Evropska unija – da, samo kakva? U trci za Evropske izbore, piše za Špigl bivši nemački predsednik Roman Hercog, trebalo bi da smo skeptičniji prema EU. Evropa nema svoju naciju niti „evropsku javnost“ a fundamentalne mane u dizajnu i konceptu Unije mogu dovesti do njenog raspada. Nakon prvog, donosimo i drugi deo Hercogovog eseja o problemima i izazovima s kojima se „ideal Evropske federacije“ danas suočava.
V
Uzmimo kao primer velike imperije u prošlosti, recimo Britansku imperiju, koja je uspela da veoma dobro i umešno barata teritorijama koje od nje zavise kao i svojim kolonijama, ne pokušavajući pri tome da ostvari zakonska prilagođavanja po svakom pitanju, kako bi ‘standardizovala’ sve, od vrha do dna, nego centralnim određivanjem ciljeva koje treba postići, a ostavljajući da se o detaljima odlučuje ‘na terenu’.
Čak se i aktuelnim ugovorima Evropske zajednice ističe namera za takvo šta, i to kroz instituciju direktiva. Prema tim ugovorima, trebalo je definisati cilj kojeg treba postići; metod implementacije ostavljen je pojedinačnim državama članicama. Zaista mudra odredba! Ali današnja realnost izgleda sasvim drukčije. Samo razmislite o očiglednom obimu standardizacija unutar EU. Krajnje je vreme da se organi EU vrate ovom modelu kojeg su nekada sami osmislili, ali ne samo u svom zakonodavnom svojstvu već i u svom celokupnom političkom obimu. Ipak, čak i takvo, smanjivanje današnjeg obima standardizacija za trećinu bio bi ogroman korak napred.
Dok se ovaj zahtev ne obistini, ipak treba imati u vidu i loša iskustva iz prošlosti. U primeni EU direktiva koje su neke države članice, uključujući Nemačku, one su se ponekad uzimale vrlo opušteno i neobavezno, a sankcije predviđene ugovorima pokazale su se kao vrlo tupo oružje u ovim slučajevima.
Ovakvo ponašanje ne treba zanemariti ili odbaciti kao besmisleno. Niti bi trebalo da ostane nepromenjeno. Ako se direktive ponovo uspostave – da bi konačno bile ono za šta su prvobitno namenjene – države članice bi, u tom slučaju, u briselskim telima već bile na pola puta po pitanjima implementacije, možda samo radi primanja klauzule o automatskoj primeni nakon određenog vremenskog perioda. Sama EU bi mogla inicirati neophodne akcije za njihovu primenu, i to od strane onih država članica koje bi odbijale da prihvate i ugrade EU direktive u svoje zakonodavstvo.
VI
To da je budžetska kriza ili, tačnije, dužnička kriza pojedinih zemalja članica EU trebalo da dovede do poziva za uvođenjem stroge kontrole od strane organa Evropske unije – sasvim je očigledno, i to ne samo zato što će ovaj deficit ozbiljno uticati na budžete drugih država članica.
Ono što zbunjuje u vezi takvih zahteva jeste nepromišljenost s kojom je novi i obmanjujući vokabular ‘smućkan’: „Evropski ministar finansija“, „Ekonomska Vlada“ i slično – i još gore. Pronalazači ovakvog vokabulara olako prenebregavaju drevna (neko bi čak mogao reći i sveta) ustavna načela.
Nemojmo zaboraviti da ono što je u igri jesu principi na kojima, istorijski pre svega u Engleskoj, počiva parlamentarna demokratija, a potom i suverenitet svih država članica. Jer, u modernoj (i sveobuhvatnoj) ekonomiji, onaj ko odlučuje o novcu automatski odlučuje i o politici, koja se bez nje ne može finansirati. Kada se radi o pitanjima vezanim za budžetske kontrole, zaista postoji znatna opasnost da odgovori na njih mogu dovesti do direktnih konflikata sa suštinom života ustavnih demokratija; sukobi za koje, kako zakon smatra, parlament i, konačno, ustavni sudovi, snose odgovornost za njihovo sprečavanje.
Ne verujem da kriza u kojoj se nalazimo proizvodi neophodnost prenošenja prava određivanja budžeta na evropski nivo. Prema dosadašnjem iskustvu, samo su dve stvari bitne. Samo je nekoliko indikatora i indeksa koji moraju biti obavezujući za sve zemlje članice. Oni obuhvataju gornje i donje granice i tzv. kvote javnih rashoda, gornje granice državnog duga, gornje granice kadrovskog budžeta, kao i minimalne limite državnih investicija, između ostalog – sve to, naravno, povezano sa strogim mehanizmom kontrole i sankcija koji, pre svega, mora biti automatski i koji neće zavisiti od odluke Evropskog saveta, tela koje zastupaju moćni lideri zemalja članica EU.
Evidentno je da imamo čitav niz ustavnih pitanja. Mišljenje koje se ovde izražava obuhvata pravce prema rešenjima – pod pretpostavkom da organi EU, kao i sve države članice postupaju razumno i pravično. U nemačkom ustavnom sistemu to se zove „federalna vernost“, i obe strane, kako Unija tako i države članice, obavezani su na nju.
VII
Postoji još jedna oblast u kojoj je jačanje evropskih ovlašćenja i odgovornosti neizbežno. Tiče se evropske spoljne politike, koje nijedna država članica do sada nije želela da se odrekne, ali koja postaje sve važniji deo globalnog profila EU i sve značajnija za našu neuhvatljivu „evropsku javnost“. Ovde je formulacija namerno uzdržana. Pnda kada postoji nagoveštaj za pojačanim izazovima s kojima se spoljna politika EU suočava, to znači da se oni ne odnose na svakodnevnu diplomatiju već se jedino i isključivo odnosi na interese i vrednosti koje sve EU članica kolektivno dele. Postoji sve veća potreba za (pravilnim) predstavljanjem takvih interesa. Ovo će poteći iz dva pravca.
Prvo, evropski organi u poslednjih pola veka nastavljaju da uvećavaju svoju odgovornost za obezbeđenje međunarodnog mira. Da li su opremljeni za to – već je pitanje koje se treba naći pod lupom. Jedno od velikih evropskih dostignuća je to što u poslednjih pola veka na tlu Unije nije bilo nikakvih oružanih sukoba. Ipak, pokušaj da se obezbedi mir u evropskom susedstvu nije bio tako uspešan, dok na svetskoj sceni Evropa igra ulogu koja nema nikakve veze sa njenim udelom u globalnom BDP-u. Evropa će, na duži rok, morati da učini daleko više.
Drugo, države koje su zajednički aktivne unutar EU – uprkos mnogim razlikama u detaljima – dele osnovne temelje zapadne političke misli. Ne postoji prikladna formula iz koje bi moglo proisteći sve ostalo, pa se, samim tim, obično pribegava pojedinačnim pojmovima koje, sve zajedno, treba svrstati u one od suštinske važnosti: osnovna ljudska prava, sloboda i jednakost, društvena odgovornost, vladavina prava, demokratija, raspodela moći (na tri grane vlasti: izvršnu, sudsku i zakonodavnu), itd.
U srži je ideja čoveka ili, preciznije, mesto pojedinca, ili, čak, slobodno izabranih, kolektiva, kao i dostojanstvo čoveka. Kratka, i doduše neprecizna formula za sprovođenje datih principa sastoji se iz zahteva da država bude tu za narod, a ne obrnuto.
Jasno je kako ove ideje nisu više razumljive u svim delovima sveta, a da ljudi žele da žive u skladu sa nekim drugim idejama. Spor o univerzalnosti (ili ne-univerzalnosti) prava čoveka ovde je samo jedan od primera. Države i blokovi država koji izrastaju oko nas oblikovani su na sasvim različitim idealima od onih koji važe među nama, Evropljanima. Navedimo samo dva najočiglednija: možemo npr. pogledati islamske države zasnovane na religiji, i Kinu u kojoj – rame uz rame sa derivatom državnog komunizma – u prvi plan sve više izbija i hvata korena drevni konfučijanski pogled na svet.
Pouke iz ovakvog razvoja stvari još uvek nisu shvaćene. Ono što je jasno jeste to da, koristeći samo naše zapadne ideje koje nas vode, nećemo moći da se nosimo sa svetom koji se formira posvuda oko nas. Čak ćemo se boriti i za uspostavljanje naše centralne tačke i ideju o svetu uopšte; bitka za princip univerzalnih ljudskih prava – ili barem određeni broj ljudskih prava – daje nam ideju i predstavu kako i koliko će to biti teško. Tokom ovih (sadašnjih i budućih) političkih i diplomatskih razgovora postavljaće se pitanje kojih se to svojih uverenja Evropa zaista drži – uverenja koja, naposletku, oblikuju naš mentalni pejzaž, uključenih u začinjanje i sazrevanje naših velikih naučnih, tehničkih i ekonomskih uspeha.
Ovo je izuzetno bolna tačka, koja je najprimetnija u verskoj sferi. Najveći problem u Evropi u odnosu na islam leži u činjenici da je velika većina muslimana strastveno odana svojoj religiji, dok je religija u Evropi bila prvo podrivena prosvetiteljstvom, da bi se potom preselila u fazu pluralnosti, u kojoj granice između tolerancije i ravnodušnosti teže da postanu nejasne. Ovo nije nužno pogrešno. Ipak, ovo pruža povod razmišljanjima da u Evropi danas više ne postoji bilo kakva posvećenost čak ni sekularnim idealima – ljudskom dostojanstvu i slobodama, vladavini prava i demokratiji – u poređenju sa muslimanskom državom i njenom religijom (koja ima svoje posvećenike). Ovo pitanje ostaje nerešeno: da li zapadna kombinacija demokratije i slobodnog tržišta zaista jeste ‘krajnja mudrost’, ili je to možda kineski model ‘spoljašnje slobode’, ali unutrašnji nedostatak slobode , nije bolji.
Treća poenta: vredi upamtiti da evropskom prosperitetu – čiji su se naučni i tehnički standardi jednom u istoriji proširili nadaleko i naširoko pod kolonijalnom zastavom – preti činjenica da te su te metode usvojili narodi zemalja u razvoju koje ih, sada, primenjuju protiv njihovih stvaralaca – nas.
VIII
Mnogo toga je bilo sasvim drukčije 1950. godine, kada je Evropska zajednica nastala: u to vreme sve je to više bilo pitanje jednostavnih sinergija i uklanjanja potencijalnih razloga za rat, kao što je konkurencija vezana za proizvodnju uglja i čelika. Zajednica i njihovi naslednici su sami, da budemo fer, izmenili znatan deo njihovih zadataka. Delimično njihovim rešavanjem, a nešto preuzimanjem – i to često samo delimičnim preuzimanjem – novih.
Ostali zadaci obično zahtevaju organske promene, ili bar prilagođavanja, koje je obično teže sprovesti u odnosu na puko proširenje. Takve promene ciljeva česte su u istoriji i, takođe, vrlo često bremenite nesigurnošću i prevratima. U tom smislu, mi ne doživljavamo ništa što bi odista bilo novo. Ali, ono što je novo jeste nekoliko posebno izraženih karakteristika:
1. .Evolucija multipolarnog sveta sa supersilama i većim blokovima država umesto tradicionalnih država koje igraju ključnu ulogu,
2. Potreba da se evropske vrednosti kao što su vrednosti pojedinca učine važnim u svetu koliko god je to moguće, uz obezbeđivanje njihovog kontinuteta u Evropi, uprkos pretnjama iznutra i van nje,
3. Stabilizovati uticaj Evrope u svetu do te mere da Evropa može da sedne za pregovarački sto sa jednakim pravima i jednakom težinom kada Amerikanci i Kinezi razgovaraju o budućem svetskom poretku,
4. . Povećanje, i uglavnom jeftinija, ekonomska konkurencija iz zemalja u razvoju.
Na ove izazove više ne mogu odgovarati zemlje članice na individualnom nivou. Bez nadležnosti na evropskom nivou one ne mogu biti shvaćene u smislu evropskog duha. Ali ovde se, opet, vraćamo problemu budžetske kontrole: preglomazna diplomatska politika u konvencionalnom smislu predstavlja nešto što prevazilazi razmere korisnog. Bilo bi apsurdno da EU zadrži svoje ambasade sa uobičajenim funkcijama u prestonicama dvestotinjak postojećih država.
Jedna jedinstvena spoljna politika Evropske unije trebalo bi da bude praktikovana na takav način da se ispoljava pri diplomatskim misijama i prisustvom diplomatskim konferencijama, kao što je to već bilo započeto u sferi međunarodnog kriznog menadžmenta. Fiksni aparat imao bi smisla u formi radnih grupa u regionima gde okolnosti traže brzo smirivanje i možda tamo gde je evropski interes posebno izražen. Dakle zajednička odgovornost, opet, ali samo tamo gde je to najpogodnije.
IX
Većina delimično angažovanih građana EU cene ove zadatke, ili barem može da o tome nagađa. Istovremeno, oni uočavaju značajne nedostatke koji i dalje ostaju, i uznemirava ih njihova postojanost. Svesni su toga da je reč o velikom zadatku koji ne može biti preduzet i obavljen preko noći. Ali su razočarani činjenicom da je veoma malo od onoga što je moguće postići i urađeno, i da su ponovljeni pokušaji da se nešto postigne bili poraženi u unakrsnoj vatri suprotstavljenih nacionalnih interesa i sitnih ljubomora. Revnost državnih službenika u vođenju sitnih igara i pravljenju incidenata zaista ne popravlja raspoloženje.
Sve ovo možda nije pitanje ustavnog prava, ali predstavlja konstitutivna pitanja u našem vremenu jer je mogućnost ujedinjenja prokockana, a mogla je uvezati građane EU u evropsku nit i, samim tim, dati joj političku moć. Ideja nacije, koja je kroz generacije vodila Evropljane ka fantastičnim dostignućima i užasnim nedelima, neće još dugo igrati ulogu u EU – Evropa nema naciju, čak ni „evropsku javnost”, od kojih bi obe mogle formirati ono što bi bili temelji istinske demokratije.
I dobrodošlo jačanje Evropskog parlamenta u poslednjim godinama je, kad se bolje sagleda, više služilo jačanju parlamentarizma a ne demokratiji. Parlament je još uvek relativno slab u odnosu na Evropski savet i Evropsku komisiju; iznad svega, on nije razvio moć neophodnu da bi izgurao na stranu periferne probleme i usmerio pažnju evropskih tela na realne probleme. On ništa nije bliža građanima Evrope od Saveta ili Komisije. Pridobijanje poverenja građana o kojem smo govorili u ovom tekstu trebalo bi da bude glavni zadatak sve tri pomenute evropske institucije.
(I deo eseja Romana Hercoga možete pročitati ovde)
(M.L)