Tokom poslednjih nekoliko godina nadziranje korisnika preraslo je u industriju čiji se profit meri milijardama dolara. Nadziranje se sprovodi uglavnom od strane kompanija koje igraju u sivoj zoni, neregulisanoj čvrstim pravilima. Podaci se prikupljaju tokom našeg surfovanja internetom, sa društvenih mreža, tokom internet-kupovine ili skupljanjem informacija koje smo sami obelodanili, piše Fajnenšel Tajms.
U toku je ogorčena borba koju kompanije vode oko naših tj “korisničkih” podataka. Korporativna utakmica oko sakupljanja korisničkih informacija intenzivira se paralelno s porastom zabrinutosti zbog praćenja podataka koji sprovode države. Našim se podacima trguje naveliko. Zato je njihova cena pala toliko da se svaka informacija vrednuje do u delić centa.
Ovde je cenovnik vaših ličnih podataka
Dobijeni fajlovi obuhvataju hiljade detalja o pojedincima uključujući one o bolestima, kreditnoj sposobnosti, pa čak i rokovima u kojima trudnice treba da se porode. Kompanije sve ove podatke pohranjuju u algoritamskoj formi, da bi potom predviđali kako mogu uticati na ponašanje korisnika/potrošača.
Starost, pol i informacije o lokaciji prodaju se za samo $ 0.0005 po osobi, što iznosi pola dolara na hiljadu ljudi, prema detaljima iz “cenovnika” o kojem piše Financial Times. Informacije o ljudima koji se smatraju „uticajnima“ u okviru svoje socijalne mreže prodaje za 0.00075 centi, ili 75 centi na hiljadu ljudi. Nešto su vredniji prihodi od detalja vezanih za naš “kupoholičarski” istorijat – podaci o tome šta, kad, gde i koliko kupujemo na internetu. Oni se prodaju za 0,001 centi po korisniku tj za dolar na hiljadu ljudi.
Lice koje je npr. kupuje automobil, neki finansijski proizvod ili aranžman za odmor je predmet interesovanja onih kompanija koje se bave prodajom vozila, bankarstvom ili turizmom. Kupci automobila vrede oko 0.0021 centi, ili 2.11 dolara na hiljadu ljudi.
Određene prekretnice u životu pojedinca zahtevaju i velike promene u obrascu njegovih kupovnih navika – bilo da je reč o roditeljstvu, selidbi, veridbi, kupovini automobila ili razvodu. Oglašivači su spremni da plate više kako bi “upecali” potrošača u trenutku velikih događaja u njegovom životu. Informacija da žena očekuje bebu i da je u svom drugom trimestru trudnoće, na primer, vredi 11 centi.
Što je informacija o korisniku intimnije prirode, utoliko je vrednija. Neki od najličnijih i najbrižljivije čuvanih podataka rangiraju se, po ovom “cenovniku”, kao najskuplji. Za 26 centi po osobi kupci mogu da pristupe spiskovima onih koji imaju određene zdravstvene probleme ili uzimaju recepte za određenu vrstu lekova. Međutim, čak i uz dodavanje ovih “detalja”, ukupni iznos za većinu ljudi često je manji od jednog dolara.
Prema izvorima iz ove industrije, cena svih zbirnih informacija koje se tiču našeg profila se uglavnom prodaju po ceni manjoj od jednog dolara. „Ne vredimo baš puno“, komentariše Dejv Morgan, osnivač jedne od prvih kompanija koje prate i beleže korisničke podatke. Ipak, svaki trag tokom našeg surfovanja je data-brokerima preko potreban, kako bi sproveli ciljano tj target-reklamiranje na internetu.
Kako su osnovne informacije o potrošačima postale sveprisutne i uobičajene, cena im pada, pa zato data-brokeri (trgovci korisničkim podacima) uvek tragaju za što više “detalja”. Za 26 centi po osobi, kompanija LeadsPlease prodaje imena i adrese ljudi koji pate od bolesti kao što su rak, dijabetes i klinička depresija. Informacije uključuju specifične lekove koje korisnici nabavljaju, (npr. lek u terapiji raka, Metotreksat, kao i Paksil, antidepresant).
LeadsPlease nudi popust za one koji kupuju podatke na veliko. Cena po podatku pada na “diskontnih” 14 centi ako kupac kupuje podatke 50.001 do 100.000 korisnika.
Još jedna kompanija, ALC Data, prodaje spisak potrošača sa specifičnim oboljenjima. Spisak je razvrstan po kreditnoj sposobnosti bolesnika. „U današnjoj ekonomiji, ciljanje na potencijalne klijente – uočavanje i razvrstavanje na one koji imaju dobru kreditnu sposobnost, loš ili nikakav kreditni skor – može dramatično uticati na rezultate“, navodi ova kompanija u svojim promotivnim materijalima.
ALC takođe prati više od 80 odsto svih američkih porođaja i žestoko se takmiči protiv drugih data-brokera u dečijem sektoru. Kompanija je nedavno predstavila novi „Newborn Network“ bazu podataka koja sadrži informacije o prenatalnim i postnatalnim majkama, kao i njihovim tetkama, bakama, bliskim prijateljima i komšijama. „Ovaj segment tržišta je prezasićen“, kaže Lori Megil-Kuk, izvršna potpredsednica ALC-a.
Američka Savezna trgovinska komisija i odbor Kongresa istražuju podatke data-brokerske industrije, ne bi li stekli predstavu šta sve ove kompanije znaju i kako svoje informacije koriste. Nekoliko zakona, kojima se štiti privatnost podataka pojedinca, već postoji.
Industrija posluje pod samoregulatornim smernicama, bar što se tiče prikupljanja informacija o deci, specifičnim zdravstvenim i finansijskim podacima. Prema ovim smernicama, praćenje i prodaja informacija dobijenih iz medicinske dokumentacije i propisa dozvoljeno je ako su imena pacijenata i drugi identifikacioni podaci izbrisani. LeadsPlease i ALC navode da prodaja specifičnih informacija oboljenja pacijenata/korisnika interneta ne potiču iz te evidencije, već da su sami pacijenti otkrivali podatke o sebi.
„Na nivou pojedinca, gotovo da ne postoji ekonomska vrednost“, kaže Dejv Morgan, veteran industrije digitalnog oglašavanja i osnivač jedne od prvih onlajn kompanija za internetsko target-reklamiranje. Podatke dobijene surfovanjem korisnika po internetu njegova kompanija koristi kako bi personalizovala reklame, koje bi ubuduće mogle zainteresovati dotičnog korisnika za određene, njemu možda interesantne proizvode ili usluge.
Sada već tako uobičajena sveprisutnost podataka, koje data-brokeri poseduju o stotinama miliona korisnika, prouzrokuje veliki pad njihove cene. Profili koje digitalni oglašivači imaju o korisnicima već sadrže konkretne informacije, kao što je npr. to da li osoba kupuje sredstva za mršavljenje ili gde ide na odmor, vredi li njegov biznis više od milion dolara, pati li od sezonskih alergija… Ovi podaci se pretvaraju u sofisticirane algoritme, diktirajući koja će se vrsta oglasa „servirati“ svakom korisniku pojedinačno. S obzirom da su ovakvi podaci postali “uobičajena i jeftina roba”, njihovi kupci su danas sve manje voljni da data-brokerskim kompanijama plaćaju visoke sume za njihove pojedinačne bitove informacija – osim ako nisu sigurni da će im ti podaci doneti siguran profit. Ovo data-kompanijama ne ostavlja nikakvu drugu opciju izuzev “nabavke” sve detaljnijih informacija, nadajući se da će ove naći svog kupca.
„Skoro svi gaje uobičajenu predstavu kako ove data-kompanije obrću milijarde dolara na podacima pojedinaca. To jednostavno nije istina“, kaže Morgan. Proteklih godina pojavilo se nekoliko start-apova koji su se činili obećavajućim. Nameravali su da ubiraju profit prodajom svojih podataka. Međutim, malo je koja od ovih početničkih firmi i uspela. ‘Prava moć je umeti analizirati velike količine podataka, a ne baviti se njima na pojedinačnom nivou”.
„Još je uvek previše raznolikih vrsta podataka koji nisu klasifikovani“, kaže Set Goldstin, stručnjak za pokretanje start-ap firmi, a koji je i sam pokušao da započne takav posao. „Trgovina korisničkim podacima nije poput trgovine naftom, gasom ili vodom, ili telefonskim ili internet/mobitel uslugama – niti se njima može trgovati kao što se trguje kravama, kakaom, zlatom ili srebrom.“
Detalji o društvenom uticaju osobe/korisnika ukazuju na jedan izuzetak od pravila. Klout, firma za monitoring društvenih medija, ocenjuje korisnike na osnovu njihovih znanja i diskusija na specifične teme, beležeći kako drugi ljudi reaguju. Ova kompanija procenjuje da rezultati – dobijeni njihovim sistemom agregacije, analize i rangiranja – mogu pojedinačnom korisniku podići cenu za više od tri dolara. Neki prodavci su uveli i posebne ponude, kao što je npr. pristup egzotičnom/elitnom “Admiralskom salonu kluba American Airlines”, nadajući se da će kod osoba visoke platežne moći generisati “pozitivnu reakciju”.
Emili Stil za FT
(priredio: Milan Lukić)