Istorijski sporazum između Irana i vodećih svetskih sila, osim što je islamskoj republici omogućio da se oslobodi sankcija i posveti ekonomskom razvoju, povećao je izglede za postizanje kakvog-takvog rešenja u Siriji, odnosno balansa snaga na Bliskom Istoku. Protivnici dijaloga i dogovora između Irana i zapada spremaju se na nove poteze, ali proces približavanja je počeo i uskoro neće biti pitanje da li će dogovor opstati, već ko će prvi uspostaviti ozbiljne veze i ugrabiti najbolje prilike.
Sedamnaest dana u julu doneli su istorijski sporazum koji je tavorio duže od decenije. Predstavnici Irana i grupe „Pet plus jedan“, koju čine SAD, Rusija, Velika Britanija, Kina, Francuska i Nemačka, u Beču su zaključili sporazum čiji okvir je prethodno bio utvrđen u Lozani. Kompleksan sporazum, sa više od stotinu strana teksta i pet aneksa, predviđa, ukratko, stavljanje iranskog nuklearnog programa pod punu međunarodnu kontrolu u zamenu da mu se ukine veći deo dugogodišnjih sankcija. Sporazum predstavlja prekretnicu ne samo u odnosima Irana i zapadnih zemalja, nego i u odnosima na Bliskom Istoku.
Odnosi između Irana i zapadnih sila prošli su kroz nekoliko faza otkako je 1979. godine u Iranu izvršena islamska revolucija. Najvažniji su svakako bili odnosi sa SAD koji su se u poslednjih četvrt veka uglavnom odvijali po principu „korak napred, dva koraka nazad“. Glavni udarac normalizaciji odnosa sa Iranom nanet je 2002. godine kada je Džordž Buš zvanično proglasio „osovinu zla“ koju su činili Irak, Iran i Severna Koreja. Tri godine kasnije, predsednik SAD formalno je odbio nuklearni sporazum koji je Hasan Ruhani, današnji predsednik Irana, dogovorio sa Francuskom, Velikom Britanijom i Nemačkom.
Samo nekoliko meseci nakon ovog gesta, stigla je reakcija iz Irana: prethodni, reformski nastrojeni predsednik Mohamed Hatami izgubio je izbore, a na njegovo mesto došao je Mahmud Ahmadinedžad, populista i fanatični sledbenik ajatolaha Homeinija. Sve do kraja Bušovog mandata, dva predsednika razmenjivala su otrovne strelice, a vazdušni udari Izraela i SAD po Iranu postali su praktično pitanje dana. Napetost je donekle splasnula ulaskom Baraka Obame u Belu kuću 2008. godine, ali je odmah nakon toga Ahmadinedžad osvojio drugi mandat. Reformistička struja se u Iranu vratila na scenu tek pre dve godine, pobedom Hasana Ruhanija na predsedničkim izborima. Iran i SAD su, tako, istovremeno imali na vlasti predsednike voljne da nešto promene i otvore dijalog između dve zemlje.
Barak Obama je tokom drugog mandata pokrenuo inicijativu za dijalog i žestoko je branio pred kongresom SAD, u kojem većinu ima republikanska partija koja se tradicionalno zalaže za najtvrđi mogući nastup prema Iranu. Bio je spreman da upotrebi predsednički veto protiv novog paketa sankcija i „sportski“ je podneo govor izraelskog premijera Benjamina Netanijahua u kongresu – jedno od najvećih poniženja koje je iko ikada priredio američkoj administraciji. Pregovori sa Iranom stigli su u završnu fazu, uprkos izazovima.
Najvećeg, zamenio još veći neprijatelj
U Iranu je glavnu pretnju sporazumu sa velikim silama predstavljao vrhovni vođa Ali Hamnei. Međutim, „Arapsko proleće“ je odigralo svoju, donekle neočekivanu ulogu i omekšalo stav iranske radikalne struje. Umešanost Irana u sukob u Siriji, odnosno ključna podrška koju Iran pruža režimu Bašara Al Asada, teško bi mogla da opstane u slučaju ozbiljne konfrontacije sa SAD i nastavka međunarodne izolacije i vojnog pritiska na Iran. Prisustvo u Siriji za Iran je suviše važno da bi ga izlagali opasnosti, makar i zarad sopstvenog nuklearnog programa. Iran je spreman da učini sve što je u njegovoj moći da održi alavitski režim u Siriji (sa ili bez Asada) i tako sačuva ne samo svog dugogodišnjeg saveznika u regionu, već i uticaj koji Hezbolah ima u Libanu, a koji je trenutno pod velikim pritiskom sunitskih vojnih formacija koje prelivaju svoje aktivnosti iz Sirije u Liban.
Novi milenijum doneo je potpuno promenjenu situaciju za Iran, kome glavna pretnja više ne stiže iz SAD ili Izraela, već direktno iz bliskoistočnog regiona na čiju dominaciju pretenduje. Najpre Al Kaida, a nakon nje Islamska država, ugrozili su vitalne interese Irana u Iraku i Siriji. Saudijska Arabija, koja finansira i pomaže sunitsku stranu u svim bliskoistočnim sukobima, postala je daleko realnija pretnja Iranu nego što će SAD ikada biti. Zbog toga je Homeinijevu retoriku o „velikom satani“ postepeno zamenila realpolitika zasnovana na stavu da se ne može biti u sukobu sa svima odjednom i da je neposredno okruženje važnije od ideološkog neprijatelja koji se nalazi na drugom kraju sveta. Logika je jednostavna i vrlo jasna: sporazum sa SAD i zapadom omogućiće Iranu oslobađanje od sankcija, ekonomsko jačanje i očuvanje interesa na Bliskom Istoku. Ravnoteža moći između Irana i Saudijske Arabije stvoriće situaciju u kojoj ni šiiti ni suniti ne mogu jedni drugima naneti potpun poraz, a to će otvoriti vrata rešavanju problema diplomatskim sredstvima.
Poslednji veliki izazov pred sporazum između Irana i vodećih svetskih sila bilo je dramatično pogoršanje odnosa između zapadnih zemalja i Rusije tokom prethodne godine. Kriza u Ukrajini je toliko unazadila odnose između SAD i Rusije, da je izgledalo nemoguće da dve zemlje u takvoj situaciji mogu biti sposobne da po bilo kom pitanju nastupe zajednički. Nije bio beznačajan ni faktor rastućih tenzija između Kine i američkih saveznika u Južnom kineskom moru. Ipak, desilo se upravo suprotno – sve strane su pokazale zavidan stepen zrelosti i sposobnosti da rešavaju zajedničke probleme, bez obzira na međusobne razmirice.
Ovaj nivo razumevanja utoliko je značajniji ako se ima u vidu da iranski nuklearni sporazum ima regionalne implikacije i predstavlja određenu vrstu kompromisa po pitanju Sirije, Iraka, pa čak i izraelsko-palestinskog pitanja. U prilog navedenom idu i avgustovske posete sirijskih zvaničnika Omanu i Saudijskoj Arabiji, kao i trojni sastanak šefova diplomatija SAD, Rusije i Saudijske Arabije u Kataru. Ovi potezi tumače se kao uspostavljanje prvih diplomatskih kanala koji bi trebalo da stvore prostor za neku vrstu kompromisnog rešenja u Siriji.
Vreme na strani pragmatičara
Događaji na Bliskom Istoku se, nakon julskog postizanja sporazuma u Beču, odigravaju neuobičajeno brzo, za šta postoje dva moguća razloga. Prvi je taj da je iranski nuklearni sporazum otvorio ogroman prostor za regionalni uticaj, tako da svi veliki igrači žure da zauzmu što bolje pozicije u tom prostoru. Drugi razlog je da velike sile, nakon četiri godine nezapamćeno brutalnog rata u Siriji, polako počinju da osećaju njegove posledice: od bujanja Islamske države, preko proširivanja ratnih sukoba na Jemen, pa do reka izbeglica koje su se preko Balkana uputile u Evropsku uniju. Obaranje režima Bašara Al Asada polako počinje da gubi prioritet u odnosu na novonastale probleme, a time se povećavaju i izgledi za postizanje kakvog-takvog dogovora.
Svetska javnost još uvek čeka da protivnici sporazuma sa Iranom (koje predvode Izrael, odnosno republikanska partija u SAD) uzvrate udarac i ponovo dovedu do situacije na ivici vojnog sukoba. Iako su početna retorika i veoma žučni protesti utihnuli nakon nekoliko meseci, republikanski kongresmeni za jesen pripremaju usvajanje paketa sankcija protiv Irana identičnih prethodnom, s tim da povod ne bi bio nuklearni program već „regionalni terorizam“, odnosno širenje političkog i vojnog uticaja u regionu. Ali dok republikanska većina u američkom kongresu traga za neophodnim brojem glasova i svađa se sa administracijom Baraka Obame, na drugom kraju Atlantika stvari se odvijaju mnogo pragmatičnije. Britanski šef diplomatije je krajem avgusta posetio Hasana Ruhanija u Teheranu, ponovo otvorio ambasadu Ujedinjenog Kraljevstva i najavio finalni dogovor o ukidanju sankcija Iranu za mart iduće godine.
Koliko sledećeg dana, izvršni potpredsednik naftnog giganta Shell izjavio je za agenciju Reuters da je njegova kompanija spremna da iranskoj naftnoj korporaciji isplati dug od dve milijarde dolara i ponovo otpočne poslovanje u Iranu, koji u svom posedu ima oko devet odsto svetskih rezervi. Svoje prilike u Iranu već je prepoznala i turska poslovna zajednica, a odnosi između turske i iranske vlade su u uzlaznoj putanji, uprkos dijametralno suprotstavljenim pozicijama u Siriji. Čak i ukoliko sledeće godine SAD dobiju republikanskog predsednika i vrate Iranu sankcije identične prethodnim, samo pod drugim izgovorom, donosioci odluka u Teheranu verovatno će oceniti da su već u dobitku zbog ukidanja sankacija od strane Ujedinjenih nacija i Evropske unije.
Mada prognoze dešavanja na Bliskom Istoku retko kada imaju svrhu, ovog puta ima osnova za pretpostavku da nakon postizanja iranskog nuklearnog sporazuma više nije pitanje da li će on opstati, već ko će ga najbolje i najpraktičnije iskoristiti.
Milan Kokorić
broj 120, septembar 2015.