Ma koliko da su banke s kraja 19. i početkom 20. veka, vođene profitom, težile globalnom poslovanju, one su itekako bile povezane sa nacionalnim interesima matičnih država i na svoj način bile saučesnik u pripremama za obračun u Prvom svetskom ratu. Pester Ungarische Commerzialbank, koja je među prvima zakoračila na Balkan, i to prvo u Srbiju, toliko se politički okliznula da je od vodeće banke na srpskom tržištu postala najomraženija strana banka.
Nakon stvaranja nezavisnih balkanskih država tokom 19. veka, zanimanje razvijenih evropskih zemalja za Balkan bilo je i dalje zasnovano na shvatanju da su balkanski i bliskoistočni region jedinstveni geopolitički i privredni prostor. Za balkanske poslove najmanje su bili zainteresovani londonski a najviše bečki i budimpeštanski bankari, za koje je ovo područje doista bilo najvažnije kao susedstvo koje dopire do sve nestabilnijeg Bliskog istoka. Berlinski bankari su pokazivali najveće ambicije upravo pred izbijanje Prvog svetskog rata, a pariski su imali najviše uspeha i srazmerno su ga lako postigli. Najveći gubitnik u ovoj igri posla i politike na kraju je bila banka koja je među prvima zakoračila na Balkan – Pester Ungarische Commerzialbank, u savremenoj istoriografiji poznatija pod imenom PUCB, navodi se u knjizi „Strane banke u Srbiji 1878-1914“, istoričara Andreja Mitrovića.
Ova mađarska banka sa sedištem u Budimpešti je 1883. godine poslala svoje predstavnike prvo u Srbiju a godinu kasnije u Bugarsku i Rumuniju, da prouče privredne prilike, nađu saradnike i stvore uporišta. Ona je bila jedna od najjačih mađarskih banaka i time značajna i za Austrougarsku monarhiju, mada je po snazi prilično zaostajala za najvećim austrijskim bankama. U međunarodnim razmerama to je bila mala, nižerazredna banka, ali je na Balkanu ipak postala značajan činilac predstavljajući ekonomske i političke interese Ugarske, pa time i cele države Habsburga, posebno u delikatnom srpsko-bugarskom regionu.
Banka je po dolasku u Srbiju od samog početka uspostavila tesne veze sa bankom Andrejević i Ko, Dimitrija i Lazara Andrejevića, da bi je 1906. pretvorila i u svoju zavisnu banku. Bankom Andrejević i Ko su od tada upravljali činovnici PUCB Ladislav Polokovič i kasnije Maks Openhajmer, dok su Andrejevići i njihov saradnik Vasa Radulović ostali uticajni ortaci. Dugo godina je imala svoje predstavništvo u Šapcu u vidu bankarske poslovnice Pavla Bajića, koje je kasnije pretvorila u Šabačku štedionicu. Jedan francuski izvor kazuje da ona „dominira u Beogradu i uopšte na srpskom tržištu, jer ima velike uloge u trgovini i kreditor je velikog broja srpskih banaka“.
Mađarska banka, nemačke ambicije
Sa porastom nemačkog uvoza u Srbiju u prvoj deceniji 20. veka, Nemačka je počela da se interesuje da u Srbiji izgradi vodeći privredni uticaj i shodno tome procenila da u Beogradu treba osnovati jednu nemačku banku koja bi kreditima podržala plasman nemačke robe. Ta ideja je realizovana tako što je nemačka banka Berliner Handelsgesellschaft (BH), koja je još od 1884. imala veoma istaknuto mesto u finansijama Srbije, odlučila da se udruži sa PUCB, inače svojim bliskim poslovnim partnerom. Naime, vođstvo ove nemačke banke je uočilo da podrška koju Rajh pruža politici Monarhije nanosi štetu nemačkom kapitalu u Srbiji, uz upozorenje da bi „stvaranje nekog bankovnog instituta pod nemačkim patronataom u aktuelnoj situaciji moglo lako poslužiti kao polazna tačka za veliki izliv mržnje u srpskoj štami“.
Njen predstavnik u Beogradu izveštava 1908. da zbog podrške koju nemačka vlada pruža Austrougarskoj, nemački poslovni ljudi se izlažu opasnosti „da kod ovdašnjih trgovaca izgube i ono malo simpatija koje su do sada stekli. Srbi bi najradije poslali dođavola Nemce koji ovde žive“. Istovremeno, isti izvor konstatuje da PUCB, kao mađarska banka nikada nije imala značajniju štetu u periodima teških neprijateljstava Srbije sa Austrijom, te da zbog geografske blizine i dobrog poznavanja srpskih finansijskih krugova, ona u svojim rukama drži ključne poslove. Tako je nastalo mađarsko-nemačko akcionarsko društvo, čiji je naziv glasio Banka Andrejević i Ko Akcionarsko društvo, da bi se preduzeću dalo privid da je srpsko. Pošto se nije uspelo u nameri da Lazar Paču uđe u Nadzorni odbor, Vasa Radulović je imenovan za jednog od dva direktora, dok je stvarni rukovodilac bio Maks Openhajmer.
U ovu banku su bile ugrađene velike ambicije. Ona je za srpske prilike bila izuzetno jaka , po kapitalu četiri puta jača od sledeće najsnažnije banke. Težila je izgrađivanju vidnog, možda i premoćnog položaja u privredi Srbije. Planirala je razgranjavanje putem otvaranja filijala, u svim važnim trgovačkim središtima Srbije kao što su Niš, Šabac, Smederevo itd. Planirano je i osnivanje mnogobrojnih akcionarskih društava zavisnih od banke kćeri u Beogradu, posredstvom kojih bi se ostvario uticaj u različitim privrednim granama.
Politička akcija i reakcija
No, očekivanja se nisu obistinila, zbog preterano vidljive politizacije Banke početkom 1909. godine, na vrhuncu aneksione krize. Nije bila posebna tajna da je ova banka i ranije obavljala neke političke zadatke. Tako, predsednik srpske vlade sigurno nije slučajno njenim posredstvom 1906. poslao poruku predsedniku mađarske vlade da Srbija želi dobre odnose sa Austrougarskom. Sa druge strane, bečki konzulat u Beogradu potvrđuje da se zahvaljujući službenicima ove banke, a posebno Vasi Raduloviću, „koji je jedan od naših najboljih informatora“, saznalo u oktobru 1908. da je srpsko vođstvo odlučno da se svim sredstvima odupre ankesiji Bosne i Hercegovine. Međutim, Banka Andrejević je ovo radila skriveno, pokušavajući na sve moguće načine da se dnevna politika ne odražava na bankarske poslove. Ali u vreme aneksione krize je došlo do preokreta, kada se otvoreno podredila političkim ciljevima austrougarskog carstva.
Bečki konzul u Beogradu je izneo događaje tokom aneksione krize na sledeći način: „Veliko neprijateljstvo je nastalo kada se uvidelo da je u ovo vreme Banka Andrejević, suprotno ponašanju drugih bankovnih ustanova, našla da na najrigorozniji način ograničava kredite, pa i onim ličnostima čija je solventnost bila neosporna. Ovakvim merama izazvala je neku vrstu revanšizma. Koliko sam u poslednje vreme mogao da utvrdim, raspoloženje merodavnih trgovačkih krugova nije suviše povoljno za ovu firmu. Tome uzrok nije u nekoj opštoj antipatiji koja vlada u Srbiji protiv svega što je austrijsko i mađarsko. Uostalom, Srpska kreditna banka nije naročito pogođena, mada je poznato da je ona ortački vezana za Osterreichische Landerbank. Mnogo su glasnije optužbe da Banka Andrejević nije dovoljno predusretljiva i da s njom nije ugodno raditi“.
Posledice su bile veoma štetne po PUCB, što banka i sama priznaje: „Od ovog trenutka je naše preduzeće kao mađarska ustanova i kao eksponent privredne politike Monarhije u Srbiji bilo izloženo najoštrijem političkom proganjanju. Materijalno je oštećeno, oporezovano od finansijskih vlasti i bojkotovano od Narodne banke, a srpske vlasti su sve činile da mu naškode“. Učinak politizovanog vođenja poslova je neveselo rezimiran u njenom izveštaju u leto 1911. godine: „Za Banku Andrejević su izgubljene narudžbine Ministarstva inostranih dela, Uprave monopola, Direkcije pošta, Ministarstva vojnog i Direkcije železnica. Narodna banka nam uskraćuje kredite, zadobijanje novih mušterija teče teško, a poslovi nove filijale u Nišu takvi su da ostaju samo želje“. Za razliku od svih drugih banaka koje su bile u stranom vlasništvu, jedino je Banka Andrejević nailazila na prepreke u poslovanju, ocenio je bečki konzul, uz opasku da bi bilo kakva direktna politička intervencija kod srpskih vlasti u njenu korist izazvala još teže posledice po njeno poslovanje. One su usledile 1914. po izbijanju Prvog svetskog rata, kada je Banka Andrejević i Ko, kao ćerka firma PUCB u Srbiji prestala sa radom.