa, krompira, luka, praziluka pa i kupusa? Jedan od mnogobrojnih razloga je i to što svoje resurse ne koristimo dovoljno pa svake godine ostavimo neobrađenim od 300.000 do 424.000 hektara zemljišta, zavisno od toga da li konsultujete podatke Privredne komore Srbije ili Društva agrarnih ekonomista. Što je možda još važnije, ne znamo ni tačno kakvim kvalitetom zemljišta raspolažemo, iako se za to konstantno u budžetu odvaja novac.
„U Srbiji ima mnogo podataka o zemljištu, koji se navodno godinama dobijaju iz različitih institucija, međutim, ne postoji baza podataka koja bi sistematizovala rezultate svih istraživanja i stavila ih u funkciju poljoprivredne proizvodnje. To koriste pojedine institucije i troše novac iz budžeta i iz donacija EU na račun ispitivanja zemljišta. Ako pogledate budžet Republike Srbije, za ovu godinu izdvojeno je oko 2 milijarde i 300 miliona dinara za potrebe ‘uređenja zemljišta’, slično kao i prošle i prethodnih godina. Postavlja se pitanje kako se troši taj novac i kako se može doći do rezultata“, kaže Aleksandar Đorđević, šef Katedre za pedologiju i geologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Kao osnov za planiranje poljoprivredne proizvodnje može se koristiti digitalna Pedološka karta 1:50.000, na osnovu koje se može izvršiti globalno planiranje primarne poljoprivredne proizvodnje. U centralnoj Srbiji ima oko 700.000 hektara zemljišta tipa Gajnjača, najkvalitetnijeg zemljišta za voćarsko–vinogradarsku proizvodnju, u Vojvodini i Stigu oko 1.200.000 ha černozem najkvalitetnijeg zemljišta za ratarsku i povrtarsku proizvodnju, a u brdsko–planinskim područjima Srbija ima oko 1.000.000 ha zemljišta tipa ranker, rendzina, i kalkomelanosol, koja su izuzetno dobra za pašnjake i livade“.
U odabiru kvalitetnog zemljišta poljoprivrednicima pomaže i Institut za zemljište koji poslednjih godina beleži povećano interesovanje za ispitivanje obradivog zemljišta. Srboljub Maksimović, direktor ovog instituta, kaže da se oni više bave kvalitetom zemljišta nego davanjem preporuka gde šta treba saditi, jer se na kvalitetnom i nezagađenom zemljištu mogu gajiti različite kulture. Ipak, i ona zemljišta koja nisu među najkvalitetnijim mogu davati dobre rezultate uz adekvatnu obradu, ako govorimo o standardnim ratarskim kulturama – pšenici, kukuruzu i šećernoj repi, na primer.
Posledice sađenja na neadekvatnom zemljištu su višestruke, od smanjenog prinosa do lošijeg kvaliteta krajnjeg proizvoda. “U Srbiji, pogotovu jugozapadnoj, značajan procenat zemljišta je kiseo, što znači da mu je pH vrednost dosta niska. Ovo je posledica dugogodišnje nekvalitetne primene mineralnih đubriva. Svojstva ovakvog zemljišta se međutim mogu vremenom donekle popraviti sadnjom određenih useva, korišćenjem organskih đubriva i hraniva u zavisnosti od sastava zemljišta. Zagađenost zemljišta je veći problem. Ona podrazumeva prisustvo štetnih mikroelemenata poput arsena, nikla i hroma u zemlji. Međutim, ovakvih zemljišta je u Srbiji malo“.
Nema dijagnoze bez krvne slike
Branimir Popov, generalni menadžer AGROmineral d.o.o, preduzeća za proizvodnju i distribuciju preparata za prehranu biljaka, kaže da imamo zemljište sa relativno solidnim sastavom mikroelemenata, što u velikoj meri dugujemo decenijskom intenzivnom đubrenju još od vremena SFRJ. „Međutim, problem je što ti elementi, zbog poremećaja fizičko hemijskih svojstava zemljišta, često nisu dostupni. Šta vredi dodavanje fosfora na kiselom zemljištu kada 99.9% postaje nedostupno u roku od nekoliko sati? Rešenje treba tražiti u optimizaciji đubriva prema svakom regionu, pa čak i prema svakom ataru ukoliko je potrebno“. On vidi rešenje u kopiranju holandsko-američko-brazilske tehnologije, gde se na bazi redovnog i vrlo detaljnog mapiranja poljoprivrednicima daju preporuke o tome šta i kako gajiti.
„Uz tehnologije koje već posedujemo mogli bismo za dve do tri godine da rešimo problem oko dva miliona hektara kiselih zemljišta, mahom u Centralnoj Srbiji, i dupliramo proizvodnju kukuruza, pšenice, voća, povrća i grožđa, na ovom tlu, a da troškove zadržimo na istom nivou. Govorimo o povećanju proizvodnje za skoro milijardu evra na godišnjem nivou. Međutim, za ovako veliki posao neophodno je i uključivanje države, uz spajanje nauke i operativnog biznisa“, smatra Popov.
U Brazilu su, na primer, zahvaljujući ovakvom prilazu u poslednjih 8 godina na 3.000.000 ha troškovi poljoprivredne proizvodnje spušteni za 14% dok su prinosi porasli za oko 19%. “Kada bismo ovu tehnologiju implementirali u Srbiji na naših 3.000.000 ha troškovi bi bili redukovani i do 15% dok bi samo pomeranje granice prinosa išlo verovatno preko 20%. Za farmere bi to značilo veći profit po svakom hektaru od 150-250 evra, a za državu veću proizvodnju i izvoz – prema našim proračunima između 400.000.000 i 600.000.000 evra u prve tri godine implementacije nove tehnologije”, kaže Popov.
“I naša registrovana poljoprivredna gazdinstva u poslednjih nekoliko godina sve češće donose uzorke na analizu i mi im dajemo preporuke šta nedostaje njihovom zemljištu i čime treba da ga prehranjuju. Uskoro će, zbog usaglašavanja sa EU, domaći poljoprivrednici biti zakonom obavezani da vrše ovu analizu kako bi što racionalnije koristili zemlju i ostale resurse. To znači da se više neće koristiti đubriva i hraniva po navici već po potrebi, u zavisnosti od toga koji element zemljištu fali. To je sasvim u redu, jer ni lekar neće da vam da dijagnozu dok ne uradite krvnu sliku, kako bi znao šta vam u organizmu nedostaje a čega imate previše”, kaže Maksimović.
Dosta je bilo svaštarenja
Profesor Đorđević kaže da, s obzirom na visoku cenu detaljnog ispitivanja zemljišta, tom poslu treba pristupiti paralelno sa izradom tehnoloških projekata ratarske i voćarsko – vinogradarske proizvodnje u Srbiji.
U Srbiji je od oko 600.000 hektara kvalitetnog zemljišta za voćarsku vinogradarsku proizvodnju, pod vinovom lozom imamo oko 25.000 ha. Podizanje višegodišnjih zasada je veoma skupo pa je rejonizacija – ustanovljavanje teritorijalnih jedinica u kojima određene sorte grožđa i voća mogu ispoljavati pozitivne karakteristike – veoma važna. Prva takva analiza je na ovim prostorima urađena početkom 70-ih godina prošlog veka a poslednja u periodu od 2010. do 2013. godine, objašnjava Saša Matijašević sa Katedre za vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. “Značaj rejonizacije vinogradarskog zemljišta ogleda se u prostornom rasporedu sorti vinove loze. Tako se predupređuju greške koje se mogu napraviti pri izboru sorti za dati lokalitet. Mapiranje ili rejonizacija je bitna i za naše druge proizvođače, tim pre što su oni skloni da podižu višegodišnje zasade nekih voćnih vrsta na lokalitetima gde one nikada nisu gajene, a onda se pitaju zašto izostaje prinos ili su plodovi lošeg kvaliteta. Rejonizacijom bismo postigli veću proizvodnju, imali bismo jasniju sliku o kvalitetu proizvoda i bili bismo konkurentniji na tržištu”, kaže Matijašević. Zbog ekonomskog potencijala mapiranja Matijašević smatra da bi subvencije koje država izdvaja za poljoprivredu trebalo da budu usmerene i u tom pravcu: “Tako bismo izbegli svaštarenje i ukrupnili proizvodnju, što je naš najveći problem”.
Većina poljoprivrednika i dalje sadi po “receptu” svojih predaka ili najbližih komšija. Vlasnik Plantaže lešnika poljoprivrednog gazdinstva Đukić, Milan Đukić, zna da mu je zemljište plodno jer je tradicija obrade zemlje u njegovoj porodici duža od veka. “Na ovoj banatskoj zemlji živim već 57 godina. Poljoprivredom se, sticajem okolnosti, uz posao, bavim od 1993. godine. Da sam u podizanje plantaže ušao kupovinom zemljišta na nekom meni nepoznatom području, sigurno bi mi bilo stalo da izvršim analizu kako bih znao u koji se posao upuštam, pogotovo kad je reč o višegodišnjim zasadima”, kaže Đukić.
broj 115, mart 2015.