Najiskrenije, već sam počeo da razmišljam, uprkos obećanju da ću ovu rubriku pisati dokle god je Silvio B. na vlasti, kako da je elegantno zatomim. Počela je da biva nehumana prema jednom senilnom starcu. Kad ustanovih da sam još jednom pogrešio u proceni. Dotični Silvio B. iskoristio je publicitet proslave godišnjice početka Drugog svetskog rata (1. septembra u Poljskoj) da sakupljenim novinarima izdiktira napade na sve koji su mu stali na žulj, uz konstataciju kako mu niko ništa ne može: „Jer ja sam Supermen“. To je dakako paranoja, koja ne zaslužuje samilost kada je bolesnik „Vladalac“ (Il Principe), kakvom ni saveti nekog današnjeg Makijavelija ne bi pomogli. Još jednom se pokazalo da Silvio B. ne preza ni od čega kada oseti mogućnost publiciteta. Milioni poginulih u svetskom ratu za njega su samo mizanscen koji će iskoristiti za svoje lične ciljeve. Dakle samilost otpada.
Evo da nabrojim koga je sve napao: Evropsku uniju, zapretivši da neće plaćati italijanski udeo u evropski budžet ukoliko pojedini evropski komesari i njihovi port paroli budu davali izjave koje ne prijaju italijanskoj vladi. Upotrebio je najstrašniju reč za briselsku birokratiju – veto! – ukoliko se ponovi to što je portparol Denis Abot rekao. A dotični je samo rekao da bi trebalo ispitati ko je kriv za užas 78 imigranata iz Afrike, koje su Malta i Italija odbijale da puste u svoje teritorijalne vode, sve dok preživelih nije ostalo samo petoro. Ucena Silvia B. je oštra kao floret i reže u više pravaca. Naime, uskoro predsedniku Evropske komisije Barosu ističe mandat, a želi da se kandiduje za još jedan. Dovoljno je da samo jedna zemlja stavi veto i od njegove karijere na vrhu Evrope nema više ništa. Taj i veto na budžetski novac dovoljni su da se na evropskom nivou spreči bilo kakva rasprava o odnosu prema izbeglicama. Italija je upravo, pod pretnjom rušenja vlade, usvojila legistički rasistički zakon o izbeglicama, koji je u koliziji sa evropskim standardima da se svakom ko traži politički azil mora omogućiti da dokaže da je politički izbeglica, pa ako to ne uspe, onda ga vratiti odakle je došao. Umesto šamara koji je Evropa trebalo da lupi Silviu B., spalo se na samo kisele dosetke na njegov račun. On je, ipak, Evropi zapušio usta.
Drugi napadi sa komemoracije žrtvama svetskog rata tiču se unutrašnjih odnosa. Prva je pretnja da će se razračunati sa štampom koja nepovoljno piše o njemu i njegovim seksi i političkim ekscesima. Dao je već nalog da se tuži sudu La Repubblica, dnevnik najdosledini u praćenju premijerovih ponašanja, a kao primer šta se može očekivati usledila je tužba protiv malotiražne Unità, dnevnika italijanske levice, uz odštetni zahtev od 3 miliona evra, za novinu i po 200.000 evra za glavnog urednika i pet pisaca tekstova, što ako se ostvari, a sudovi su njegovi, znači gašenje siromašne opozicione novine. Trojica najuglednijih italijanskih pravnika napisala su otvoreno pismo u odbranu slobode štampe, koje je prvog dana potpisalo 30, sledećeg 74, trećeg dana 150, a četvrtog 190, petog 230 hiljada građana među kojima i najveća imena iz sveta nauke, kulture, javnog života uopšte. Potpisivanje i dalje traje sve jačim intenzitetom. Za tvrđi orah – najtiražniji dnevni list La Repubblica – izabrao je dopunsku taktiku navevši da je predsednik izdavačkog saveta tog lista i suvlasnik Karlo De Benedeti „švajcarski državljanin“ (nacizam!), te da je glavni urednik utajio porez. Tipična tehnika mafije da se protivnik moralno ocrni. Kad ta lavina krene ne pomažu kao dan jasni argumenti predsednika najtiražnijeg dnevnika da je 1943. godine, kao jevrejsko dete sa porodicaom pobegao u Švajcarsku i tako se spasao od progona fašista, da je u vreme Crvenih Brigada koje su ubijale menadžere i njihove porodice poslao porodicu u Švajcarsku, ali da je uvek ostao i državljanin i fiskalni rezident Italije, plaćajući sve poreze. Nije drugačije ni sa glavnim urednikom, koji je na uvid podneo dokumenta da je čak platio više poreza pri kupovini kuće nego što je moralo, jer nije znao za neke olakšice. Još je Dante pisao da napadnuta i ranjena strana postaje lako u krvoločnim urlicima mase – krivac.
Glavni advokat Silvia B. onaj Gedini, kojega u ranijim nastavcima već pominjem, objavio je započete konsultacije sa advokatskim kancelarijama u drugim državama gde se o Silviu B. loše piše. Glavni urednik Nouvel Observateur-a, Denis Oliven, budući da je i njegova novina na spisku, kaže: „U Francuskoj postoji jedno pravilo – vlada izbegava da napada štampu legalnim sredstvima“. Mudriji ili slabiji rade iza kulisa. Krene li Silvio B. zaista na svetsku štampu ima sve izglede da ga svet još više ismejava. Jer, pre četiri godine je tužio londonski The Economist, pa mu je tužba vraćena sa obrazloženjem da u Britaniji postoji sloboda štampe. Reč je o zemlji sa precedentnim pravom i časnim sudstvom velikog ugleda. No, ostaje mu da se i legalnim i ilegalnim sredstvima razračunava sa domaćim neposlušnim medijima. Recimo, u prošlom nastavku sam pomenuo kako je u ranijem mandatu izbacio sa državne TV trojicu najpopularnijih voditelja, jedan od njih se kasnije, za vlade levice, vratio i pretpostavio sam da neće ostati još dugo. I zaista, poslednjeg dana avgusta taj nepoželjni, Mikele Santoro, je saopštio da mu nije obnovljen ugovor, a od oktobra je trebalo da počne sa novom serijom emisija. Na nedavnom sastanku Udruženja industrijalaca Silvio B. je pozvao „kolege“ da ne daju oglase medijima koji njega napadaju. Bio sam u doba Miloševića glavni urednik nedeljnika Ekonomska politika, kada su mi prijateljski nastrojeni direktori rekli da im je „sa vrha“ javljeno da ne daju oglase za neposlušni list. Naravoučenije: Milošević je bio pokvareniji i veštiji u istom poslu. Teši jedino da niko, pa ni Putin, ne uspeva više da uguši slobodno novinarstvo.
Najžešći atak usmerio je Silvio B. na Avvenire – glasilo biskupske konferencije u Italiji zbog uvodnika glavnog urednika o nedoličnom ponašanju premijera. Znajući da mu okretanje leđa katolika glasača znači osipanje, koje čak ni ugovori sa mafijom o kupovini glasova ne mogu nadoknaditi, pokušao je opet da moralnim blaćenjem zapuši usta crkvenog glasila. Potez vrlo hazarderski. Na prečac, usred leta, izvršio je Silvio B. kadrovske promene u svojim medijima, a dobrim delom i na državnoj TV i pustio sa lanca svoje pit-bul urednike. Jedan od njih, Vitorio Feltri, najžešći izazivač kavgi, doveden je da ponovo uređuje Silviov dnevnik Il Giornale, i odmah iz najtežih oružja napao glavnog urednika biskupskog glasila, Dina Bofu. Poslužio se metodama koje su najčuveniji pisci i poznavaoci mentaliteta mafije Leonardo Šaša i Roberto Saviano, opisali i secirali u svojim romanima, a gde je na prvom mestu moralno blaćenje protivnika uz izvitoperenje istinitih detalja. Feltri je svoju žrtvu napao ne zbog tekstova koje je napisao o Silviu B. nego tvrdnjom da je dotični Bofo, sakriven iza crkvenog oltara i verničke skrušenosti, zapravo manijak koji je osuđen kao takav po tužbi jedne građanke sa čijim je suprugom imao seksualnu vezu.
Lavina je krenula, slaba je vajda od toga što je sud dao zvanično tumačenje da u tom slučaju, koji je završen poravnanjem u vrednosti od 516 evra, nema reči o bilo kakvom seksualnom napastvovanju, već se radi o komšijskoj svađi i uznemiravanju susedke preko telefona. U odbranu urednika Avvenire, nisu ustali samo kardinali, koji su u Silviovim novinama citirani kao svedoci upoznati sa seksulanim nastranostima urednika, i koji listom tvrde da je laž sve što o njima piše, nego čak i sam Papa – što je bez presedana. Napadača Feltrija u zaštitu uzimaju bataljoni vernih poslušnika Silvia B. pa bilo da su aparatčici, poslanici, senatori, ministri ili samo šljam po ugovoru. Jedini sa tog krila ko se jasno distancirao je nekadašnji vođa profašističke Aleanza Nazionale, Đanfranko Fini, današnji predsednik skupštine i uglađeno odmereni desničar na poziciji druge ličnosti u vladajućoj Silviovoj partiji PDL. Iznenada 4. septembra urednik Bofo daje neopozivu ostavku. Iskrsava pitanje da li je time priznao krivicu ili je žrtvovan na oltar mira između Crkve i Države.
Inače udar na glavnog urednika Avvenire objavljen je u novinama na dan kada je trebalo da Silvio B. prisustvuje proslavi pod nazivom „Perdonanza“ (Oproštajnica) u Akvili i da se tu na večeri sretne sa „premijerom“ vatikanske vlade, kardinalom Bertoneom. Moglo je to da bude događaj od velike koristi za Silviovu medijsku mašineriju u dokazivanju da mu je sve oprošteno. Međutim, pošto je kardinal uz doručak dobio i novine koje besramno napadaju njemu odanog vatikanskog novinara, od pokajanja, mise, večere i svega drugoga nije ostalo ništa. Samo je sveti Celestin V ostao u sećanju kao inicijator (1294. godine) običaja da se jednom godišnje u Akvili svim vernicima, koji to zasluže, oproste gresi. Ako Silvio B. može da se povede za emocijama, Vatikanu se tako nešto ne događa – tamo emocija nema. Proračunaće i ukoliko se okolnosti usmere tako da im se isplati (dakako na teret italijanskog budžeta) onda će nekako zagladiti stvar. Ovu bitku je dobio hazarder Silvio B. Hoće li dobiti i rat sa Crkvom to je drugo pitanje. Prethodni premijer Romano Prodi, definitivno je politički propao kada mu je Crkva okrenula leđa. Ipak je to Italija.
Kao što vidite ovoga puta nema seksi trača. Postaje dosadno bez onih gologuzih ćurkica koje natrućaju svašta, kao ona Noemi, koja je prva otkrila javnosti da metrese Silvia B. iz milošte zovu Papi. No, kada je u pitanju Silvio B. to zatišje ne može dugo da traje. Već za 5. septembar francuska TV M6 najavila je dugački intervju sa Patricijom D’Adario, prostitutkom koja se sveti jer joj je za žestoko vreme provedeno u krevetu sa Silviom B. plaćeno 1.000 evra manje. Naslov emisije je: „Berluskonijeva escort girl živi u strahu“. Možda ona preteruje, kako bi se njena biografija, što ovih dana treba da izađe iz štampe, bolje prodavala. U svakom slučaju biće materijala i za dalje tračanje.