Ričard Titmus (Richard Titmuss) je jednom napisao: „Bez poznavanja vetra i struja, […] društva se moralno i ekonomski ne mogu zadugo održati na površini tako što će samo izbacivati vodu iz čamca.“ Nešto od opisanog prepoznaje se u današnjoj Evropi u kojoj, takvoj kakva je, curi na sve strane, oseća u svim onim kolektivnim inicijativama koje su izgubile snagu, i vidi u nedostatku konsenzusa o krajnjoj svrsi evropskog ujedinjenja. Danas, evropska javna sfera Evrope liči na potpuno opustošen predeo: sveprožimajući populistički diskurs; izlivi antisemitizma i islamofobije posle masakra u redakciji pariskog lista Charlie Hebdo; podrivanje prava i sloboda (prvo nama, onda tek njima) u interesu bezbednosti; povratak politike identiteta, i slično, piše Francisco de Borja Lasheras u španskom dnevniku desnog centra El Mundo.
Kad kažemo Evropa mislimo na napredak i civilizaciju. Ali, ona je i sinonim za samoubilačku geopolitiku odigranu u maniru bečkog carskog baleta; klasicid – uništavanje čitavih društvenih slojeva u gulazima, sinonim i za genocide kakav su Treblinka ili Srebrenica. Ako nam se duhovi prošlosti budu vratili, to je zato što nikada, zapravo, i nisu nestali. Bili su tu, među nama, oduvek, čekajući nekog sledećeg agitatora koji bi se, opet iz neke pivnice, okoristio lošim stanjem u društvu i ekonomskim teškoćama; nekog ko će zloupotrebiti zabrinutost građana za sopstvenu budućnost; nekog ko će profitirati na slabosti tranzicionih političkih klasa koje su prečesto deo problema, jer se suprotstavljaju cunamijima koji obeležavaju smene epoha. Povrh svega, postoji ta neozbiljna „selfie“ modernost društvenih mreža, koja se tako često okrivljuje za globalizaciju apsurda i banalizovanje ljudskog: Fotografije koje su se masovno slale sa državne sahrane takve epske pojave kao što Mandela, ili ispred izranavljenog leša iračkog zatvorenika prekrivenog kockicama leda, ili u hitlerovskom stilu kao što je to učinio lider pokreta ‘Pegida’ Luc Bahman (Lutz Bachmann) na Fejsbuku (dajući ostavku tek kada su njegove slike osvanule u nekim tabloidima).
Postmoderna Evropa pokušala je da Istoriju – sa svim njenim klasnim ratovima, verovanjima i ideologijama – ostavi iza sebe, umesto da okonča taj scenario razvijajući kosmopolitske identitete, demokratiju, prava za (skoro) svakog, i socijalnu tržišnu privredu. Ovaj scenario je sazdan na velikom konsenzusu između političkih snaga levog i desnog krila, nekadašnjih neprijatelja. Sa pepelom Berlina i Varšave koji i dalje tinja, ova vizija predstavlja pokušaj da se krene dalje od vestfalskih modela vladanja (želje za ratovanjem u ime nacionalnog ponosa), a u potrazi za „sve čvršćom unijom među narodima Evrope“, u želji da ovaj evropski model, primene u svom neposrednom okruženju i na globalnom nivou.
Uprkos svojim dostignućima, ova utopijska vizija je pre nekoliko godina zapala u krizu, uronjena u besplodnu borbu sa samom sobom i novom realnošću, kako unutar Evrope tako i van nje. Stare ideje prosto više ne funkcionišu. Razmišljajući o društvenim sentimentima, EU članice suprotstavljaju se svakom daljem ustupanju sopstvenog suvereniteta, osim u slučajevima krajnje nužde – kao u krizi evra – samo da bi nanovo razmotrile ili unazadile takve sporazume čim se oluja stiša. U utopijske vizije Evrope uključena je neka vrsta idealizovanih integrativnih procesa, u kojima su nacionalni interesi i odnos snaga (ne samo u odnosu na Nemačku) oduvek igrali središnju ulogu. Ali, sistemska kriza daje veću prednost nacionalnim interesima, posebno kada se ovi suoče sa teškoćama postizanja kompromisa među gotovo 30 država, od kojih mnoge poseduju različite političke kulture a i suprotstavljene interese.
Zato, recimo, populističke ideologije doživljavaju svoj povratak, atraktivan ne samo prosečnom građaninu već i mnogim pripadnicima nacionalnih elita, kao što je slučaj s pokretom Alternativa za Nemačku. Ovaj sukob između modela i raznolikih „Evropa“ teče van granica Unije, mešajući se u geopolitičke i globalne strategije. Klimavi sigurnosni aparat na Starom kontinentu okleva i posustaje, suočen sa sirovom logikom „ljudi u zelenom“ vojne sile na Krimu, učvršćujući jednu agendu koja kombinuje istorijski revizionizam i ponos ranjen Versajskim ugovorom, s pravoslavnim panslavizmom i jednom maestralnom sposobnošću da se iskoriste slabosti Zapada i dvostruki standardi.
Nema novog hladnog rata: imamo mnogo malih hladnih ratova, od Ukrajine do baltičkih država, na Crnom moru, na Balkanu. To je rat između ideja i navodno nepomirljivih vizija, o pravilima i bazičnim principima uređenja evropskog prostora i njegovog političkog modela. Ovaj sukob između vizija Kremlja i vizija Evropske unije ima svoj odjek i u debatama unutar evropskog prostora. Videli smo kako u glasanju o Ukrajini, Rusiji u Evropskom parlamentu gledište Kremlja dobija podršku desničarskih evrofoba poput Marin Le Pen i Najdžela Faradža, kao i snaga Ujedinjene levice i Podemosa, uz ‘dežurne krivce’ koji osećaju nostalgiju za SSSR, a koji su bili dovoljno srećni da sovjetski sistem ne osete na svojoj koži.
U ovoj bici između utopija, ideja i vizija Evrope, oni koji su ekstremni sklapaju brakove iz interesa i guše umerene opcije. Ne bi, dakle, trebalo da budemo iznenađeni alijansom koja je u Grčkoj upravo stupila na snagu: između pobedničke, krajnje leve Sirize i Nezavisnih Grka, desničarske nacionalističke partije koja se sa svojim trenutnim partnerom savršeno slaže po pitanju ekonomije, ali ne i po drugim pitanjima, kao što su prava homoseksualaca. Biće toga još.
Ovi pokreti precenjuju suverenitet naroda i njihovu sposobnost da utiču na dešavanja u anarhičnom, globalizovanom svetu u kojem živimo, Ali, njihov prst pouzdano opipava puls sadašnjeg trenutka, vešto koristeći alate 21. veka kako bi mobilisali mase; a poseduju i kapacitet da inspirišu mase, nešto što evropske mejnstrim partije već́ neko vreme ne uspevaju.
Oni prikazuju kontradiktornosti Evrope, koja je toliko udaljena od strepnji i socijalnih problema koje katalizuju grupe kakva je Pegida. To je ista ona Evropa koja se umrsila u sukob legitimnosti – legitimnosti koja može samo da sruši sopstveno gnezdo pričajući Grcima za koga bi trebalo i ne bi trebalo da glasaju. I Evropa koja, zahvaljujući diskursu da „štednja nema alternativu“ i opštem skretanju politike evrozone, jedino uspeva da katapultira alternative (više ili manje poželjne, ali i pored svega evropske) u Grčkoj, Francuskoj, Nemačkoj i Španiji. Zato što stalno odbija da rešava one probleme koje su na sto stavili populisti, ovo je jedna Evropa koja omogućava da debatama dominiraju populistički predlozi, vizije i percepcija, iako su njihovi stavovi često pogrešni.
Izlizani evropski pristup za postupanje s populističkih pokretima i krizama ne funkcioniše; zapravo, često je kontraproduktivan. Evropski lideri treba da ovo imaju u vidu – ne toliko u vezi sa Grčkom koliko pre svega zbog onoga što bi se moglo dogoditi u drugim ključnim državama poput Francuske, Britanije, pa čak i same Nemačke – od kojih suštinski zavisi održivost Unije.
Pre ili kasnije su sve utopije osuđene na propast, u relativnom ili apsolutnom smislu. Danas, više nego ikada, pojednostavljena rešenja nisu ono što je potrebno, već pre ona nesavršena, baš kao što je nesavršen i neizvestan svet u kome živimo. Danas su snaga i moć previše fragmentirani, svet je toliko međuzavisna forma, a izazovi su preveliki. Današnje nade biće praćene razočarenjima sutrašnjice, jer se ne mogu svi interesi pomiriti. Paradoks je u tome što je baš Evropi potrebna katarza, ali ono što dobijamo je da se ona sve više zaglibljuje u sudaru legitimacija i demokratija; jer, ovde se ne radi samo o sukobu između „naroda“ ili „građana“ i njihovih „kasta“, ili o demonizovanoj Trojci (što je isuviše jednostavan pogled na stvari), već je reč i o odnosima između evropskih nacija (građana) kao što su Nemačka i Grčka.
U takvim okolnostima, Evropa ponovo mora postići veliki konsenzus kako bi ojačala legitimitet opšteg dobra, dajući joj novi smisao koja podstiče inspiraciju (a ne samo otuđenje). Ovaj sporazum svih strana bi trebalo da osnaži evropski prosperitet i konkurentnost, štiteći pritom naše slobode u neprijateljskom i opasnom svetu.
Znam da je ovo lako reći; u stvarnosti postoji previše dilema, previše je interesa koji su u igri, a politika je takva kakva je. Međutim, ono što je kristalno jasno jeste to da nas ni diskurs nekadašnjih, kao ni sadašnjih demagoga, kako levice tako i desnice, neće izbaviti iz ove pometnje u kojoj smo.
Preveo i priredio: Milan Lukić
Francisco de Borja Lasheras (El Mundo, Madrid)