„Stratosferni štit“ nalik prilagođenom baštenskom crevu za kontrolisano ispuštanje sumpor-dioksida u stratosferu, mogao bi sa 150 miliona dolara ulaganja i godišnjim toškovima od 100 miliona da za tri godine zaustavi globalno zagrevanje i „kupi vreme“ za razvoj efikasnijih čistih tehnologija, tvrdi čuveni fizičar i matematičar Nejtan Mirvold.
Ideja da se globalno zagrevanje može privremeno, ali zato veoma brzo i efikasno zaustaviti kontrolisanim ispuštanjem u stratosferu drugog zagađivača, sumpor – dioksida, dobila je na značaju nakon veoma snažne eksplozije vulkana Pinatubo na Filipinima 1991. godine, kada je u stratosferu izbačeno više od 20 miliona tona ovog gasa. U sledeće dve godine, Zemlja se ohladila u proseku za 0,5 C°, odnosno jedna vulkanska erupcija promenila je privremeno dejstvo kumulativnog globalnog zagrevanja iz prethodnih 100 godina. Stručnjaci su odmah izračunali da bi po jedna takva erupcija na svakih nekoliko godina odložila antropogeno zagrevanje koje se očekuje tokom sledećeg veka. Komentarišući ove nalaze, Američka nacionalna akademija je u svom izveštaju o efektima staklene bašte razmatrala kao moguće rešenje i ideju geonženjeringa, odnosno kontrolisanog emitovanja sumpor-dioksida u stratosferu. Ovo pitanje je podelilo naučnu zajednicu i ujedinilo ekološke pokrete da se žestoko suprotstave i samoj pomisli da se zagađenje rešava zagađenjem. U praksi je najveća mana ove ideje bila što su predložena rešenja bila komplikovana, skupa i teško primenjiva.
Sve donedavno, kada su ovu priču aktuelizovali stanari jedne neupadljive zgrade bez prozora u Sijetlu, na čijim vratima je pričvršćen papir sa natpisom: „Intelektualni rizici“. Unutra se nalazi jedna od najneobičnijih laboratorija u svetu, i elitni skup naučnika koji godišnje prijave više od 500 patenata. Pored sopstvenih, prikupljaju prava i novac za finansiranje tuđih patenata, tako da trenutno kontrolišu više od 20.000 patenata na tržištu. Pobornici ih hvale da su prvi uspostavili masovno tržište intelektualne svojine, dok ih kritičari nazivaju „patent trolovima“ koji na ovaj način iznuđuju novac drugim kompanijama, često i sudskim putem.
„Štrcanje“ po stratosferi
Predvodnik „mozgaroša“ je Nejtan Mirvold, nakadašnji glavni vizionar „Majkrosofta“. On je 2000. godine, zajedno sa Edvardom Jangom, svojevremeno glavnim „Majkrosoftovim“ inženjerom za softver, osnovao „Intelektualne rizike“, dok je jedan od finansijera i čest gost njihove laboratorije Bil Gejts, koji je za svog nekadašnjeg glavnog savetnika u „Majkrosoftu“ izjavio: „Ne poznajem nikog pametnijeg i svestranijeg od Nejtana“. Milvord predvodi mnoštvo različitih projekata u „Intelektualnim rizicima“, od kojih je dobar deo posvećen pokušajima da se reši problem globalnog zagrevanja.
Najkontraverzniji od njih je „baštensko crevo do neba“, kako ga autori interno nazivaju, ili „stratosferni štit za stabilizaciju klime“ kako glasi oficijelni naziv, a koji je razrađen na ideji da se zagađenje privremeno zaustavi kontrolisanim emisijama sumpor-dioksida u stratosferu. Odluku da se krene u ovakav projekat Milvord objašnjava računicom po kojoj je prekasno da se bilo šta učini korišćenjem samo obnovljivih energetskih izvora, čiji je efekat mali i čija rešenja u ovoj razvojnoj fazi takđe imaju velike nedostatke. Čiste tehnologije moraju da se unapređuju, za šta je neophodno da se kupi vreme. Tu stupa na scenu sumpor-dioksid.
U „Intelektualnim rizicima“ procenjuju da bi 100.000 tona sumpor dioksida godišnje uspelo da preokrene zagrevanje na Arktiku i umanji ga u većem delu Severne hemisfere. Možda se čini da je to velika količina, ali najmanje 200 miliona tona sumpor dioksida već odlazi u atmosferu svake godine – iz vulkana, sa morskih površina i kao posledica ljudskih delatnosti. Znači, za poželjan efekat potrebna je jedna dvadesetina procenta trenutnih emisija sumpora, ali pod uslovom da se premesti više, u stratosferu. Kako? Mirvoldov odgovor je: „Poluga“. Odnosno, veoma dugačko crevo.
Na baznoj stanici sumpor bi se sagorevao kao sumpor dioksid, a zatim pretvarao u tečno stanje. Crevo koje bi se protezalo od bazne stanice do stratosfere bilo bi dugo tridesetak kilometara, ali veoma lagano. Imalo bi prečnik od svega nekoliko centimetara, baš kao prilagođeno baštensko crevo. Crevo bi bilo zakačeno za nekoliko jakih balona ispunjenih helijumom, pričvršćenih na intervalima od 100 do 250 metara, prečnika od 7,5 metara blizu tla, do 30 metara bliže vrhu. Tečni sumpor dioksid „slao bi se u nebo“ iz niza pumpi, pričvrščenih za crevo na svakih 90 metara i one bi bile relativno lagane, svaka teška oko 20 kg. Na kraju creva bi bile „štrcaljke za ubrizgavanje“ sumpor dioksida u stratosferu.
Suviše jeftino da bi valjalo
Postupak bi bio i iznenađujuće jeftin. Za samo dve godine mogao bi da se izradi plan za spasavanje Arktika po ceni od oko 20 miliona dolara, dok bi godišnji troškovi iznosili oko 10 miliona. Ako bi se hlađenje samih polova pokazalo neuspešnim, alternativa je da se umesto dve na polovima, postavi pet svetskih baznih stanica, sa po tri creva na svakoj. Tako bi se ubacila tri do pet puta veća količina sumpor dioksida u stratosferu, što bi i dalje predstavljalo manje od 1% njegovih trenutnih emisija. Plan bi mogao da se sprovede za oko tri godine, s početnom cenom od 150 miliona dolara i godišnjim troškovima poslovanja od 100 miliona dolara. U poređenju sa 1,2 milijarde dolara godišnje, što je po britanskom ekonomisti Nikolasu Šternu minimalan trošak za zaustavljanje klimatskih promena, „stratosferski štit“ je maltene besplatan. On bi koštao i 50 miliona manje od iznosa koji fondacija Ala Gora plaća samo za podizanje javne svesti o globalnom zagrevanju.
Sa svoje strane, Al Gor je okvalifikovao Mirvoldov projekat kao „čistu budalaštinu“. I nije usamljen u kritikama. Pored ekoloških pokreta, projektu se protivi i deo naučnika koji generalno ne prihvataju koncept geoinženjeringa, odnosno da se namerno menja zemljino prirodno stanje. „Ali već smo ga namerno izmenili, zato i imamo problem“, odgovara Mirvold. Zanimljivo je da je na njegovu stranu prešao jedan od svojevremeno najljućih protivnika, nobelovac Pol Krucen. Ovaj holandski stručnjak za atmosferu, koji je zbog svog ekološkog aktivizma dobio nadimak „Dr Ozon“, zaključio je da su rezultati dosadašnjih pokušaja da se zaustavi globalno zagrevanje poražavajući, te da je „jedina moguća opcija da se brzo redukuje porast temperature“. Mirvoldov projekat je ocenio kao efiksano rešenje „koje bi izazvalo mnimalno oštećenje ozonskog omotača, a ako bi izbio neki nepredviđeni problem, eksperiment bi brzo mogao da se zaustavi“.
Ono što je poseban apsurd u ovoj priči je da su Mirvoldovi dosadašnji pokušaji kod inevstitora propali uglavnom uz obrazloženje da tako prosto i jeftino rešenje „ne može da valja“. Mirvold u šali kaže da je trebao da traži više i i jetko primećuje: „Da je kojim slučajem projekat ponudio Al Gor, po svoj prilici bi dobio drugu Nobelovu nagradu. A kada bi to uradio iranski predsednik, verovatno bi ga brzo posetili Nato bombarderi“. Ipak, priznaje da je možda stvarni razlog slabe zainteresovanosti ulagača to što projekat nije profitabilan. A još veći problem, koji ovo jednostavno inženjersko rešenje ipak čini komplikovanim je pitanje: ko i kako bi kontrolisao bazne stanice i kako bi se sprečavale zloupotrebe? To već zahteva globalni konsenzus i saradnju. Za taj problem, rešenje još niko nije smislio.
Bogata škrtica
Fizičar i matematičar Nejtan Mirvold, rođen 1959. godine, osim naukom bavi se i fotografijom, kuvanjem, alpinizmom i sakupljanjem retkih knjiga, raketnih motora, starih naučnih instrumenata… Predvodi tim stručnjaka koji su iskopali najveći broj skeleta tiranosaurus reksa u svetu i autor je niza knjiga o molekularnoj gastronomiji sa preko 1.500 recepata. Druži se i posluje sa Bilom Gejtsom i Vorenom Bafetom i jedan je od članova Forbsove liste najbogatijih. Priznaje da je škrt i da je zato i ostao bogat, te da najrađe jeftino kupuje na sajtu eBay i na rasprodajama bankrotiranih firmi.