Svetska industrija eksploatacije peska je „teška“ 70 milijardi dolara, ali izvori ovog resursa su toliko iscrpljeni da se oko njega vode čak i mafijaški ratovi, iako mnogi i dalje misle da peska ima „na bacanje“. Uprkos sve većoj zavisnosti savremenih industrija od „divovskih“ količina peska i pogubnim ekološkim posledicama usled njegove nekontrolisane eksploatacije, javnost se ponaša tako što – „zabija glavu u pesak“.
Pustinjske zemlje sve više uvoze pesak, a na tržištu organizovanog kriminala „zvezde u usponu“ su pljačkaši peska, ili kako ih u žargonu nazivaju „peščana mafija“. Ovo nije rečenica iz nekog tabloida koji očajnički pokušava da u već nepodnošljivoj konkurenciji gluposti smisli neku novu kojom će podići čitanost, već informacija koja potiče iz jednog krajnje ozbiljnog izvora: izveštaja Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), čiji je autor Paskal Peduzi, stručnjak za klimatske promene i profesor Univerziteta u Ženevi. U studiji koja se bavi ekonomskim, socijalnim i naročito ekološkim aspektima vrtoglave potražnje za peskom na svetskom tržištu, švajcarski stručnjak navodi da je nakon vode i nafte, pesak postao toliko vredan resurs da se oko njega vode ratovi, iako šira javnost smatra da ga ima „na bacanje“.
Usled svetskog buma u građevinarstvu, ali i razvoja novih tehnologija koje se koriste prilikom bušenja nafte, potražnja za peskom, resursom koji se retko spominje, naglo je porasla. Pesak se u velikoj meri koristi u građevinskoj industriji kao sastavni deo smesa za pravljenje betona, asfalta, cigle i drugih građevinskih materijala. Upotrebljava se i u proizvodnji mnogih predmeta za široku potrošnju, od paste za zube do računarskih i ekrana za mobilne telefone.
Premda se zalihe možda čine nepresušne, izvori peska širom sveta već su uveliko iscrpljeni, upozorava Peduzi. Od Lagosa i Pekinga, preko Dubaija do Njujorka, eksploatacija peska je industrija koja je dostigla globalnu vrednost od oko 70 milijardi dolara, ali je šteta po okolinu koju prouzrokuje njegovo nekontrolisano iskorišćavanje daleko premašuje. No, uprkos sve većoj zavisnosti savremenih industrija od „divovskih“ količina peska i pogubnim ekološkim posledicama, javnost se ponaša tako što – „zabija glavu u pesak“.
Švajcarski stručnjak smatra da je jedan od glavnih razloga za muk u javnosti o tom problemu i budućnosti ovog resursa – nedovoljna količina pouzdanih informacija. Naime, na svetskom nivou ne postoje precizni podaci o količinama izvađenog peska, dok su oni u razvijenim zemljama dostupni tek unazad nekoliko godina, što onemogućava i precizniju procenu uticaja na životnu okolinu. Posledica je ogroman raskorak između veličine ovog problema i javne svesti o njemu, zaključuje Peduzi.
Mafija okupljena oko peska
Ipak, primetno je da se u poslednje vreme mediji u svetu sve više bave ovom temom, mada su analize poput onih u „Ekonomistu“, „Forbsu“ ili „Gardijanu“ manje okrenute ekologiji, a više ekonomskom licu i naličju, „peščane oluje“ na tržištu, koja se podigla 2014. godine i od tada ne jenjava. Pomenute godine proizvodeno je 196 miliona tona peska, a prema podacima kompanije za tržišna istraživanja Freedonia Group, u 2015. tržište peska i šljunka vredelo je 8,7 milijardi dolara u Sjedinjenim Državama, koje su iste godine prednjačile i u izvozu ovih materijala. Sledile su ih Holandija, Nemačka, Belgija i Australija, dok je najveći svetski uvoznik peska bio Singapur. Kina, pak, preti da postane nepriskosnoveni rekorder u potrošnji peska, budući da ga je u protekle četiri godine potrošila više nego SAD u prethodnom veku, i trenutno je peti najveći uvoznik peska na svetu.
Ubrzana urbanizacija tokom proteklih pedesetak godina znatno je povećala pritisak na resurse za gradnju, a njihova potrošnja posebno brzo raste u Istočnoj Aziji i arapskim zemljama. Tako je potražnja za cementom u Kini u poslednje dve decenije porasla eksponencijalno za 430%, dok je u ostatku sveta ona porasla za 60% u istom periodu. S druge strane, kako pustinjski pesak, zbog karakteristika zrna koje otežavaju vezivanje nije pogodan kao građevinski materijal, dolazi do nadrealnih situacija da pustinjske zemlje uvoze pesak. Primera radi, Ujedinjeni Arapski Emirati nabavljuju pesak za potrebe svoje građevinske industrije najviše iz Australije, a prošle godine su uvezli ovog meterijala u vrednosti od 456 miliona dolara.
Budući da potražnja za peskom vrtoglavo raste, a njegove količine u prirodi rapidno opadaju, stvoreno je crno tržište koje je i sve češća tema u medijima. U pojedinim delovima sveta, naročito na afričkom kontinentu i Karibima, nalazišta peska je preuzeo organizovani kriminal, pa više nisu retkost scene da se međusobno obračunavaju paravojne formacije koje angažuju „kontraverzni“ biznismeni u nadmetanju za prevlast nad ovim resursom. O takozvanoj „peščanoj mafiji“ snimljen je i dokumentarni film „Sand Wars“, čiji je autor Denis Delestrac, društveno veoma angažovani američki reditelj francuskog porekla. Film je snimljen u Maroku i proglašen je 2013. za najbolji dokumentarni film u svetu, ali je osim brojnih festivalskih nagrada izazvao ogromno interesovanje i među najširom publikom.
Objašnjavajući svoje motive da se posveti baš ovoj temi i komentarišući iskustva koje je njegov tim stekao tokom snimanja filma, Delestrac je, između ostalog, izjavio: „Mafija okupljena oko peska, druga je najuticajnija kriminalna organizacija u Maroku. Videli smo ljude kako lopatama odnose poslednja zrna peska sa plaža. Tamo gde je pre nekoliko godina bila ogromna bela plaža, prepuna peska, sada je krajolik koji podseća na mesečeve kratere. Tu više nije reč o crnom tržištu, već o potpunom razaranju“.
Brže se troši nego što nastaje
Naime, pesak ima veoma važnu ulogu u stvaranju plaža, grebena i ostrva, pa su zbog sve većeg iscrpljivanja njegovih nalazišta i pogubnih posledica po životnu sredinu, brojne zemlje u poslednjih nekoliko godina zabranile izvoz peska, navodi u svom izveštaju Paskal Peduzi. U Kaliforniji je nedavno najavljeno zatvaranje poslednjeg američkog rudnika morskog peska zbog straha od dodatne erozije plaža, ali i usled upozorenja o globalnoj nestašici ovog materijala. Indijski Vrhovni sud je 2015. godine podržao restriktivniju regulativu oko uslova za eksplotaciju peska, budući da i u toj zemlji ljudi ginu u obračunima kriminalnih grupa oko ovog resursa, a agresivne tehnologije u vađenju peska iz rečnih korita potkopavaju mostove i uništavaju životinjski i biljni svet.
Prekomerno uklanjanje taloga iz reka dovodi do njihovog ukopavanja u sopstveno korito, a što ima za posledicu snižavanje nivoa nadzemnih i podzemnih voda, sušenje šuma, a može ugroziti i izvore pitke vode. Osim toga, zbog ubrzavanja toka reke prilikom vađenja šljunka, povećava se i rizik od poplava. Preterana eksploatacija peska i šljunka dovodi i do gubitka staništa za neke ugrožene životinjske vrste, čije preživaljavanje zavisi, na primer, od peščanih sprudova.
S obzirom na sve veću iscrpljenost ovih resursa na kopnu, industrija se u poslednje vreme okreće eksploataciji morskih sedimenata. Pri tome, posebno stradaju organizmi na morskom dnu, bilo zbog direktnog uništavanja staništa ili zamućivanja vode, ali problema imaju i ribe zbog velike količine čestica koje se podižu iz taloga i začepljuju im škrge. Ništa manje nisu ugroženi ni organizmi čije preživljavanje zavisi od peščanih plaža, poput kornjača, koje takođe polako nestaju, što zbog direktne eksploatacije peska, ili usled posledica pojačane erozije prilikom iskopavanja morskog taloga.
Premda su pesak i šljunak resursi koji kontinuirano nastaju prirodnim procesima erozije stena, stopa njihovog prirodnog obnavljanja mnogo je sporija od brzine kojom se eksploatišu nalazišta, objašnjava Peduzi. Stoga je nužno razmišljati o alternativama, uključujući i veće korišćenje recikliranih građevinskih materijala kao zamene za pesak.