Sve je više zapadnih analitičara, vlada i međunarodnih institucija opčinjeno autokratskim vladarima koji su, navodno, sinonim za privredni rast. Ovo ne samo da je mit, piše ekonomista Viliam Isterli (William Easterly) u britanskom magazinu Prospect, već zapadnim ekspertima daje odrešene ruke da diktiraju rešenja koja ne bi mogli u demokratijama.
Predsednik Svetske banke, Jim Yong Kim je 2012. godine posetio Kinu. Dok je bio tamo, govorio je o privrednom uspehu Kine koja „istinski pretenduje da ostvari željene ciljeve“, objavljujući da će Svetska Banka promovisati program „praktičnih pouka izvučenih iz kineskog uspeha u borbi protiv siromaštva“. Još skorije, izveštaj Svetske Banke o izgledima Kine u budućnosti, „Kina 2030: Izgradnja savremenog, harmoničnog i kreativnog društva“, završava se rečenicom kojom se pohvaljuju pozitivni rezultati koje je postiglo kinesko rukovodstvo, hvaleći njenu „mudrost, snagu i odlučnost“. Vodeći intelektualci imali su sličnu ponešenost kineskim napretkom. Kolumnista Njujork Tajmsa, Thomas Friedman, izjavio je: „Izvesno je da jednopartijska autokratija ima svoje nedostatke. Ali, ako zemljom upravlja grupa ljudi kojima upravlja razum, ljudi kakve danas ima Kina, to takođe ima svojih velikih prednosti. A to je da jedna partija može nametnuti politički teške ali kritično važne odluke, potrebne kako bi zemlja napredovala u 21. stoleću.“
Ovo su primeri najžilavijeg mita o privrednom razvoju – da autokratske vlade stvaraju čudesntan privredni razvoj; da velike vođe, oslobođeni od zbrke demokratskih zahteva, prave veći privredni rast zahvaljujući svojoj posvećenosti privrednom razvoju. Ali ovo je mit, onaj kojim se učvršćuje glavni pristup za okončanje globalnog siromaštva, tako da razvoj vidi kao niz tehničkih, strukturnih podešavanja i prilagođavanja od vrha nadole. Od vođstva ka običnim ljudima.
Čudesan privredni rast u autokratijama isprva može delovati uverljivo – dovoljno je da samo pogledate kakav je izvanredan rast imala kineska ekonomija pod Deng Ksijaopingom (deng Xiaoping), pod jednopartijskim vođstvom Li Kuan Jua (Lee Kuan Yew) u Singapuru ili Park Čung Hija (Park Chung Hee) u Južnoj Koreji. Ipak, potrebno je malo poraditi na ovoj materiji, pa videti da ovakve tvrdnje nisu onakve kakvim se čine.
Ovakvi i slični primeri ubedljivo deluju brojnim agencijama za razvoj i profesionalcima koji se bave ovom temom. Zapaženi razvojni ekonomisti Nancy Birdsall i Francis Fukuyama su 2011. primetili (pojašnjavajući da to nisu njihovi, već stavovi drugih ekonomista): „Lideri kako razvijenh tako i zemalja sa brzim ekonomskim razvojem začuđeni su i očarani izvanrednom sposobnošću Kine da se, nakon krize iz 2008. oporave i naprave skok, (što je) rezultat „čvrste ruke“ u upravljanju državom, od vrha nadole, izbegavajući tako zakašnjenja u agendi koja mogu biti proizvod demokratskih procedura i procesa.
Kao odgovor na to, lideri brzorastućih zemalja sada povezuju efikasnost i sposobnost sa autokratskim političkim sistemima.“
Nije samo Kina ta koja uživa ovakav status. Verovanje u autoritarna čudesa odskora je zavladalo i afričkim kontinentom, sa Melesom Zenavijem koji vlada Etiopijom, odnosno Polom Kagameom koji drži Ruandu, slavljenih zbog visokog privrednog rasta kojeg su njihove zemlje napravile tokom njihove vladavine. Na primer, Britanski Odsek za međunarodni razvoj je u svom godišnjem izveštaju za 2013. godinu izvestio kako je „Etiopija iskusila impresivni privredni rast i razvoj poslednjih godina“. Američka Agencija za međunarodni razvoj sada je uverena da je „Etiopija“ (u značenju visoko represivne vlade) „transformisala svoju ekonomiju i društvo približavajući se osvajanju statusa srednje klase“. Kim se pridružio horskim napevima veličajući „Moć etiopskog preobražaja“, kojeg je pripisao „stabilnoj“ vladi koja iznalazi „razborite metode ekonomske politike“, osvajajući „dugoročne perspektive“.
Izvor: Mana Neyestani
Prvi nalaz u činjenicama koje podupiru benevolentne autokratije jeste još jedna činjenica: autokrate su, takođe, kada se radi o privrednom rastu, predvodile neke od najvećih svetskih katastrofa novijeg doba. Lista autokratskih katastrofa dugačka je koliko i lista autokratskih čudesa: Rober Mugabe poveo je Zimbabve u propast, Kim Il – Sung i naslednici u Severnoj Koreji, Joseph Mobutu u Zairu, Kenneth Kaunda u Zambiji, Jean-Bedel Bokassa u Centralnoafričkoj Republici, Julius Nyerere u Tanzaniji, kao i mnogo drugih, manjih despota.
Neki ekonomisti kao što je Dani Rodrick sa Instituta za Napredne studije sugerišu da je autokratija igra na koju je veoma riskantno kladiti se. Možete iz te igre izaći sa Li Kuan Juom kao pobednikom, ili možete izgubiti, ako je u pitanju Robert Mugabe.
Pa čak je i preuranjeno hvaliti one autokrate koji su na čelu država čiji je privredni rast brz i velik. Potrebno nam je da prvo ustanovimo postoje li neka alternativna objašnjenja privrednog rasta u društvima koja su pod palicom autokrata, a potom da ustanovimo koje su to činjenice koje potkrepljuju ovakve drugačije stavove.
Još jedna dobro poznata činjenica vezana za ekonomski rast je da siromašnijim zemljama vladaju ekstremniji ishodi nego u bogatim zemljama. Najviše stope privrednog rasta siromašnih zemalja više su od najviših stopa bogatih zemalja, dok su najniže stope rasta siromašnih niže nego najniže stope rasta bogatih zemalja. Ova činjenica u sebi već sadrži uobičajeno obrazloženje: obećanja i rizici koje sobom nosi hvatanje „tehnološke kopče“. Siromašne zemlje su tehnološki nazadne. Ovo im pruža mogućnost za brzi privredni rast usled prednosti nastale „hvatanjem kopče“: sustižući napredne zemlje iskorišćavanjem jeftinijih verzija mašina, imitacija tehnologija koje su bogate zemlje osvojile. Daleko se više isplati načiniti promptni tehnološki skok sa pisaće mašine na iPad, nego sa iPada na iPad Air.
Međutim, tehnološka unazađenost ne podrazumeva i da će siromašni automatski zadobiti mogućnost da sustignu napredne zemlje. Ako tehnološki nazadne zemlje propuste šansu da uspešno imitiraju bogate zemlje, ako propadne njihov pokušaj usvajajanja naprednih tehnologija koje nastaju u bogatim zemljama, i njihova propast biva još teža i dalekosežnija u odnosu na bogate.
Sledeća očigledna činjenica je da najveći broj siromašnih zemalja ima autokratske vladare, što je već po sebi značajna činjenica. To znači da će autokratski vladari vladati scenom kako tokom rapidnog privrednog rasta, tako i prilikom propadanja zemlje, jer se pokušaj „hvatanja kopče“i sustizanja bogatih jedino dešava u zemljama koje su siromašne – dakle u uslovima koji sami po sebi već prizivaju diktatore za svoje vladare.
Ovi diktatori su slučajno odabrani i irelevantni za proces hvatanja tehnološke kopče sa rzavijenima. Koliko će tehnologije biti osmišljeno ili usvojeno – to već zavisi od slobode pojedinaca da se uhvate u koštac sa izazovima konvencionalnih shvatanja, usvajanjem novih ideja i tehnologija. Naučna i tehnološka prosvećenost koja je krajem 18. stoleća započela na zapadu bila je povezana sa političkim prosvećenjem i sa svojim suštinskim pojmom – slobodi za pojedinca. Joel Mokyr, ekonomski istoričar, navodi da je filozof Imanuel Kant definisao Prosvetljenje (tj.Prosvećenost, Enlightenment) kao „smelost da se saznaje“, ili što je Mokyr sam preokrenuo u svoju šaljivi ekvivalent: „izazivaj vlasti“. Sloboda pojedinaca da sami odlučuju u šta će i kako investirati, a da mogu da zarađeno ostave za sebe, čini takve građane pogodnijima za ulaganja u nove tehnologije, mmašine i obrazovanje. A političke slobode dozvoljavaju im, s druge strane da od vlade zahtevaju da im obezbedi infrastrukturu, školovanje i sistem javnog zdravstva, koji bi bili nadopuna i podrška njihovim privatnim ulaganjima; slobodni pojedinci mogu se pobuniti, i izglasavati nove javne zvaničnike ako stari nisu uspeli da obezbede dobar kvalitet javnih službi.
Kao posledica ovoga, količina političkih i ekonomskih sloboda koje uživaju pojedinci širom sveta korelira kako sa stepenom tehnološkog napretka tako i sa dohotkom po glavi stanovnika. Tu već nastaju teškoće oko dokazivanja šta je čemu uzrok (da li su slobode uzrok bogatstvu ili pak bogati zahtevaju slobodu?). Kako god bilo, ova dugoročna relacija kroz istoriju sa još više težine opovrgava tvrdnju da je autokratija izvor prosperiteta. Činjenica da siromašnim zemljama nedostaje politička i ekonomska sloboda izgleda da ima dosta toga što bi takvo njihovo stanje povezivalo, pre svega, sa njihovim siromaštvom.
Ako je tačna ona priča da nivo sloboda podstiče nivo prosperiteta, onda bi promena u stepenu političkih i ekonomskih sloboda trebalo da je u vezi sa promenom u stepenu prosperiteta neke zemlje. Brzina povećanja sloboda (ili snižavanje stepena autokratije) trebalo bi povezati sa brzinom privrednog rasta. tako smo sebi postavljali pogrešno pitanje u vezi čudesnog privrednog rasta u autokratijama. Nije trebalo da se pitamo da li se ekonomska čuda dešavaju pod autokratama, već je trebalo pitati se da li se takav ekonomski rast dogodio onda kada su autokrate postale – manje autokratske. Odgovor je uglavnom „da“.
Da uzmemo opet Kinu, omiljeni primer svih nas, koja je doživela snažne pozitivne promene, kako političke tako i ekonomske, tek posle Maove smrti. Mao i pajtaši stvorili su užasnu strahovladu, Veliku Glad, Kulturnu Revoluciju, koje su u pojedincima uništile svaku pobudu da ulažu u sopstvenu budućnost. Kineski građani danas uživaju veća prava nego u Maovoj mračnoj epohi, a najočiglednija su njihova ekonomska prava. Čak se politička i lična, ljudska prava, mada još nisu dotegla do zadovoljavajućeg nivoa slobode, mogu okvalifikovati kao pozitivna promena.Kandidat za objašnjenje kineskog privrednog čuda da je u ekonomiji ove zemlje usledio zamašan pozitivni odjek na zamašne pozitivne promene u nivou slobode kineskih građana.
Kineski farmeri su se dugi niz godina trudili da izvrdaju svojim obavezama da proizvode na kolektivnim gazdinstvima, kako bi povećali svoju privatnu proizvodnju, poniklu u svojim porordicama. Brutalna sila koji je Mao primenjivao na vrhuncu svoje Kulturne revolucije osnažila je kolektivnu proizvodnju, ali je pri tom rezultat bio slab ili nikakav – količina useva je bila mala.
Nakon Maove smrti 1976, ne tako nemilosrdna snaga vlasti dopustila je seljacima otvaranje. Potkupljivali su lokalne partijske kadrove i moćnike, koji bi im progledali kroz prste onda kada bi sve više vremena posvećivali sopstvenim parcelama a ne državnim gazdinstvima. Jedan bračni par seljaka iz siromašnog sela u provinciji Hejlongđjang napisao je ovakvo pismo lokalnim partijskim kadrovima: „Niko nas ne želi jer smo tako siromašni. Imamo neku ideju kako da se izvučemo iz siromaštva – da izdelimo zemlju i pripojimo je domaćinstvu. Plaćaćemo 4.5 juana za Mu (mu=1ha) državnoj zadruzi, ako nas zadruga ostavi na miru.“
Ovakvi „truli dilovi“ dešavali su se tamo gde su seljaci naročito bili pod žestokim udarom suše i gladi, kao što su provincije Anhui i Sečuan krajem 1970-tih. Državni kadrovi bili su naklonjeni ili naprosto srećni ako mogu da povećaju svoje prihode mitom koje su dobijali od siromašnih seljaka. S obzirom da je privano imanje isplaćivalo kako seljake tako i potkupljive partijske kadrove, ova praksa širila se na decentalizovani, i haotičan način. tako je bilo sve do 1982. godine, kada se centralnim partijskim dokumentom obznanilo priznanje realnosti, potvrđujući porodične farme „kao jedan od odgovornih sistema socijalističke kolektivne ekonomije“.
Tako postoje barem dve priče o nastanku autokratskog privrednog čuda:jedna je ta koja odražava dugogodišnje napore da se uhvati tehnološka kopča sa razvijenim zemljama, a druga sadrži objašnjenje da je prosperitet autokratija rezultat dugotrajnog popuštanja autokratskih stega, čak i onda kada se državne vođe, tokom brzog privrednog rasta, i dalje ponašaju autokratski. Koja od ovih priča sadrži više činjenica?
Hajde, onda, da ove navodno „čudesno sposobne vođe“, koje stvaraju brz rast privrede, iskušamo statistikama i činjenicama o ekonomskom rastu. Hajde da pogledamo kakav su tajming imale faze buma ali i sloma nekih ekonomija, kako bismo videli da li koincidiraju sa kada je jedan autokrata na vlasti. Ako se velike promene u rastu dešavaju onda kada se autokrate menjaju, onda je ovo činjenica koja obelodanjuje krupne efekte koje jedna, posebna , činost ima na privredni rast (bilo da je pozitivan ili negativan). Ako se najveći broj promena u privrednom rastu događa onda kada nema promene u vođstvu, međutim, onda je to xinjenica koja sugeriše da pojedinci-autokrate koji vode državu ne znače tako puno kao ostali uslovi i faktori rasta.
Ovo će pomoći da razlučimo uloge vođa od uloga države u stopama rasta. Drukčije rečeno, ako svi autokratski lideri u zemlji i dostignu visok rast, to je istinska činjenica da zemlja po sebi doprinela svom rastu mnogo više nego njeni lideri. Na primer, lista lidera sa visokim performansama uključuje tri različita lidera iz Južne Koreje: diktatore Park Čung Hija (Park Chung Hee) i Čun Du Hvana (Chun Doo Hwan), dok je Roh Tae Vu (Roh Tae Woo)bio taj koji je zemlju preveo iz diktature u demokratiju. Skupa zajedno, ova tri lidera „uračunavaju se“ u najviše podataka o južnokorejskom privrednom rastu, pa tako izgleda da su za ekonomski napredak zemlje pre svega bili ključni privredni uslovi, a ne određene ličnosti.
rast takođe može imati uticaja u regionu i efekta na okolne zemlje. Više je od slučajnosti da je najveći broj privrednih čuda u istočnoj Aziji (Kina, HongKong, Singapur, Južna Koreja, Tajvan, a da i ne pominjemo višedecenijsko privredno čudo koje se zove – Japan). Čudestan rast privreda u nekom regionu podrazumevaju i u sebi sadrže ulogu transnacionalnih snaga, koje ostavljaju još manje manevarskog prostora za nacionalne autokrate u dotičnom regionu.
Hvatanje tehnološke kopče često se širi iz pbližnjih zemalja koje su već usvojile neke od novih tehnologija. Regioni takođe mogu biti od važnosti zbog toga što doprinose i osvajanju ekonomskih sloboda (kao što su sloboda trgovanja i migracije). Samo pogledajmo kakvu je ogromnu ulogu imala preookeanske kineska dijaspora u istočnoj aziji. Dijaspora, i/ili njene investicije kretali su se posvuda po dotičnom regionu: od Kine do Hong Konga, Singapura i Tajvana, dok je takođe cvetala i međusobna trgovina, ili sa regionalnim silama kao što su Japan i Južna Koreja.
Šta nam, onda, ove činjenice govore? Koautor Steven Pennings i ja bacili smo cifre na papir i podaci su pokazivali slabo koju činjenicu koja bi potkrepila tvrdnju da autokratski lideri imaju značaja za brz privredni rast. Trenutak u kojem su se promene rasta dešavale naprosto se nisu poklapale sa trenutkom promene lidera koji su na čelu zemlje. Mnogi od ovih naših proračuna i procena koji se tiču uticaja lidera na ekonomiju, koristeći alternativne metode i setove podataka, pokazuju da je taj rast bio blizak nuli, što je bilo otkriće koje je i Peningsa i mene toliko šokiralo da nismo poverovali u njih. Čak i uz dopuštanje margine za načinjene greške, činjenice su sugerisale da su efekti autokratskih lidera na prrivredni rast mali. Autokratski vođi imaju jako malo zasluga za stope velikog privrednog rasta.
Bum-i-slom, koji su u prirodi privrednog rasta, objašnjavaju zašto ima toliko mnogo lažnih pripisivanja zasluga za rast liderima, čak i onda kada su efekti njihove vladavine na ekonomiju zemlje neznatni ili nepostojeći. Neki lideri naprosto imaju puno sreće, jer se njihov mandat poklopio s ekonomskim uzletom zemlje na čijem su čelu. Ali, često, trenutak kada se dogodi ekonomski bum započeo je pre nego što su oni seli u fotelju, a okončava se nakons već pošto su oni sišli sa vlasti, pa tako bum po sebi ne obezbeđuje činjenice da je njihovo vođstvo uopšte nešto značilo za ekonomski rast zemlje. Međutim, već sama činjenica da ih je ekonomski rast „zakačio“u vreme kada su stupali na vlast, doprinosi da ti lideri prenaduvavaju svoju (nače beznačajnu) ulogu u rastu ekonomije, pripisujući sebi zasluge za ove pozitivne tendencije.
Činjenice takođe potvrđuju jedan važan deo pozitivnog ili negativnog rasta zaista zasnovan na efektima koje je apravila nacija ili region. Dugoročna evidencija je mnogo konzistentnija kada su u pitanju slučajevi koji se tiču zemalja ili regiona, naročito za uspehe poput onog u Kini, Južnoj Koreji ili na Tajvanu, što ilustruje potencijal koji može imati hvatanje tehnološke kopče i uticaj koji pozitivni trensovi imaju na povećanje sloboda.
Tako smo održali fer suđenje autokratama optuženim da su prouzrokovali čudestan privredni rast, utvrdivši da su nevini u „slučaju Napredak“. Politički diktatori ne igraju ulogu u ekonomskom rastu koji se dešava pod njihovim nadzorom.
Ali avaj, preovlađujuća zloupotreba pripisivanja zasluga za ekonomski rast autokratama ima loše konsekvence po porakse rasta. Očigledno opčinjena rapidnim rastom Etiopije pod diktatorom, veb stranica Svetske Banke za ovu zemlju je septembra 2012. objavila da je ova institucija „Najveći zvanični davalac pomoći za razvoj“. Banka je izjavila da je bila u „Partnerskim odnoima sa etiopskom vladom kako bi se iznašla pragmatična rešenja“ u podršci „strategiji razvoja vođenoj javnim sektorom“ koja je potom usledila. Banka bi potpomogla „etiopsku vladu u jačanju performansi rukovođenja javnim sektorom i njenih mogućnosti brzog reagovanja“, lansirajući „Program za izgradnju kapaciteta u javnom sektoru“. Vlada Etiopije posvećeno je radila na reformama koje su uključivale i „zagovaranje demokratije“ kao i jačanje „ljudskih prava i prevencija konflikata“, posvećenost jačanju ovih procesa na koje se ova vlada obavezala.
Etiopska vlada, zapravo, beleži dug istorijat kršenja ljudskih prava, uključujući ubijanje demonstranata na ulicama 2005. godine, odbijanje pomoći za gladne od strane članova opozicionih stranaka 2010, kao i nasilno preuzimanje semlje koju su posedovali seljaci kako bi je 2011. prodali strancima. Manje od dva meseca pre nego što je usledila malopre pomenuta izjava Svetske Banke, 13. jula 2012, etiopska vlada je novinara i blogera Eskindera Negu osudila na 18 godina zatvora. Kazna je usledila zbog izveštavanja o demokratskim aspiracijama koje je imao pokret Arapskog Proleća.
Spominjanje demokratskih težnji nešto je što nije ukaljalo Roberta Zoellicka, predsednika Svetske Banke od 2007. do 2012. Zelik je uspeo da održi govor o Arapskom Proleću šestog aprila 2011, čak nijednom ne pomenuvši reč „demokratski“. U stvari, sistematičnijim pregledom njegpvih izjava i govora tokom pet godina njegovog mandata u Svetskoj Banci pokazuje da on nikada nije spomenuo reč „demokratija“. ni u jednoj od svojih uobičajenih oblika i varijanti. Već smo imali prilike da vidimo kakav entuzijazam vlada kod njegovog naslednika, Džima Kima (Jim Kim), kada su u pitanju razmišljanja o uspesima koje je postigla kineska autokratija.
Svetska Banka i mnogi druge razvojne institucije podržavaju pogrešniu stranu: autokratske ugnjetavače umesto ugnjetavane, povezani su pre sa stranom koja je uzrok dugotrajnom siromaštvu nego sa stranom koja bi donela dugptrajni prosperitet, povezani su sa stranom koja krši ljudska prava pre nego sa stranom koja ta prava zahteva jer im ona, po prirodi, pripadaju.
Opčinjenost koji stručnjaci za razvoj imaju za tirane delimično odražava pogrešne interpretacije činjenica o kojima smo ovde diskutovali. Ta očaranost vlastodršcima može, takođe, biti poziv zapadnim ekspertima od strane nesputanih vođa, na taj način im dajući sposobnosti i „odrešene ruke“da diktiraju rešenja koja ne bi mogli u demokratijama. Naravno, ova „tiranija eksperata“je verovatno isto tako odraz političke udobnosti, racionalizacija autokratskih vladalac koje zapad, kakvi god da su, želi za svoje saveznike – u svetlu savremene borbe protiv terorizma, baš kaošto je to bilo nekada, za vreme Hladnog Rata.
Nada, ipak, ostaje. U svetu postoje i druačije sile nego što su one koje guraju interese zapadne politike i zapadnih stručnjaka za razvoj. Ima onih koji se, širom sveta, bore za lično oslobođenje onog „ostatka“, boreći se za prava siromašnih koliko i za prava onih koji su bogati, boreći se za vrednosti koje sve žene i muškarce čine jednakima.
William Easterly, The Prospect magazine
Preveo i priredio: Milan Lukić