Home TekstoviB&F Plus Posledice privatizacije elektrodistribucije u Albaniji

Posledice privatizacije elektrodistribucije u Albaniji

by bifadmin

Privatizacija distribucije električne energije u Albaniji dovela je do katastrofalnih rezultata kako po potrošače, tako i po samu distribucionu mrežu. No posledice ove greške sada se u potpunosti prebacuju na leđa ionako socijalno ugroženih malih potrošača, koji su sve češće prisiljeni na život bez struje.

Velika većina građana Albanije u svojim domovima koristi električnu energiju kompanije koja je pre procesa neoliberalizacije bila u državnom vlasništvu. U višefaznom procesu privatizacije i komodifikacije sektora električne energije kompanija je prvo podeljena u dve, a zatim je 2009. njen najvažniji sektor distribucije kupila firma České Energetické Závody (ČEZ). Ta privatizacija je bila politički isplanira da se poklapa sa češkim predsedavanjem Savetom EU iste godine. Tadašnja albanska vlada desnog centra iskoristila je prijavljivanje za status kandidata za članstvo u EU kao propagandni gest uoči opštih izbora, a premijer Sali Berisha je dostavio zahtev direktno češkom premijeru za kojeg se pretpostavljalo da utiče na ČEZ i privatizaciju. U ideološkom smislu privatizacija distribucionog sektora i prijava za članstvo u EU smatrala se daljim koracima prema ostvarenju konačnog nacionalnog cilja: integraciji u EU i strukturnim reformama, poput privatizacije, koje ona zahteva.

No privatizacija sektora distribucije ne samo da nije poboljšala uslugu snabdevanja stanovništva električnom energijom, već je dodatno produbila već postojeću energetsku krizu. Loše upravljanje, previsoke cene usluge za građane, zloupotrebe, rastući dug i tehnički gubici u isporuci energije gotovo su doveli sistem u kolaps. To je prisililo vladu desnog centra da sektor distribucije vrati u državno vlasništvo. Pravni spor između ČEZ-a i albanske vlade završio je sporazumom kojim je albanska vlada bila dužna da plati ČEZ-u puni iznos za koji je prodala sektor pre pet godina (oko 100 milijuna evra). To je značilo da su ostvareni profiti ČEZ-a ostali netaknuti i, još važnije, da je plaćanje dugova koje je kompanija nakupila tokom godina u kojima je bila u vlasništvu ČEZ-a preuzela novoosnovana državna kompanija (OSSHE). Ovaj spor je rešen nedugo pre odluke EU da prihvati zahtev Albanije za članstvo, pri čemu se strahovalo da bi, u slučaju nepostizanja dogovora oko struje, češka vlada mogla uložiti veto.

 

Restrukturiranje na račun siromašnijih

Pritisnuta preporukama i uslovima Svetske banke, sadašnja vlada levog centra je donela odluku o restrukturiranju sektora električne energije i smanjivanju gubitaka. Sprovođenje te uštede nije zamišljeno kroz rezanje nekih tehničkih troškova u distribucionoj mreži, nego kroz povećanje cene električne energije za gotovo 30%. Iako se o ovome još uvek raspravlja, vladina agencija koja ima pravnu nadležnost za predlaganje nove cene tražila je upravo takvo povećanje. Uz to, novi tarifni sistem naplate potrošnje električne energije dodatno je zaoštrio klasnu pristranost jer će prema njemu oni koji troše manje energije (po pravilu siromašniji) morati da plaćaju više, a oni koji troše više (po pravilu bogatiji) plaćaće manje po kilovatsatu.

To nije sve. U poslednjih nekoliko nedelja albanska vlada, njena uprava za električnu energiju i policija su započele veliku kampanju isključivanja električne energije onima koji nisu platili račune. Prosečan broj potrošača koji nisu platili ili su odgodili plaćanje računa za električnu energiju je 20%, a velika većina njih je iz siromašnih domaćinstava, nezaposlenih, korisnika socijalne pomoći, prekarnih radnika itd. Na primer, u najsiromašnijoj regiji u Albaniji, Kukës, samo 4% potrošača je podmirilo račune za električnu energiju. Aktuelno zaoštravanje klasnog sukoba prisililo je veliki broj siromašnih ljudi na život u potpunoj tami, a cele siromašne četvrti bačene su u predmoderno doba. Da ocrtamo širu sliku: realna stopa nezaposlenosti u Albaniji procenjuje se na više od 30% (uprkos tome što Vlada tvrdi drugačije), a pad doznaka albanskih migrantskih radnika iz Grčke i Italije pogoršao je ekonomske uslove onih već siromašnih i u siromaštvo gurnuo još veći broj ljudi.

U ovim prilikama, u kojima je pronaći posao postalo privilegija (bez obzira na to koliko je slabo plaćen i što ne podrazumeva nikakva radna prava), udar vlade na siromašne dodatno pogoršava njihovu socijalnu situaciju. Novinari izveštavaju da siromašna deca domaće zadatke pišu uz svetlost sveća prekrivena ćebadima dok se hladno vreme približava. No još je gore to što se svaki pokušaj pojedinaca, a pogotovo onih siromašnih, da se samostalno ponovno pripoje na dovod energije – ukoliko ne dovede do nesretnog slučaja i prouzrokuje smrt osobe koja je pokušavala da rukuje sa električnim kablovima – procesuira, a slučajevi siromašnih koji su morali u zatvor služe za vladinu propagandu kojom namerava da prisili ostale da plate račune. U jednom slučaju je policija javno uhapsila mladu nezaposlenu majku zajedno sa njenom petogodišnjom ćerkom.

 

Prećutni kompromis

Na ideološkom planu Vlada pokušava da ućutka siromašne i kriminalizuje one koji ne plaćaju račune, a posebno one koji “kradu” energiju, te nasuprot njima sebe da prikaže kao predstavnike poštene većine. Vlada dakle pokušava da prikrije klasne protivrečnosti i odgovornost vlasti za kolaps sistema pa kao glavni problem predstavlja “parazitiranje” građana. Istodobno, Vlada pokušava da pronađe saveznike u onim retkim slojevima stanovništva čija je pozicija nešto bolja. Na primer, Vlada kao pozitivan primer ističe penzionere čija stopa plaćanja računa za električnu energiju iznosi preko 90%. No ona pritom prećutkuje činjenicu da, premda su većinom siromašni, penzioneri u Albaniji nisu najsiromašniji, ako u obzir uzmemo da i dalje imaju stabilne prihode (za razliku od nezaposlenih) i da većini njih novac šalju njihova deca koja rade u inostranstvu. Što se tiče siromašnih, Vlada obećava da će nadoknaditi porast cene ali pritom ne razjašnjava prema kojim će se kriterijima siromaštvo definisati. Ako će se, kao i obično u Albaniji, ono definisati prema onim porodicama koje primaju socijalnu pomoć od oko 30-40 evra mesečno, ostaje nejasno na koji će način te porodice (od kojih većina duže vreme nije platila račune za struju) priuštiti da plate ceo račun, čiji mesečni iznos premašuje njihova socijalna primanja.

Neoliberalizacija albanskog društva u poslednjih nekoliko decenija izgrađena je na prećutnoj suglasnosti između ekonomsko-političke elite i masa, a posebno siromašnih. Ovi prvi kontinuirano su “tolerisali” nelegalne radnje potonjih, koji su ih pak koristili kao priliku za beg od najekstremnijih posledica siromaštva. Neplaćanje računa za struju većine siromašnih smatrano je društvenim troškom nužnim radi pacifikacije masa, kako bi se pritom neoliberalne reforme mogle provesti bez većeg otpora. Danas je taj prećutni pristanak slomljen, što ujedno znači i da su se otvorili novi prostori političkog organizovanja društvenog gneva.
Izvor: bilten.org

Pročitajte i ovo...