Predsednik Italije, Đorđo Napolitano, 14. januara tačno u podne potpisao je, nakon dve godine svog drugog mandata, sopstvenu ostavku i prosledio je Parlamentu. Samo 7 minuta kasnije predsednica skupštine Boldrini, čim je počela da čita ostavku prekinuta je burnim stajaćim ovacijama Napolitanu. Ovim sam nadam se odgovorio na onih “5W” (pet upitnih zamenica na koje odgovori oblikuju vest). Po običaju bih malo i o naslovu koji nije tu da podseća na Ričarda Gira kada izigrava oficira i džentlmena u istoimenom filmu, nego:
Italijaski humanista, literata i diplomata, Baldasare Kastiljone (Baldassarre Castiglione), na samom prelazu iz 15. u 16. vek napisao je u četiri “knjige” pod naslovom “Dvorjanin”. Pisanje je počeo iste godine (1513.) kada je Makijaveli objavio svoj traktat “Vladalac” (Il Principe), unoseći u svoje delo humanistički duh. Bio je to, po svemu sudeći, elegantan odgovor na Makijavelijev cinizam. U tri od četiri “knjige” Kastiljone neprekidno dopunjuje definiciju pojma “gentiluomo” (gospodin, džentlmen), nalazeći nove i nove kvalitete za model ličnosti koja mu je na srcu. Po njemu, džentlmen nije obavezno aristokratskog porekla (nobile), već svoju reputaciju gradi prevashodno ličnim dostojanstvom, etikom, društvenošću, ironijom, upotrebom lepog jezika, predusretljivošću, zrelošću, solidnim obrazovanjem, tolerancijom, time da ljude ne ceni po poreklu i imovnom stanju, sklon da pomogne i lišen svake izveštačenosti. Mislim da italijanskom doskorašnjem predsedniku, a sada doživotnom senatoru, Napolitanu, ne nedostaje ni jedna od tih osobina. On jeste gentiluomo, džentlmen, gospodin. Eto zato je reč džentlmen u naslovu.
Đorđo Naplitano rođen je 1925. godine, a prezime mu govori i gde je rođen. Upisom na fakultet 1942. godine postaje član fašističke GUF (Gruppi universitarii fascisti) organizacije, literarna sekcija. Za javno angažovanje nije postojala druga mogućnost. Od Moravije na dalje nema Italijana značajnije reputacije iz tih generacija koji nije bio član GUF-a. Međutim vrlo brzo počinje da se distancira i da pokazuje atifašističke sklonosti. Pred sam kraj rata, kada su već savezničke trupe uveliko osvojile Italiju, pristupa komunističkoj partiji, a ne demohrišćanima koje su savesznici forsirali. Već 1953. godine postaje poslanik na listi KPI. Impresivan parlamentarni staž od 62 godine uspeo je da dosledno obeleži, za Italijane, a pogotovo Napolitance, retko smirenim i konstruktivnim delovanjem.
Prilikom prvih izbora za predsednika Republike Italije 2006. godine, Napolitano je posle ritualna prva tri kruga glasanja, kada se “troše” kandidati sa manje izgleda, izabran u četvrtom krugu uz nedvosmislenu podršku tada moćnog Silvija Berluskonija. Napolitanov uzdržan i uvek konstruktivan stav, upešno ministrovanje u Prodijevoj vladi i predsedavanje donjim domom parlamenta obezbedili su mu ubedljivu većinu glasova. Od tada zapravo postaje Sizif, kako ga je definisao Euđenio Skalfari, njegov vršnjak i najugledniji novinar u Italiji. Valjalo je da smiruje strasti neobuzdanih političkih lidera, da ih prinudi na reforme, i da istovremeno ubeđuje svet da je Italija ozbiljna zemlja. U prvom sedmogodišnjem mandatu je izvanrednom veštinom uspeo da balansira na istom konopcu zajedno sa Berluskonijem i brojnim sitnijim žonglerima, a da se nikada ne sudari.
Ali,“nobody is perfect“. Zarad te ravnoteže je 2007. godine u jeku desničarske pomame i optuživanja levice da je saučesnik zločinaca, a povodom proglašenja 10. februara za Dan sećanja na fojbe (kraške jame u koje su partizani, i ne samo oni, bacali ubijene Italijane), izrekao je jednu ružnu, čak rasističku formulaciju koja je izazvala diplomatski incident. Rekao je da fojbe predstavljaju “momenat mržnje, krvavi bes i aneksionistički slovenski projekat koji je dobio zlokoban vid etničkog čišćenja”. Na to mu je odgovorio tadašnji hrvatski predsednik, Stipe Mesić, oštro i umesno. Uprkost tome, nema sumnje da kad bi nekim slučajem postojalo rangiranje predsednka Italije, kao sportista, u finalu bi se za prvo mesto borili Napolitiano i Luiđi Einaudi, dok bi Sandro Pertini pokupio frenetične aplauze publike.
Napolitano je oduvek pokazivao jake reformističke sklonosti i tendencije približavanja socijaldemokratima, pa je čak bio u relativno zategnutim odnosima sa sekretarom KPI, Berlinguerom, zbog njegove istrajne komunističke orijentacije, uprkos razlazu sa Moskvom. Reformatorstvo ga je verovatno navelo da na kraju svoje karijere u poslednjem govoru na kraju godine uputi snažnu podršku sadašnjem premijeru Mateu Renciju, koji je svojim reformama stvorio pravi haos iz kojega je pitanje kako će se izvući. Naime sadašnjeg premijera podržava većina njegovih Demokrata, minorni socijalisti i parlamentarno jaka, a objektivno gotovo nepostojeća Berluskonijeva Forza Italia. Njena podrška je razumljiva jer se plaši izbora koji bi pokazali da će s mukom osvojiti jedva koji podeok iznad 10 odsto glasova. Ovako je ona sa 143 poslanika druga snaga u parlamentu. S druge strane, i protiv premijera, a još više protiv predsednika države su dve partije: Lega Nord (ruralnog) i Pokret 5 zvezdica (urbanog najnižeg političkog segmenta). Po principu one – Dobro jutro zla ženo! – prepoznali su se u delu Napolitanovog novogodišnjeg govora kad apeluje na građane da ne podrže dalje “vavarizovanje politike”.
Protivnici su beznačajni pred reakcijom iz sveta. Ozbiljne novine posvetile su izuzetno pozitivne komentare Napolitanu pri odlasku. Političke ličnosti su mu uputile svoje pozdrave i pohvale koje nisu samo protokolarne. Predsednik evropalamenta, Šulc: “Napolitanovo nasleđe je neprolazno za Evropu”. Francuski predsednik Oland: “Francuska je ponosna što ima tebe za prijatelja”. Papa Francisko: “Iskreno poštovanje čoveku koji je pokazao kako se služi svojom narodu”.
Napolitano je poslednji političar one generacije koja je strasno želela i stvarala ujedinjenu Evropu. Bojim se da niko više nema taj emotivni naboj ka jedinstvu kontineta. Jedinstvo zasnovano samo na interesima slab je garant. Kao doživotnom senatoru biće mu ponuđeno da se opredeli kojoj bi parlamentarnoj komisiji želeo da doprinese svojim angažovanjem. Već je natuknuo kako bi pokušo da još doprinese stabilizovanju i snaženju Evropske unije. Pritom Napolitano ostaje “lokalista” bez premca. Kada je u sredu 14. januara napustio predsedničku palatu i stigao sa suprugom pred starinsku lepu trospratnu stambenu zgradu gde je živeo decenijama, dočekani su cvećem i natpisima dobrodošlice. Za subotu komšiluk priprema slavlje na trgiću pred zgradom pod parolom “Bentornato” (Dobro nam se vratio!) jer komšija Đorđo i njegova supruga Klio, tokom predsednikovanja nisu prestali da dolaze u svoj kraj, u trgovine i u kafić na “chiacchiere” – opušteno pričanje.
Početak glasanja za novog predsednika zakazan je za 29. januar.