Iako su izmenama Zakona o radu ispunjeni gotovo svi zahtevi domaćih i stranih poslodavaca, pitanje da li je Unija poslodavaca, koja je učestvovala u pregovorima sa Vladom i sindikatima, reprezentativan predstavnik poslodavaca, nije nestalo sa dnevnog reda.
Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nedavno je ocenio da će socijalni dijalog biti mnogo kvalitetniji tek kada predstavnici sindikata i poslodavaca „budu zaista reprezentativni“ i najavio donošenje odgovarajućih zakona koji bi trebalo da postave nova pravila za izbor autentičnih predstavnika rada i kapitala.
Poslodavce u socijalnom dijalogu trenutno predstavlja Unija poslodavaca Srbije (UPS), ali postoji još nekoliko udruženja koja takođe smatraju da ispunjavaju uslove za uključivanje u rad tripartitnih tela na državnom nivou.
Nebojša Atanacković, predsednik UPS-a, kaže da ta unija „apsolutno nema problem sa preispitivanjem reprezentativnosti“, ali da „ne bi trebalo ublažavati propisane uslove kako bi se zadovoljilo svako novo udruženje“.
Prema postojećim propisima, reprezentativno udruženje poslodavaca je ono u koje je učlanjeno 10 odsto poslodavaca od ukupnog broja poslodavaca u grani, grupi, podgrupi ili delatnosti, odnosno određenoj teritoriji, pod uslovom da zapošljavaju najmanje 15 odsto ukupnog broja zaposlenih.
Član do člana
Atanacković kaže da pored UPS-a, “kod nas praktično ne postoji nijedna druga poslodavačka organizacija sa tolikim članstvom, iskustvom u pregovaranju, dovoljnim brojem zaposlenih i infrastrukturom. Samo članstvo nije dovoljno”, objašnjava predsednik Unije poslodavaca za B&F i ističe da nije lako organizovati preduzetnike, pogotovo na regionalnom ili granskom nivou, jer postoje velike razlike.
Milan Petrović, predsednik Srpske asocijacije menadžera (SAM) kaže da su postojeća udruženja poslodavaca veoma različita, “što je dobro, ali je ogromna fragmentacija poslodavaca otežavajući faktor u stvaranju snažne pregovaračke pozicije u tripartitnom dijalogu. Uvek sam zagovornik ujedinjenja sličnih tela oko istih ili sličnih ideja, sa zajedničkim interesom i ciljem. A cilj i interes je uvek moguće naći”, kaže Petrović i dodaje: “Iskreno cenim sav trud UPS. Međutim, usled niza negativnih godina i trendova u srpskoj privredi, erozije uspešnih preduzeća, sitnih ličnih interesa i palanačkog ponašanja dela članstva u nekim udruženjima, kao i utiska uzaludnosti članstva u mnogim nekada vodećim udruženjima, smatram da trenutno ni jedno udruženje poslodavaca nema reprezentativnost u punom značenju”.
Mario Reljanović, docent na Pravnom fakultetu “Union” kaže da preispitivanje reprezentativnosti udruženja poslodavaca i sindikata na nivou Republike “ne bi bilo rđavo” jer je postojeći postupak i utvrđivanja i preispitivanja uređen na veoma nekvalitetan način.
“Udruženje poslodavaca reprezentativnost stiče kada ispuni određene kvalitativne i kvantitativne uslove. Kvantitativni uslovi su vezani za broj poslodavaca koji čine udruženje, kao i broj zaposlenih koje ti poslodavci imaju. Ovde nastaje prvi problem, na koji su stručnjaci više puta ukazivali. Praktično je nemoguće utvrditi broj poslodavaca, jer nisu utvrđeni jasni kriterijumi. Da li se uračunavaju poslodavci koji postoje samo na papiru a ne ostvaruju bilo kakav rad, nemaju zaposlenih, kao ni promet? Da li će se računati poslodavci koji su u blokadi, stečaju, koji ne plaćaju poreze državi i doprinose zaposlenima? Kako računati udeo u ukupnom broju zaposlenih, kada ni ta brojka nije poznata jer postoje poslodavci bez zaposlenih, kao i oni kod kojih veliki broj radi bez ugovora ili po ugovorima van radnog odnosa? Ako se ne zna broj poslodavaca, kao ni broj zaposlenih koje oni imaju, realno je teško očekivati da se utvrdi i udeo nekog udruženja poslodavaca u ukupnom broju”, kaže Reljanović.
Problematični kriterijumi
Drugi problem je institucionalnog tipa. “Za utvrđivanje i preispitivanje reprezentativnosti na nivou Republike je zadužen ministar nadležan za rad, koji, međutim, donosi vezani upravni akt – svoje rešenje zasniva na predlogu Odbora za utvrđivanje i preispitivanje reprezentativnosti. Odbor čine po tri predstavnika Vlade, sindikata i udruženja poslodavaca, koji se imenuju na četiri godine. Predstavnike Vlade imenuje Vlada na predlog ministra, a predstavnike sindikata i udruženja poslodavaca imenuju sindikati i udruženja poslodavaca – članovi Socijalno-ekonomskog saveta. Članovi Socijalno-ekonomskog saveta su sindikati i udruženja poslodavaca čija je reprezentativnost već utvrđena. Time se dolazi do apsurdne situacije da većinu članova Odbora čine predstavnici organizacija koje će se prema prirodi stvari boriti za svoje uske interese, a samim tim aktivno onemogućavati ostale organizacije da steknu svojstvo reprezentativnosti. Svaki put kada bi reprezentativni sindikati ili udruženja poslodavaca glasali za utvrđivanje reprezentativnosti nekog sindikata ili udruženja poslodavaca koji to svojstvo do tada nije posedovao, zapravo bi glasali za umanjenje svog uticaja kako u Socijalno-ekonomskom savetu, tako i u Odboru za utvrđivanje reprezentativnosti”, objašnjava Reljanović dodajući da je posledica ovakvih propisa u prethodnim godinama bila svojevrsna blokada postupka utvrđivanja i preispitivanja reprezentativnosti.
“To je na primer, dovelo do toga da pojedina udruženja poslodavaca tvrde da je Unija poslodavaca Srbije izgubila reprezentativnost. Pojedina udruženja, kao što je Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika sa druge strane tvrde da poseduje reprezentativnost. U takvoj situaciji, potpuno zdravo rešenje bilo bi utvrđivanje i preispitivanje reprezentativnosti svih aktera koji tvrde da poseduju svojstvo reprezentativnosti”, smatra Reljanović.
Dragoljub Rajić, konsultant u Mreži za poslovnu podršku, takođe kaže da su kriterijumi za utvrđivanje reprezentativnosti i poslodavaca i sindikata prilično problematični, a da se reprezentativnost učesnika u tripartitnim telima nije brojala od 2005. godine. Poslednjim izmenama i dopunama Zakona o radu nisu obuhvaćene promene kriterijuma, podseća Rajić dodajući da postoji ideja da se ova oblast reguliše posebnim zakonom.
“Ako neko ne može dostići reprezentativnost na nivou cele zemlje, možda može da bude reprezentativan na nivou grane. Valjano utvrđivanje reprezentativnosti je važno jer nije dobro da neko ko nije reprezentativan, na primer, zaključuje kolektivni ugovor na nivou grane ili cele zemlje”, upozorava Rajić i dodaje da su u zemljama Evropske unije poslodavačke organizacije starije od sindikata pa tamo nije problem videti ko je reprezentativan. Ovde, međutim, tradicija poslodavačkog organizovanja nije duga.
Izmenama i dopunama Zakona o radu neki pomaci nabolje su učinjeni, ali to je još nedovoljno da bi se podstaklo rešavanje problema, kaže Mario Reljanović. Odbor sada može odluke donositi apsolutnom većinom (ranije se zahtevala jednoglasnost) dok je kvorum za rad Odbora utvrđen na dve trećine. “Dvotrećinska većina nikako ne garantuje nesmetan rad Odbora. Takođe, novina je odredba da ministar može da zahteva od Odbora preispitivanje predloga o utvrđivanju reprezentativnosti, u roku od osam dana od dana dostavljanja predloga, ako oceni da nisu utvrđene sve činjenice bitne za utvrđivanje reprezentativnosti. Ovo praktično znači da ministar može očigledno neosnovanu odluku vratiti članovima Odbora i izvršiti pritisak na njih da odlučuju u skladu sa činjenicama, što je naročito važno za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata ili udruženja poslodavaca. Međutim, ukoliko Odbor po drugi put usvoji isti predlog, Zakon o radu nalaže ministru da na osnovu njega donese konačno rešenje. Time je praktično stvorena samo manja prepreka za Odbor da dvotrećinskom većinom donese i odluku koja nije u skladu sa realnim stanjem na terenu”, tvrdi Reljanović.
Milan Petrović smatra da država treba da propiše model, odnosno kriterijume za utvrđivanje reprezentativnosti poslodavaca, u skladu sa internacionalnim standardima i najboljim iskustvima. “Neki od kriterijuma koje bih voleo da vidim je da poslodavačko udruženje bude upisano u registar minimum dvanaest meseci pre podnošenja zahteva za utvrđivanje reprezentativnosti,. Takođe, poslodavce bi trebalo da predstavljaju udruženja koja udružuju vodeće ljude iz kompanija koje su aktivne na tržištu, koje ostvaruju profit, i koji zapošljavaju najviše radnika”, zaključuje Petrović.
Mirjana Knežević
Biznis top 2013/14.
Novembar 2014.