Home Posle 5 Noćno planinarenje: Šator u čaju

Noćno planinarenje: Šator u čaju

by bifadmin

Nakon prošlogodišnjeg noćnog uspona u organizaciji Kluba putnika Srbije, koji je bio sve samo ne lagan, ove godine društvo je glasalo da se ide na lakši uspon, na planinu Rtanj.

Prošle godine smo se mnogo umorili. Put do vrha Željina je bio veoma strm i prolazio je kroz gustu šumu. Ove godine je odlučeno da organizacija bude labava, dakle dezorganizacija. Prvog dana, ko je mogao, trebao je doći na Bovansko jezero, u suprotnom, drugog dana će se naći se sa ostalima u selu Rtanj, u podnožju planine. Način transporta do željenih tačaka je takođe bio slobodan i neorganizovan, te nas petoro odlučismo da krenemo kolima.

rtanj 360c

Oko pet popodne bili smo na popularnom koridoru 10 ka Nišu. Petoro u kolima sa umereno-kontinentalnom klimom i činjenica da su svi na put krenuli direktno sa posla, te se raskomotili izuvanjem, učinili su da rtanjsku izmaglicu vidim dan ranije. Par sati kasnije, stigosmo do Aleksinca a u nastavku i do veštačkog Bovanskog jezera. Jezero je prelepo, a bilo bi još lepše da nije ljudskog faktora (koji ga je, doduše, i napravio) oličenog u velikim, ali neravnomerno raspoređenim, komadima otpada po priobalju. Pošto smo stigli u sumrak, ovu činjenicu nismo odmah ni zametili, jer smo pali u naručje drugara koji su stigli pre nas, u vidno veselom raspoloženju i mokri od kupanja u jezeru. Tu srećemo i mladića koga su “pokupili negde u Novom Sadu”, inače sa Novog Zelanda u misiji vožnje bicikla od Budimpešte do Nigerije. Svaki dan prelazi oko 150 kilometara i kaže da mu nije teško. Dug je put do majke Afrike.

bovansko jezero

Noćni uspon je tradicija Kluba putnika Srbije i sastoji se od logorovanja i penjanja na vrh planine u noćnim uslovima, koji obično traje tri do četiri sata. Lajtmotiv je doček izlaska sunca. Do sada su se održala četiri noćna uspona: Trem, Midžor, Željin i Rtanj.

Kada se šator postavi on postane nekretnina. Tu onda takođe važe tri najvažnija pravila u svetu nekretnina, koja glase: lokacija, lokacija i lokacija. Razlog je prost – hlad, jer u šatoru je teško spavati kad upeče zvezda, pa je zato je moj cimer insistirao da se odvojimo od ostatka kampa i da se ulogorimo na nekom malom proplanku uokvirenom žbunjem. Ovu čudesnu ideju prihvatiše još neki i nismo bili sami. Ali, sumrak i noć u svom nastajanju nisu doba u kom želite da sklapate šator, pogotovu ako je lepo zamišljen u teoriji, ali veoma problematičan u praksi. Tih problema nismo imali, ali naši susedi jesu, pa se njihova muka ubrzo pretopila u zajednički napor komšiluka. Nakon polovičnog uspeha, pridružili smo se ostatku ekipe, gde je svako na praktičnom primeru pokazao svoju snalažljivost pri nabavci raznih pića vatrenog ukusa. Iza okolnih brda videsmo i kako sevaju munje. Samo nam je kiša falila, pogotovu što su nam javljali da je u skoro čitavoj Srbiji užasno nevreme. Radarska služba koju smo pozvali reče da će nevreme zalomiti ka Boru i Zaječaru. Tako i bi, te smo morali bogu kiše prineti žrtvu u vidu kobasica na vatri.

Jutro dočekasmo u vrelom šatoru. Predviđanja mog kolege da ćemo biti zaklonjeni od sunca pala su u vodu. Pored predviđanja, palo je i jutarnje tuširanje u jezeru, čija je voda, za razliku od obale, neverovatno čista i puna ribe. Zapakovali smo stvari i krenuli ka Sokobanji, da napunimo naše namučene stomake. Nas petoro nigde nije žurilo, jer dalje do sela Rtanj put nije dalek i odlučili smo da odemo i na hotelski bazen. Ljubazna recepcionarka nas je upozanala sa situacijom: imaju dva bazena i da je jedan od toga termalni, u kome nije preporučen duži boravak, jer je voda radioaktivna. Naravno, bili smo u bazenu s termalnom vodom. Posle ove toplote izlazak na spoljašnjih 30 stepeni celzijusa delovao nem je kao ‘ladan šamar. Sada mi je jasnije šta znači termin “banjanje” s obzirom da smo dobro odležali svaki dinar od 150 koliko smo dali za ulaz.

rtanj izdaleka

“Crnorečki basen, a naročito njegov planinski okvir, čini utisak jednog od najlepših predela na Balkanskom poluostrvu. Tome mnogo doprinosi planina Rtanj koja se mirno diže sa široke podloge, gola, gorostasna, i završava sa skoro pravilnom kupom Šiljka. Dižući se sa prelomima, naprasno iznad okoline, on vlada okolinom i izgleda kao njen vođa i znamenje.”

Jovan Cvijić

Put do sela Rtanj nije bio dug, ali je bio popločan nepoznavanjem puta, nekom rupom i čestim raspitivanjem kod lokalaca. Ipak, stigli smo u selo, parkirali se i poneli samo najnužnije stvari. Problem beše što gore nema ni jedan izvor vode, pa smo je morali nositi od podnožja do vrha, na čiji nas je pogled hvatala jeza. U smo sreli dedu koga smo u više navrata pitali za put do Hajdučke česme. U više navrata, jer je nagluv, a i nema jedno oko, što sa njegovim slabim sluhom nema neke veze. Međutim, dedica beše veoma vitalan, pogotovu što smo od njegove rodbine saznali da ima sto godina! Ko god trenutno čita ovaj tekst, neka odmah skuva sebi jedan rtanjski čaj. Očigledno da u njemu ima nešto.

Drugari, koji su već napravili kamp u podnožju vrha, javljaju nam da od sela do kampa ima oko sat i po hoda. Krenuli smo puni elana koji se istopio kako nam je znoj natapo majice. Sa više od deset kila na leđima, “sat i po” pretvorilo se u dva sata pod uglom od 45 stepeni. Konstatujemo da nismo više mladi. Vatra je već gorela, stoga šator postavismo brzo, a paštetu na hleb namazasmo još brže. Znojave majice su se sušile oko vatre. Na ovom proplanku jedna stvar mi se urezala u nozdrve. To je fantastičan miris livadskog bilja čijom se kombinacijom pravi čuveni čaj.

Neki planinari su nam rekli da do vrha Rtnja pod nazivom Šiljak ima oko tri sata hoda. U šatorima smo odspavali oko dva sata, a neki, čiji su cimeri hrkali i manje. Krenuli smo u dva sata posle ponoći. Mrkli mrak, bez podrške meseca, prekidali su snopovi svetla iz kineskih lampi. O ozbiljnosti celog poduhvata govori i interesantan podatak, da je dosta ljudi krenulo noću na planinu bez baterijskih lampi. Međutim, ovaj podatak ne bi trebao da vas iznenađuje, s obzirom da su neki krenuli i bez šatora, a o vrećama i da ne pričamo. Epitet “tradicionalni” u nazivu manifestacije važi i za ovo.

Kada se penjete noću na planinu, svaki put vam izgleda kao kozja staza, a svaka malo veća nizbrdica kao provalija. Ali, tek što smo uspostavili tempo hoda, već smo bili na vrhu. Dakle, preračunali smo se. Stigli smo dva sata ranije, a gore je mrkli mrak i vetar koji ubija romantiku. Oni koji su prvi put sa nama, nisu znali da trebaju poneti suvu odeću, jer na svakom vrhu svake planine obično duva jak vetar. Koji sat kasnije, sunce je počelo da izlazi. Naša misija ispunjena, dva sata pre roka, što bi rekao drug Mrka. Pogled sa vrha mi se nije svideo. Suviše je gradova i sela u okolini, ali je zato vazduh je mogao da se “grize” koliko je lep. Vrh Rtnja, inače, karakterišu ruševine kapele koju je 1932. godine svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika, podigla supruga Greta. Međutim, pošto su kružile priče da u utrobi ove planine ima zlata i dragulja, kapela je razrušena dinamitom. Kako su tek pecali ribu?

obrisi rtnja

Pošto je sunce već krenulo ka zenitu i bivalo je toplije. Kao i uvek, poslednji smo krenuli ka kampu. Kozje staze su se pretvorile u pitome putiće, a provalije u lagane nizbrdice. Pogled je postajao sve lepši kako je izmaglica nestajala. Prelepa žbunja divljih jorgovana su svojim mirisom još više doprinela da ovaj uspon dobije svoj konačni epilog – doručak. Spakovali smo stvari i skupili đubre koga neki zovu i smeće. Povratak je bio teži od samog uspona zbog svoje strmine, ali smo se tešili lepom šumom i kesama đubreta u rukama.

U selu smo se raspitali gde u blizini ima da se nešto pojede, a staramajka nam reče da postoji u motelu Balašević, ali da je preskupo. Ubrzo je, na radost naših stopera, počela kiša. U motelu, specijalitet kuće, a to je gibanica sa kiselim mlekom, košta 200 dinara. Jad i beda Srbije oličena je u jednoj babi koja sebi ne može ovo da priušti. Bar živi na svežem vazduhu i pije zdrav čaj.

Tekst i fotografije

Uroš Nedeljković
broj 56, jun 2009.

Pročitajte i ovo...