Svako svetsko prvenstvo u fudbalu je neka vrsta pijace na kojoj veliki klubovi traže kvalitetne i još neafirmisane fudbalere, ali novac ne kupuje sve. Nabolji primer za to je Atletiko Madrid koji uprkos znatno skromnijim finansijama po rezultatima nadilazi superbogataše Real Madrid i Barselonu, i nije jedini izuzetak od pravila – koliko para, toliko titula.
Uporedna analiza sportskih rezultata u najjačim evropskim ligama i budžeta pobedničkih klubova dobro dokumentuje činjenica da najbolje plaćeni igrači ne donose nužno i trofeje. Milanski dvojac Inter i Milan već tri godine duva u leđa mnogo uspešnijem Juventusu, iako je ovaj torinski klub u protekle tri sezone za plate igrača na godišnjem nivou izdvojio u proseku oko 4,5 miliona američkih dolara, dok su Inter i Milan trošili oko $6 miliona – najviše među italijanskim klubovima. Juventus je u proseku za prethodne tri sezone trošio oko $115 miliona godišnje, Inter ugrubo oko 150, a Milan 160 miliona dolara.
Razlika u novcu nije mala, a u rezultatima je drastična – Juventus je u protekle tri sezone svaku godinu završavao na prvom mestu, dok Inter tokom prethodne tri godine nije uspeo da dobaci ni do petog mesta. Milan je ovu sezonu završio na dalekoj osmoj poziciji, čime je ostao bez mogućnosti da od septembra igra evropska takmičenja.
Slična kretanja karaktelisala su i nemačke klubove. U protekle četiri sezone Bundesligu je dva puta osvajala Borusija Dortmund. Poslednje dve sezone je neprikosnoven Bajern iz Minhena, čiji godišnji budžet u proseku za prethodne tri sezone dobacuje do $160 miliona. U sezonama kada je Borusija osvajala šampionat, 2010/11. i 2011/12, klub iz Dortmunda nije trošio više od $66 miliona. Prosek njihovih troškova u prethodne tri sezone iznosi $82 mil. (za plate igrača prosek je svega $3 mil.), što ih čak stavlja u grupu osrednje finansiranih klubova, ako posmatramo najboljih pet liga Evrope. Borusija je pri tom i u evropskim takmičenjima ostvarivala dobre rezultate, ostavljajući iza sebe mnogo bogatije timove.
Trči koliko te pare nose
U Francuskoj nema previše zanimljivosti. Pari Sen Žermen, u koji je Katar uložio ogromne sume novca, neprikosnoven je u domaćem šampionatu. U Engleskoj je situacija donekle kompleksnija. Kada se sumiraju troškovi koje su engleski klubovi imali tri sezone unazad, primetan je stabilan trend. Na vrhu liste trošadžija u Premijer ligi konstantno se nalazi pet klubova – pored Mančester Sitija tu su još i Čelzi, Mančester Junajted, Arsenal i Liverpul.
U protekle tri sezone, Mančester Siti je u proseku na godišnjem nivou trošio oko $181 mil. (za plate igrača prosek je iznosio $7 mil.), a samo u 2013. godini njihov budžet je prebacio $200 mil., šampionsko mesto po visini troškova. Ako su titule merilo isplativosti, može se reći da je Siti uspešan klub. Investicije su u, ovom slučaju, rezultirale titulama u sezonama 2011/12. i 2013/14.
Na drugom mestu po najvećim troškovima nalazi se Čelzi (prosečno za prethodne tri sezone $162 mil., od čega je na plate igrača prosečno odlazilo $6,3 mil.) koji rezultatima u domaćoj ligi nije uspeo da opravda uloženi novac. Ipak, ne treba zaboraviti činjenicu da je Čelzi u sezoni 2011/12. uspeo da osvoji najjače evropsko takmičenje, Ligu šampiona.
Junajted, Arsenal i Liverpul su trošili značajno manje novca iako su na plate igračima prosečno izdvajali gotovo iste sume novca, oko pet miliona dolara. Junajted je, i pored manjih ulaganja (prosečno za poslednje tri sezone $138 mil.), uspeo da se domogne titule u sezoni 2012/13.
Od najskupljih pet u Engleskoj, najjeftiniji je u prethodnih tri godine bio Liverpul, čiji su prosečni godišnji troškovi u prethodne tri sezone iznosili oko $124 miliona. Sezonu 2011/12 Liverpul je završio na osmoj, a narednu na sedmoj poziciji. Ispred njih su se konstantno umetali Totenhem i Everton, klubovi sa daleko manjim budžetima. Primera radi, ukupni godišnji troškovi Evertona u prethodne tri sezone jedva da su dobacivali do $60 mil. u proseku, odnosno duplo manje od gradskog im rivala. Ipak, ove sezone Liverpul je bio na korak od osvajanja titule. Samo dva boda delila su ih na kraju šampionata od prvoplasiranog i novčano mnogo „težeg“ Mančester Sitija.
U španskoj ligi, Atletiko Madrid je uspeo da nadigra Barselonu i Real Madrid. Za one koji pomnije prate dešavanja u evropskom klupskom fudbalu, rezultati koje je ove sezone ostvario Atletiko možda i nisu preveliko iznenađenje. Ipak, ako se posmatraju finansije klubova, očigledno je da su rezultati koje je ostvario ovaj madridski klub daleko prevazišli uloženi novac.
Globalno gledano, Barselona i Real Madrid su već godinama na samom vrhu liste najbogatijih sportskih kolektiva. Kada su u pitanju izdaci, ova dva kluba su 2011. i 2012. godine bili neprikosnoveni potrošači, da bi ih tek u 2013. godini pretekli Mančester siti i američki bejzbol tim Los Anđeles Dodžers. U proseku, u prethodne tri sezone Real je trošio $186 mil. (za plate igrača prosek je iznosio $7,4 mil.), a Barselona gotovo celih $200 mil. (za plate igrača $8 mil.). Ukupni budžet Barselone, samo u 2012. godini, bio je neverovatnih 217 miliona dolara.
A Atletiko? Atletiko Madrid je tri sezone unazad imao budžet koji u proseku nije prebacivao $60 miliona, sa tendencijom opadanja dok je prosečan trošak za plate fudbalera u prethodne tri godine bio jedva oko dva miliona dolara.
Šta se iza brojki valja?
Iako je profesionalni fudbal sport u kojem je korelacija između finansijskih ulaganja i rezultata velika, dobar trener i pametna taktika remete ovo pravilo. Porto, klub koji je jedini u poslednjih dvadesetak godina uspeo da naruši dominaciju klubova iz pet najjačih evropskih liga i 2004. godine osvoji Ligu šampiona, vodio je jedan od najtalentovanijih trenera današnjice, Žoze Murinjo.
I u priči o uspehu Atletika iz Madrida ključan je dolazak Dijega Simeonea, Argentinca koji je u svojoj igračkoj karijeri u dva navrata kao fudbaler oblačio dres popularnih „Jorgandžija“, a u decembru 2011. preuzeo ovaj klub kao trener. U tom trenutku Madriđani su se nalazili na sredini tabele sa 19 bodova osvojenih u 16 mečeva. U naredne 22 utakmice klub je osvojio 37 poena i zauzeo petu poziciju koja je obezbeđivala učešće u Ligi Evrope, drugom po značaju evropskom klupskom fudbalskom takmičenju.
Naredne sezone Atletiko je osvojio Ligu Evrope, a u domaćem šampionatu je osvojeno treće mesto odvelo klub u Ligu šampiona. U sezoni 2013/14 Madriđani su osvojili titulu prvaka Španije, prvi put još od 1996. godine, a u Ligi šampiona ih je u finalu zaustavio gradski rival, Real Madrid.
Tajna pobrojanih uspeha, pre svega, leži u taktici koju je postavio Simeone. Prva prepreka koju je Argentinac morao da reši bila je „kratka klupa“ uslovljena malim budžetom. Ako pogledamo statistiku, videćemo da je osam Atletikovih igrača odigralo po trideset utakmica u šampionatu (više od 2700 minuta u igri), što je minutaža koju nije imao nijedan Barsin fudbaler, dok su samo tri Realova prvotimca podnela tako veliki teret. Ustupak koji su morali da učine bilo je prepuštanje poseda lopte protivniku – Atletiko je jedini klub koji zauzima jedno od prva četiri mesta u najjačim ligama Evrope, a da ima posed lopte manji od 50%. To je omogućilo Madriđanima da igraju uže, sprečavajući preterano iscrpljivanje kakvom bi bili podložni da igraju presing poput Barselone, koja loptu juri već ispred protivničkog šesnaesterca.
Drugi važan momenat u Simeoneovoj taktici bila je duboka igra, koja je sprečavala lake prodore i otvorene šuteve protivnicima. Atletiko je tim koji je u celoj ligi dozvolio najmanje šuteva iz „opasne zone“ (zamišljenog kvadrata ispred gola koji zahvata visinu šesnaesterca i proteže se u širini peterca, a predstavlja područje u kojem je korelacija šutnutih lopti i golova najveća), što je rezultovalo u najmanje primljenih golova, svega 26 u celoj sezoni. Da bi napravili priliku da šutnu iz „opasne zone“ na gol Madriđana, klubovima je u proseku bilo potrebno 120 pasova, što je gotovo duplo više nego u slučaju Barselone.
Ako se pogleda ofanziva, „Jorgandžije“ su tokom sezone uputile daleko manje šuteva ka golu u odnosu na Real ili Barsu i postigli manje golova – 77 u poređenju sa Realovih 104 i Barseloninih 100. Ipak, procentualno, njihovi šutevi su daleko češće bili šutevi iz „opasne zone“, dok je Atletiko na poslednjem mestu u ligi kada se gleda broj šuteva izvan kaznenog prostora.
Piše: Vladimir Simović , B&F jul avgust u prodaji