/ B&F Plus / Kako će Kina i Amerika smanjiti emisiju štetnih gasova
BiF Analize Čitajte B&F online

Kako će Kina i Amerika smanjiti emisiju štetnih gasova

This post has already been read 1228 times!

Teško je bilo izbeći apsurdnu situaciju. Lider Kine – još uvek komunističke zemlje, bar nominalno – došao je u Vašington i izjavio da njegova vlada usvaja tržišni pristup smanjenju emisija ugljenika. U međuvremenu, da bi smanjile svoju emisiju ugljenika, bezrezervno kapitalističke Sjedinjene Američke Države drže se propisa koje je donela centralizovana birokratija.

U izjavi, podešenoj tako da se podudari sa sastankom predsednika Sji Đinpinga i Baraka Obame, kineska vlada je rekla da će u vezi s emisijama ugljenika uvesti nacionalni program cap and trade (ograniči i trguj), počev od 2017. godine. Taj sistem će velikim emiterima, kao što su elektrane i čeličane, dozvoliti emisiju određenog broja tona jedinica. Ako emituju manje, moći će da prodaju proistekle kredite, a ako emituju više, moraće da kupe kredite. Očigledna svrha takvog programa jeste korišćenje finansijskih podsticaja kako bi se obodrilo smanjenje emisija i ograničilo globalno zagrevanje.

Izjava je načelno pozdravljena kao znak napretka pre sastanka posvećenog globalnoj klimi koji krajem novembra treba da se održi u Parizu. Kristijana Figeres, izvršna sekretarka UN za Nacrt konvencije o klimatskim promenama, u elektronskom pismu je istakla da je izjava „veoma dobrodošla“ i pokazuje da se sve više priznaje da je smanjenje emisija „u interesu ne samo planete kao celine nego i pojedinačnih zemalja“.

Zasluga za ideju da se korišćenjem sistema cap and trade uz manje troškove postignu bolji rezultati u smanjenju zagađenja obično se pripisuje ekonomisti Tomasu Krokeru, sada penzionisanom profesoru Univerziteta u Vajomingu. (Smatra se da je Džon Dejls, kanadski ekonomista koji je umro 2007, takođe došao na slučnu ideju u isto vreme.) Republikanska administracija prva je primenila taj sistem. Reganova administracija je uz pomoć sistema cap and trade postepeno ukidala upotrebu olovnog benzina. Zatim je u vreme predsednika Džordža H. V. Buša Amerika uspostavila sistem cap and trade da bi smanjila emisije sumpor-dioksida iz elektrana. I administracija Bila Klintona ostala je verna tom konceptu, i to u tolikoj meri da je insistirala da odredba koja se odnosi na cap and trade bude uneta u Protokol iz Kjota. (Amerika je kasnije odbacila Protokol, ali je Evropa, koji je bila protiv ove odredbe, na kraju u praksi prihvatila cap and trade pristup širom EU.)

Vremenom su se republikanci okrenuli protiv sistema cap and trade, koji su nazvali cap and tax (ograniči i oporezuj), što nas dovodi do današnje apsurdne situacije. Tokom svog prvog mandata predsednik Obama pokušao je da primeni taj sistem na emisije ugljenika. Često su ga kritikovali, verovatno opravdano, što nije bio dovoljno uporan u tim pokušajima. Međutim, kao što je istakao u nedavnom intervjuu datom časopisu Rolling Stone, u Senatu nije bilo dovoljno glasova za usvajanje predloga bez podrške republikanaca, a bilo je jasno da je oni neće dati. Čak su i demokrati oklevali. „Nismo imali čarobni štapić da proguramo cap and trade“, rekao je Obama.

U svom drugom mandatu Obama je pribegao propisima kako bi ograničio emisije ugljenika. Najvažnije je to što je Agencija za zaštitu životne sredine objavila niz propisa čiji je cilj smanjenje emisija iz elektrana. S političkog stanovišta, taj potez je za pohvalu; uraditi nešto u vezi s klimatskim promenama bolje je nego ne uraditi ništa. Međutim, s ekonomskog stanovišta, za žaljenje je to što je došlo do takve situacije; pritom je verovatno – mnogi bi rekli neizbežno – da će se poštovanje propisa tipa “tona po tona” pokazati skupljim od sistema cap and trade.

To ne znači da je metod cap and trade univerzalni lek, a ni da će prihvatanje te ideje u Kini rešiti problem emisija ugljenika u svetu, koje godišnje dostižu i deset milijardi tona jedinica. Sistem trgovine ugljenikom teško je isplanirati; ranije su, na primer, Evropljani dodeljivali previše kredita, pa je njihov sistem došao na ivicu propasti, a i sad jedva da funkcioniše. Znamo premalo detalja o tome šta Kina – koja je danas odgovorna za više od četvrtine globalnih emisija – planira. Kao prvo, postavlja se očigledno pitanje koliko će ograničenje biti. Drugo pitanje je kako će se emiterima sistem nametnuti. U Kini je teško doći do pouzdanih podataka i u ovom trenutku niko nema čak ni sigurne informacije o tome ko koliko emituje.

Kao što je Jang Fućeng, član Saveta za odbranu prirodnih resursa u Pekingu, izjavio u Tajmsu: “Sad kad nismo sigurni ni koliko energije trošimo, kako možemo da trgujemo?”

Po danas objavljenom planu rada, proći će još nekoliko godina pre nego što bilo ko bude znao da li Kinezi mogu da razviju uspešan program trgovine ugljenikom. Naravno, i republikanci i demokrati bi, zarad spasa planete, trebalo da se nadaju da mogu. Ako program bude funkcionisao, Kinezi bi mogli da ga izvezu u Sjedinjene Države.

 
Preuzeto sa Peščanika

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close