Home TekstoviB&F Plus Pozadina povoljnog zaduživanja Srbije: Kad smo se sabrali, mi smo se oduzeli

Pozadina povoljnog zaduživanja Srbije: Kad smo se sabrali, mi smo se oduzeli

by bifadmin

Glavni razlog smanjene cene našeg nedavnog zaduživanja leži u činjenici da su od septembra globalni tokovi kapitala preplavljeni dolarima iz američke centralne banke. I taj relativan uspeh bledi kada se sagleda sa aspekta mogućnosti njegove otplate. Upitno je da li će gotovo jedni te isti nosioci ekonomske politike moći da ostvare bolje rezultate u narednom periodu, naročito u svetlu mogućeg produbljenja globalne krize i novih kontrakcija glavnih ekonomija sveta.

Posle dužeg vremena, skupština Srbije usvojila je u zakonskom roku budžet za narednu godinu koji je predvideo smanjenje budžetskog deficita na 3,3 odsto projektovanog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Vlada očekuje ostvarenje ovog cilja uz predviđeni privredni rast od dva odsto, dok bi inflacija nakon ovogodišnjeg velikog iskoraka mogla pasti na 5,5 odsto. Ovaj optimistički plan visoki zvaničnici Vlade su najavili na krilima uspeha zaduživanja na međunarodnom tržištu pod povoljnijim uslovima, premda su ove jeseni znatno promenjene okolnosti na svetskom tržištu kapitala. Takođe, većina analitičara upozorava da su pojedine budžetske stavke nerealne pa bi već u prvom delu naredne godine mogli biti svedoci rebalansa budžeta.

Početak spirale

Početak svetske ekonomske krize Srbija je dočekala, osim sa već sada famoznim optimizmom državnih zvaničnika, relativno niskim javnim dugom koji je bio ispod nivoa od 30 procenata BDP-a. Period koji je usledio doneo je tektonske promene po pitanju održivosti domaćih javnih finansija: presušili su privatizacioni prihodi, privreda je značajno usporila i počela beležiti negativne stope rasta, dok je javni dug krenuo da se gomila u apsolutnim brojevima, a naročito u odnosu na BDP.

Već početkom 2009. godine, Uprava za trezor otpočela je masivne emisije zapisa i nota na domaćem tržištu koje su ovdašnju ekonomiju dvostruko opteretile. Najpre, u uslovima nestabilnosti svetskog finansijskog sistema i nepovoljnih ovdašnjih prilika, prinosi na ove hartije su bili prilično visoki, naročito sa aspekta njihove ročnosti. I drugo, ovakva aktivnost Trezora privukla je mahom domaće bankarske ustanove koje su se, u uslovima prevelike rizičnosti privrednih subjekata, u velikoj meri opredelile za otpočinjanje biznisa sa državom. Veliki balast duga i talas nelikvidnosti značajno su opteretili tranzicionu ekonomiju, dok su najvišu cenu platila mala i srednja preduzeća koja su beležila ubrzano osipanje.

Tek u septembru protekle godine, manje-više prinudno, kada su presušili domaći zajmodavci a kurs dinara ih sve više demotivisao, država se opredelila za međunarodno finansijsko tržište na kojem bi potražila kvalitetnije kreditore, istina uz mnogo stabilniju valutu (samim tim i obavezu). Prva emisija evroobveznica nominalno vredna 1 milijardu dolara realizovana je uz prinos od 7,5 procenata što nije previše obeshrabrilo domaće državne zvaničnike premda na granici zaduživanja od sedam odsto finansijska tržišta razvijenih zemalja panično zovu na oprez po pitanju stabilnosti emitenta. Veću zabrinutost nosilaca izvršne vlasti nije izazvalo ni ubrzano gomilanje javnog duga, niti njegovo približavanje mastrihtskom kriterijumu (javni dug na nivou od 60 odsto BDP-a).

Godinu dana kasnije, nova Vlada je uspela da emituje evroobveznice po znatno nižoj stopi, prikazavši uspeh ove emisije kao posledicu započetih reformi i poverenja učesnika na tržištu. Premda ne treba negirati niži rizik naše zemlje nakon što je smanjena verovatnoća njenog bankrotstva u bliskoj budućnosti, glavni razlog smanjene cene zaduživanja leži u monetarnoj politici glavnih svetskih banaka. Naročito od septembra, globalni tokovi kapitala preplavljeni su dolarima iz američke centralne banke u cilju relaksacije bankarskih institucija ove vodeće svetske ekonomije. Nastavak otkupljivanja problematičnih hipotekarnih hartija od strane Fed-a (kvantitativno popuštanje, treći deo), umnogome je povećao potencijal banaka koje su listom oborile stope zaduživanja širom planete. Čak i relativno nesigurne zemlje kao što je naša veoma su lako zadovoljile apetite za potrebnim finansijskim sredstvima, uz niže prinose od onih postignutih u bliskoj prošlosti.

Rešenje problema

Relativan uspeh postignut po pitanju smanjenja cene duga bledi kada se sagleda sa aspekta mogućnosti njegove otplate koju je prilično lako odmeriti nivoom ekonomskog rasta u periodu otplate. Ukoliko domaća privreda u narednoj dekadi uspe da ostvari stopu rasta od barem pet-šest procenata, buduća pokolenja nemaju razloga za brigu po pitanju dužničkog balasta ostavljenog od strane predaka. Ipak, iskustvo nam govori da ni postpetooktobarski period do momenta izbijanja svetske ekonomske krize, uprkos niskoj startnoj osnovi i ekspanziji svetske privrede, nije doneo ovakav boljitak. Stoga je više nego upitno da li će gotovo isti nosioci ekonomske politike moći da ostvare bolje rezultate u narednom periodu, naročito u svetlu mogućeg produbljenja globalne krize i novih kontrakcija glavnih ekonomija sveta.

A upravo je rast ekonomije jedna od osnovnih poluga kojima se zemlje u dužničkim problemima bore sa mogućom posledicom koja se sve popularnije naziva grčkim scenarijem. Ostali aspekti mogućeg rešavanja problema tiču se direktog smanjenja zaduživanja i prodaje „porodičnog srebra“, sve do potpunog pražnjenja državnog ormana.

Kada je u pitanju smanjenje zaduživanja, ova faza u konsolidaciji javnih finansija domaćoj ekonomiji svakako ne gine, usled izuzetno visokih rashoda državne blagajne u odnosu na jačinu pleća domaće privrede. Ovdašnji budžetski rashodi u velikoj meri sadrže socijalnu komponentu (skoro petina odliva), dok se značajan deo državnog troška odnosi na plate, tenderske nabavke i subvencije. Budžeti uporedivih zemalja imaju znatno niže spomenute rashodne stavke, dok nije potrebno naglašavati specifičnost ovdašnje strukture troškova u odnosu na budžetske pandane zemalja Evropske unije. Očekivane promene po ovom pitanju verovatnije je da će doći kao posledica žestokog tržišnog trežnjenja, nego kao efekat, dugo najavljivanih, postupnih političkih promena koje moraju priznati ovu neminovnost.

Prodaja državne imovine takođe bi mogla ublažiti produbljivanje dužničke krize, s tim da bi ostvareni efekti bili izrazito kratkoročnog karaktera. Državna imovina nije neograničena, a cena glavnih komada „porodičnog srebra“ je više nego depresirana, naročito u onim slučajevima u kojima zavisi od efikasnosti državnog aparata. Istina, i aktuelna svetska kriza umanjila je vrednost državnih kompanija, pa i mnogo liberalniji državni aparati zaziru od prodaje imovine pod trenutnim okolnostima. Nije li primer državnog telekomunikacionog operatera čijom prodajom se sada ne bi mogla ostvariti ni približna cena sa prethodnog tendera, a koju su tada pojedini državni zvaničnici ocenili besramno niskom, najbolji pokazatelj kapaciteta gašenja dužničke vatre prodajom imovine.

Dakle, u održivoj borbi domaćih političkih elita sa dužničkom krizom na raspolaganju su im instrumenti ukidanja populističke politike (prodaja državne imovine i smanjenje plata, penzija i subvencija) i stvaranja kredibilnog poslovnog ambijenta koji bi privrednim subjektima omogućio uslove za brži rast i razvoj.

Pesimisti bi rekli da je u pitanju više nego mrtva trka u ostvarenju ovih ciljeva, pre svega usled dokazane neodlučnosti i nesposobnosti ovdašnjih nosilaca izvršne vlasti. One sa druge strane linije sentimenta gotovo da nije moguće pronaći, ne računajući pritom kupce državnog duga koji se optimistično nadaju da će naplata obveznica biti izvršena u roku dospeća. Makar se ona finansirala novim zaduživanjem, kao bezbroj puta do sada.

MSP: 1000 zašto 1000 zato, decembar/januar 2012/13

You may also like