Smišljeni da nacionalne reformatore u siromašnim zemljama podstaknu da unapređuju poslovnu i ukupnu ekonomsku klimu i stignu razvijene zemlje, indeksi poput Doing Business Svetske banke i indeksa konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma povremeno proizvode rezultate koji se protive zdravom razumu, a ambicioznim nacionalnim liderima nude teren za jeftin marketing iza koga nema suštinskih pomaka.
Mesec i po dana pošto je objavljeno da je Srbija na listi Doing Business Svetske banke za 2015. pala sa 77. na 91. mesto u zemlji je počela nova groznica nagađanja: da li će usvajanje Zakona o planiranju i izgradnji (bez rešenog pitanja konverzije zemljišta), kao i uvođenje elektronskih građevinskih dozvola biti dovoljni da zemlju katapultiraju naviše na listi za 2016. godinu?
Sudeći po konstantno niskom rangu Srbije na ovoj listi Svetskog ekonomskog foruma (WEF), i sličnim međunarodnim listama koje na različite načine mere progres zemalja širom sveta, domaći reformatori nikada nisu ove indikatore uzimali previše (ili dovoljno) k srcu, kao na primer u Gruziji koja je šampion na listi SB i vrlo dobro kotirana na listi WEF, ili na Kosovu, gde je vlada 2011. dala sebi u zadatak da se popne na lestvici tako što će eliminisati 50% uslova za dobijanje dozvola za izgradnju, ili u Rusiji gde je predsednik Vladimir Putin naredio premijeru da zemlju sa 120. mesta u 2011. uspne na 50. mesto 2015. i 20. mesto u 2018. godini.
Lista uživa ogromnu popularnost i mediji je redovno citiraju – od Velike Britanije i Mijanmara do Indije, Kostarike i Šrilanke, i može biti veoma korisna za kreatore javnih politika koji žele da ubrzaju reforme, ali postaje opasna ako njeni rezultati navode na pogrešne zaključke – i u slučaju kada fokusiranje na mesto na lestvici postane daleko važnije od onoga što je zaista bitno za reforme, piše Gerald Knaus, predsednik Evropske inicijative za stabilnost (ESI) u pomalo ciničnom tekstu “Bundeve, marginalci i iluzija liste Doing Business” objavljenom ovog novembra.
Pomenuta Gruzija je uz sve nesporne uspehe u otvaranju zemlje, rastu BDP, relativno visokom prilivu investicija (prosečno oko 1,2 mld dolara) i dalje pretežno ruralna zemlja sa 55% poljoprivrednog stanovništva i oko 45% onih koji žive oko linije siromaštva.
Uprkos tome, Gruzija je, na primer, na listama Doing Business redovno ispred Nemačke (8. prema 21. mestu u 2013.), dok je Makedonija u 2012. bila na 23. poziciji, ispred dvadeset drugih članica Evropske unije i svih drugih zemalja Centralne i Istočne Evrope, a 2013. na 25. mestu, ispred Švajcarske koja je na 29. poziciji.
Lista, bez sumnje, postavlja relevantna pitanja i za poslovne ljude kao i za reformatore, i njihove politike stavlja u kontekst: zašto je u Australiji dovoljno dve procedure, dva dana i 1% prihoda po glavi stanovnika da bi se registrovala firma, a u Belorusiji, Čadu i Kolumbiji 19 procedura, i zašto u Angoli čoveku treba preko pet hiljada dolara da bi započeo biznis prema samo 28 dolara na Novom Zelandu? Ona, takođe, šalje i važnu poruku: ako drugi uspevaju, možete i vi.
Jedan od razloga zbog kojih se na kraju ipak dobija poredak koji povremeno protivreči rezonu većine investitora leži, kako primećuje Knaus, u tome što 10 merila liste SB imaju veoma različitu specifičnu težinu, ali imaju isti ponder kada se izračunava ukupan plasman. Gruzija i Makedonija imaju vrhunski rejting kada je u pitanju pristup kreditima i započinjanje biznisa i kada je reč o registraciji imovine i zaštiti investitora respektivno, a zaostaju po svim drugim pokazateljima: prekograničnoj trgovini, rešavanju sporova, plaćanju poreza, i dobijanju građevinskih dozvola, na primer.
Pritom, poznavanje situacije na terenu dovodi u pitanje i te šampionske rezultate: na primer kaže Knaus, kako bi na konstataciju Doing Business da je u Makedoniji lakše doći do kredita nego u Švajcarskoj reagovali vlasnici malih i srednjih preduzeća u Skoplju, koja jedva uspevaju da obezbede finansiranje? Još je manje verovatno da je zaštita investitora u Makedoniji veća nego u Švajcarskoj koja je inače po tom pokazatelju rangirana na 170. mestu u svetu. “Kad sve to dodate, dobijate veliku iluziju koju kreira Svetska banka”, piše Knaus.
U poslednjoj listi Doing Business, (Knaus referira na godinu u kojoj je lista objavljena, pa je tako za njega nedavno objavljena lista, iz 2014. iako nosi naslov Doing Business 2015.), došlo je do ispravki rangiranja za 2013, koje su Gruziju pomerile iza Nemačke a Makedoniju iza Švajcarske, a samu Švajcarsku po jednom indikatoru sa 170. na 123. mesto, “usled novodobijenih informacija koje su primenjene na celu vremensku seriju da bi se obezbedila konzistentnost podataka”.
Nijedan sistem rangiranja nije perfektan, posebno ako treba da meri ekonomije koje se toliko razlikuju kao one na Doing Business listi, kaže Knaus, ali se on i sastavljači liste suštinski razilaze u tumačenju glavnog uzroka takvog iskrivljenog poretka: tvorci liste tvrde da čitaoci u rangiranje učitavaju više od onoga što on jeste, a u indikator, više nego što on zaista iskazuje, a Knaus, da lista nedovoljno vodi računa o tome da set svojih pokazatelja stavi u širi kontekst strukture ekonomija, njihove sigurnosti, makroekonomske stabilnosti, cene kredita i finansijskog sistema (na šta, istine radi, lista ni ne pledira). Rezultat: Kosovo je danas bolje rangirano od Srbije, Albanije i Hrvatske, a Rusija je, uprkos ratu u susedstvu i sankcijama, u ovogodišnjoj listi napredovala za 30 mesta.
S tim u vezi, u poslednjem Doing Business izveštaju njeni sastavljači na sedam strana objašnjavaju zašto su u osam od ukupno 10 indikatora uveli promene koje bi trebalo omoguće njihovo preciznije merenje.
Iako u ekonomskoj literaturi postoje različiti pristupi definisanju i merenju konkurentnosti nacionalnih ekonomija, dominantan je pristup prema kojem se visina i dinamika bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika, iskazan po paritetu kupovne snage, koriste kao indikator konkurentnosti. Ranija istraživanja, zasnovana na ovakvom pristupu merenja konkurentnosti, koja su obuhvatala gotovo 130 zemalja sveta su pokazala da elementi indeksa konkurentnosti WEF objašnjavaju preko 80% razlika u konkurentnosti između zemalja, što navodi na zaključak da ovaj indeks relativno dobro odslikava stanje konkurentnosti zemalja, objašnjava dr Saša Ranđelović, docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Ipak, podaci pokazuju da u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi postoji relativno velika razlika u plasmanu zemalja na ovim listama konkurentnosti, a da je razlika u visini BDP po glavi stanovnika i njegovoj dinamici znatno manja. „Pri tome su naročito upečatljivi primeri nekih zemalja ovog dela Evrope, koje su rangirane vrlo visoko na međunarodnim listama konkurentnosti (npr. Gruzija, Makedonija), dok je dinamika priliva SDI i rasta BDP po glavi stanovnika slična kao u drugim zemljama ovog regiona, koje su znatno lošije plasirane“, napominje Aranđelović.
Prema rezultatima za 2014/2015. godinu, Srbija se na listi WEF nalazi na 94. mestu (od 144 zemlje), što je za sedam pozicija bolji rezultat u odnosu na prošlu godinu, ali i dalje lošiji u odnosu na većinu zemalja regiona. Poboljšanje plasmana Srbije može se zahvaliti boljem makroekonomskom okruženju (što verovatno predstavlja posledicu niske inflacije i stabilnosti kursa do sredine godine), infrastrukture, efikasnosti tržišta dobara i slično, dok je nazadovanje ostvareno u pogledu efikasnosti tržišta rada. Reforme sprovedene sredinom godine (usvajanje izmena Zakona o radu i Zakona o stečaju), kojim se otklanjaju neki od bitnih uskih grla za investiranje i poslovanje u Srbiji bi mogle imati efekta na poziciju zemlje na ovoj listi u narednim godinama, navodi Ranđelović.
Ono u čemu nijedna međunarodna lista, što se tiče Srbije, ne greši, a što podržavaju nalazi Bele knjige Saveta stranih investitora, Američke privredne komore i drugih poslovnih udruženja koja se bave merenjem unutrašnjeg napretka reformi u Srbiji, jesu krupna pitanja poput neefikasnog pravosudnog sistema, neefikasnog sistema izdavanja građevinskih dozvola i uknjižbe vlasništva nad imovinom (što je povezano sa nerešenim vlasničkim odnosima nad velikim delom zemljišta u Srbiji), kao i visokim troškovima finansiranja što je, između ostalog, povezano sa visokim rizikom zemlje uzrokovanim velikim fiskalnim deficitom, kaže Ranđelović.