Close
IN2 Dynamics
/ Dživizmi / Šta je ostalo od radničke klase?
BiF Analize Čitajte B&F online

Šta je ostalo od radničke klase?

rad
Milutin Mitrović on 20/05/2017 - 11:00 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 443 times!

„Svetski državnici, upravljači, dužni su da učine sve kako bi svaki čovek i svaka žena imali mogućnosti da rade, da uzdignuta čela mogu da gledaju drugoga u lice, da očuvaju svoje dostojanstvo… Svaki radnik ima pravo na otpor, mladi posebno imaju pravo da traže da njihovi napori, njihov entuzijazam, njihove energije i njihove moći ne budu beskorisni…“. Tako govori papa Francisko. Zašto citirati baš Papu? Zato što je Zingmund Bauman, primajući nagradu „Karlo Veliki“ prošle godine rekao, pored ostaloga: „Papa Francisko je verovatno jedina javna ličnost koja poseduje planetarni autoritet i ima hrabrosti i odlučnosti da čupa duboke korenove zla, konfuzije i današnje nemoći, te da ih obznani…“ A zašto Bauman? Zato što je do svoje nedavne smrti bio ne samo najznačajniji sociolog današnjice, nego i intelektualni reper svih razumu sklonih ljudi.

Ostaje bar još jedno pitanje: čemu ova tema? Odgovor bi bio: zato što je pravo na rad najelementarnije pravo ljudskog bića, a doživljava da bude gaženo što ljudskom sebičnošću, što tehnološkim napretkom koji rad izbacuje iz procesa proizvodnje. Izbacuje fizički i nisko kvalifikovani rad, a da nijedna politička, društvena ili etička skupina nije preduzela gotovo ništa da otvori nove mogućnosti ljudima da izgubljeni nižerazredni posao zamene boljim i dostojanstvenijim. Dok je služila interesima građana, politika se nije ustručavala da organizuje masovne, čak polu-prinudne analfabetske kurseve. Bar podjednaka potreba postoji danas, da se ukloni digitalna i stručna nepismenost ogromnog broja ljudi. Bez toga napredak je osuđen da bude ružno nasilje nad ogromnim delom čovečanstva.

U nedostatku alternative za današnje socijalno truljenje, gubitnici i poraženi, a njih je većina ako se računa cela planeta, padaju u naručje najgorih političkih manipulatora1)U svom inauguracionom govoru Tramp je obećao da američki „forgotten man“ neće biti „forgotten“ (zaboravljen) kad on preuzme vlast. Tri četvrtine bele radničke klase glasalo je za njega u uverenju da se to odnosi baš na njih. sa uočljivo diktatorskim ambicijama. Radnička klasa, današnji proletarijat, u razvijenom svetu glasa za ekstremne populističke opcije: u Francuskoj za Mari Le Pen, u Americi za Trampa, u Britaniji za Faraža i Brexit, u Italiji za Bepe Grila2)U to uz koga je naša radnička klasa ne bih, jer je i previše drugih koji to znaju bolje ili bolje manipulišu nedostatkom istinitih podataka.ma – oni im jedini obećavaju bolji život i dostojniji društveni status, „bez ako i ali“ – nije važno koliko je to iskreno i ostvarivo. Drugi ne nude ni toliko. Nekada uzdizana i idealizovana, radnička klasa je danas srušena ispod statusa zaštićenih vrsta.

Posegao bih za anegdotom: U vreme bombardovanja Srbije „omraženi“ Stipe Šuvar uputio se u Aviano pred američku vazduhoplovnu bazu da se pridruži protestima koji su trajali danima. U Trstu se zadržao da održi konferenciju za novinare u središtu komunističke partije. Posle žestoke osude „imperijalističke intervencije“, kad se krenulo sa pitanjima, jedan opd novinara se zainteresovao koliko njegova Radnička partija ima radnika, budući da je rekao da ima srazmerno najveći broj profesora, doktora nauka, intelektualaca. Odgovorio je: Toliko malo da je poštenije reći da ih nema. Radnici su otišli Tuđmanu. I suviše dugo su varani obećanjem bolje budućnosti, pa odlaze tamo gde očekuju da će dobiti bar nešto konkretno i odmah.

Ko danas čini radničku klasu, barem kada je reč o industrijskom svetu, koji je uzor i budućnost ostalih? U Britaniji, koja je započela industrijsku revoluciju, iznedrila radničku klasu i čak obeležila razdoblje u literaturi opisima potresnog života radnika, danas, kako statistike pokazuju (The Great British Class Survey), tradicionalna radnička klasa čini samo 14 odsto stanovništva, uz prosečnu starost od 56 godina. Prekarijat je gotovo upola mlađi i dvostruko masovniji od nje. Nebitno je koliko nam se to dopada ili ne – to je sadašnjost Britanije i budućnost ostalih. Da ne bude kako namećem svoj skepticizam naveo bih Pola D’Amata, autora knjige The Meaning of Marxism (Značenje marksizma) i jednog od najagilnijih teoretičara okupljenih oko revije Socialist Worker, koji piše: „Ušli smo u postindustrijsko društvo, u kojem automatizacija ‘stešnjava’, ako ne i eliminiše radničku klasu“. On nije tako radikalan kao André Gorz koji je još 1980. godine skretao pažnju: „Kapital je uspeo da redukuje radnu snagu u procesu proizvodnje“. Njih dvojica i masa drugih koji danas pišu o nestajanju radničke klase znaju vrlo dobro da je Marks pretpostavljao da će mašine jednoga dana zameniti radnike, čak se poigravao mišlju kako će biti užasno za kapital kada bez sprege plata-rad prestane da postoji kapital3)Karl Marx: Wage-Labor and Capital / Najamni rad i kapital, 1847..

Svi dokazi upućuju na to da je vreme nestajanja radničke klase upravo ovo u kojem živimo, samo što ono nije baš onakvo kakvim ga je Marks zamišljao i nije nimalo vedro, kako su ga zamišljali njegovi poklonici. Naime, vreme je, ne da se revidira Marks, jer on je briljantno analizirao svoje doba iz svog ugla, već da se pojavi neka nova misao koja će biti u stanju da podjednako kritički oceni današnja kretanja i nasluti budućnost. Radnici danas sve manje proizvode predmete, rad postaje sve prekarniji, nestabilniji, part time i bez pogodnosti i prava koje je imao. Sve veći broj ljudi radi u neformalnim sektorima. Odatle analitičari izvlače tezu o „bestežinskom“ kapitalizmu. Nekada je postojao „realni rad“ u kojem su proizvođena opipljiva dobra. Danas on sve više ustupa mesto instant transferu kapitala, tokovima informacija, web komunikacijama, interkonekcijama, mrežama… nova industrijska realnost otvara rasprave o „dematerijalizovanju“ kapitalizma. Danas, kako tvrdi Guy Standing, dominantnu poziciju preuzima prekarijat (nestalan, privremeni rad) – „klasa“ nastala prinudnim prihvatanjem bilo kakvih uslova rada – daleko od tradicionalne radničke klase. Kapitalizam sve efikasnije pretapa zaposlene i „rezervnu armiju“ nezaposlenih u amorfnu masu poluzaposlenih, koja u strahu od gubitka i toga malo što ima, nema hrabrosti da se postavi kao klasa, kao deo društva koji ima pravo da bude respektovan.

Što je zemlja manje razvijena, to je ovaj proces tragičniji, asocijalniji, nehumaniji. Radnička klasa u tradicionalnom smislu raste i opstaje zajedno sa zastarelim procesima proizvodnje još samo u Trećem svetu. Kongres SAD je 2011. godine raspravljao o činjenici da je u tom trenutku Kina imala već preko 300 miliona radnika, dakle više nego što je Amerika imala stanovnika. Ako je išta od komunističke ideologije ostalo u Kini, ona će prva morati da nađe odgovor na tendencije zatomljivanja radničke klase, a bez nuđenja alternative za skrajnute ljude. Nije zgorega setiti se Olafa Palmea i njegovih reči: „Statistike o radnim odnosima prikrivaju žalosnu sudbinu mnogih ljudi. One ne vode računa o tome da je svaki među milionima nezaposlenih ljudsko biće“.

Dovoljno smo upoznali fake mind neoliberalizma, pa lako možemo prepoznati podmetanje kako je levica ta koja traži da se po svaku cenu očuva neproduktivan fizički rad i proletarijat. Najveće usporavanje produktivnosti protekle decenije, međutim, zbilo se u Americi u kojoj je totalitarna demokratija neoliberalizma dominantna idelogija bez obzira na to da li su na vlasti demokrati ili republikanci. Ekonomista Robert Gordon autor je studije koja nosi naslov: „Čudo američke produktivnosti je završeno“. Mnoštvom podataka on dokazuje da je u Britaniji rast produktivnosti upola veći od američkih 0,34 odsto, a da je u Nemačkoj jedan i po puta veći. Sve te brojke padaju u senku kineskih 3,3 odsto4)Izvor: Oxford Economics Accenture Analysis. (skoro deset puta više nego u Americi), bez obzira što je rast produktivnosti zemlje koja se industrijalizuje uvek veći. Kina postaje opomena svima.

Pred produktivnijim suparnikom Trampova Ametririka je posegla za još jednom marketinškom poluistinom nazvavši svoje zatvaranje borbom protiv „socijalnog dampinga“. U pitanju je još jedan vid opstrcukcije globalizacije, koja je pokazala sposobnost zemalja u razvoju da efikasno konkurišu razvijenima samo ako se i njima omogući da ravnopravno primenjuju odnose koji su doskora važili samo za kolonijaliste. Tramp želi da izoluje naciju, kapital i radničku klasu Amerike5)Američka radnička klasa po trickle-down principu dobijala je deo superprofita dobijenog monopolskim statusom. od plaćanja računa za decenije i decenije povlašćenog položaja i stvaranja profita na račun svih manje moćnih. Samo kada bi bio manje populista i kada bi poštovao američke liberalne mislioce, shvatio bi da svako zatvaranje vodi daljem gubitku vodeće pozicije u svetu. Američka radnička klasa je po principu trickle-down (prelivanja bogatstva naniže) učestvovala u eksploataciji, kao što je to slučaj i sa evropskom, odnosno sa svakom radničkom klasom koja je u najrazvijenijim zemljama profitirala od monopolskog položaja svoje nacionalne ekonomije. Došlo je vreme da se taj račun izjednači, a po zakonu spojenih sudova to izjednačavanje neminovno vodi do snižavanja višeg nivoa kako bi se podigao onaj niži.

Živimo u clickbait civilizaciji. Koliko te neko klikne i „lajkuje“ pa puta 1.000, toliko vrediš evra na tržištu, a koliko si prisutan na TV-u toliko značiš u javnom životu. Možete li se setiti kada ste poslednji put na TV-u ili internetu gledali neku (makar) komediju o radnicima. Nema ih, nema današnjih „Kamiondžija“, nema „Kradljivaca bicikala“, nema onih šarmantnih britanskih lumpenmuvatora iz serije „Mućke“ (Only Fools and Horses). Taj društveni sloj je prestao da bude zanimljiv. Da ne pominjem „Miševe i ljude“, remek delo filmske drame6)Of Mice and Men / O miševima i ljudima, film iz 1939. po romanu Džona Štajnbeka. koje u tromom ritmu od samo 240 kadrova dočarava svu tegobu i strahotu Velike krize. U krizi za koju nismo načisto da li još traje, gotovo polovina mlade generacije iz fakultetskih klupa bačena je direktno na otpad. To su ljudi koji bi trebalo da grade novu postindustrijsku civilizaciju. Nisam ni čuo da su nekoga inspirisali da napravi ozbiljnu dramu o njima. Drama nije rijaliti!

Neće nestati odjednom ni klasična radnička klasa, oni ljudi koji svojim rukama znaju da naprave nešto korisno. Oni su izgradili put do interneta, vasionskih letova, 3D štampe i ostalih osnova budućnosti. Zato zaslužuju naše poštovanje, a izloženi su nipodaštavanju, gotovo preziru. Nema ko da stane u njihovu zaštitu – sindikati su postali sprdnja. U Srbiji ih ima, prema tvrdnjama senzacionalista, čak 24.000, budući da po zakonu svaka grupa zaposlenih „demokratski“ može da se upiše u registar kao samostalni sindikat. Uistinu registrovanih pri odgovarajućoj Agenciji ima oko 3.000 – dovoljno da poslodavci i država mogu mirno da spavaju, jer tako usitnjeni sindikati, od koji su jedan deo sigurno poduprli poslodavci i vlast, u nedogled će se iscrpljivati u međusobnim svađama.

Pristalice cinizma nazvanog realpolitika su u pravu kad kažu da će se vremenom sve to slegnuti, dobiti humaniju formu; ljudska zajednica će preuzeti odgovornost, pa će se iz haosa roditi novi red. Time zabašuruju tragediju današnjih uništenih ljudskih sudbina i čitavih generacija te svesno ili nesvesno brane politiku i sistem zasnovan na ličnim koristima. Naravno da postoji i donekle optimističkija strana, bar koliko za primer. Ovih dana prilikom boravka u Italiji bivši američki predsednik Obama je dugo razgovarao sa sekretarom italijanske Demokratske partije Rencijem. Navodno su skicirali nešto što je nazvano „Četvrti put“ – reč je o političkom pravcu. To bi trebalo da bude nešto dalje, savremenije i bolje nego Blerov „Treći put“. Teško je pretpostaviti šta ta „kovačnica“, kako su je nazvali, treba da iskuje. Navodno bi četiri osnivača četvrtog puta trebalo da budu Obama, Renci, Makron i kanadski premijer Trudo (Trudeau). Po onome što sam pročitao o njima, imam ozbiljno poverenje samo u poslednjeg sa ovoga spiska. Nemam bog zna kakvo mišljenje ni o sebi od kad sam jednom u gimnaziji morao da idem na popravni, pa me ne oduševljavaju ni Obama ni Renci, koji nisu položili svoje ispite, a hteli bi naknadno da se vade. Suštinska razlika je u tome što sam ja pao iz istorije, a oni pred njom. Makron je u fazi nefundirane naklonosti javnosti koju tek treba da opravda.

Oni nam kažu: „Otvoren je prostor populistima i nacionalistima, levica je skoro nestala, kao Socijalistička partija Francuske; treba ići dalje od ideja socijaldemokratije, treba promovisati nove inicijative mladih, podržati nove energije građanskog društva i afirmisati novi društveni ugovor“. Sve to je tačno, ali ništa novo. Pozitivno je to što bar neko uviđa da su temeljite promene neminovne. Međutim, nema političke vizije koja bi bila kompatibilna sa dometom interneta. Politička misao debelo kasni za tehnološkim razvojem, a to košta i nameće račun koji po običaju plaćaju najslabiji.

 

 

Preuzeto sa Peščanika

Futnote   [ + ]

1. U svom inauguracionom govoru Tramp je obećao da američki „forgotten man“ neće biti „forgotten“ (zaboravljen) kad on preuzme vlast. Tri četvrtine bele radničke klase glasalo je za njega u uverenju da se to odnosi baš na njih.
2. U to uz koga je naša radnička klasa ne bih, jer je i previše drugih koji to znaju bolje ili bolje manipulišu nedostatkom istinitih podataka.ma
3. Karl Marx: Wage-Labor and Capital / Najamni rad i kapital, 1847.
4. Izvor: Oxford Economics Accenture Analysis.
5. Američka radnička klasa po trickle-down principu dobijala je deo superprofita dobijenog monopolskim statusom.
6. Of Mice and Men / O miševima i ljudima, film iz 1939. po romanu Džona Štajnbeka.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *