„Nema sumnje da je izbegavanje plaćanja poreza veliki problem na globalnom nivou, ali još veći problem je što su takve radnje uglavnom legalne“, izjavio je predsednik SAD Barak Obama i tako dao okvir za raspravu koja će sigurno pratiti medijsku, finansijsku i pravnu obradu miliona dokumenata „procurelih“ iz arhive panamske firme za proizvodnju firmi „Mosak Fonseka“. U svetu gde se države takmiče u izgradnji „povoljnog poslovnog okruženja“, gde prestaje biznis a počinje poreska utaja?
Poslednji put kada su se domaći mediji bavili of šor zonama, u dnevnom listu „Blic“ iz septembra 2015., pod naslovom „OF ŠOR PLJAČKA: Krvopije isisale 3,9 milijardi evra iz Srbije“, moglo je da se pročita da je analiza Narodne banke Srbije pokazala da su upravo toliko novca tokom 2014. i dela 2015. godine domaće kompanije iznele na račune u zemljama koje se smatraju „poreskim rajevima“. Panama, međutim, nije ni blizu popularna poput Holandije i Luksemburga, dok su Britanska Devičanska ostvra, globalni lider po popularosnti, tek na trećem mestu srpske of šor top liste. Priča koja do sada nije objavljena – a po svemu sudeći i neće još neko vreme – je ona sa naslovom „Krvopije vratile novac u zemlju“. Upravo je o tome govorio i američki predsednik Barak Obama, pozivajući na globalnu reformu poreskih pravila, dan pošto je objavljeno da su novinarima Zidojče Cajtunga i njihovima kolegama iz stotinak redakcija širom sveta okupljenih oko Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ) prosleđena dokumenta iz arhive panamske fabrike firmi „Mosak Fonseka“. Poslovanje sa of šor zonama nije protivzakonito, niti je otvaranje kompanija u „poreskim rajevima“, a ni transfer novca ka njima nije samo po sebi krivično delo.
Svojevrsna pretpostavka nevinosti u of šor operacijama, međutim, teško da će usporiti rad poreskih službi SAD, Australije, Nemačke, Španije i još desetak zemalja – a čak je i Panama najavila temeljnu istragu o dokumentima. To, ipak, i dalje ne garantuje da će istrage rezultirati daljim postupcima, optužnicama, suđenjima i kaznama. SAD, recimo, imaju posebno zanimljiv institut koji se zove Repatriation Tax Holiday, i koji praktično omogućava kompanijama da, u roku koji odredi Kongres, „vrate“ u zemlju skriveni profit. U tom periodu „repatrijacije“ plaća se daleko niži porez nego što bi inače platili: poslednji put, 2004. godine, poreska stopa za „vraćeni“ profit bila je 5,25% umesto 35%. Program je bio toliko uspešan da je Kongresu u 2011. predstavljen izveštaj o efektima „roka za repatrijaciju“, u kome je stajalo da su na kraju troškovi države bili oko 3,3 milijarde dolara veći, a da su korporacije koje su iskoristile pruženu šansu, iskoristile priliku i da premeste proizvodnju i ugase oko 20.000 radnih mesta u SAD. Zagovornici ovakvih mera, pak podsećaju, da je nuđenje povlastica šansa da se naplati makar deo poreza utajenog po of šor destinacijama, koji bi inače u celini bio izgubljen za budžet.
Jednokratne firme i isplative adrese
Čini se, ipak, da je prva žrtva nove američke politike prema of šor poslovanju igrom slučaja pala istoga dana kada je objavljeno da su „papiri iz Paname“ dospeli pravo u ruke stotina novinara iz gotovo isto toliko zemalja. Baš u ponedeljak, 05. aprila, američki pandan ministarstvu finansija doneo je odluku da oteža takozvanu „inverziju“, proceduru kojoj pribegavaju američke korporacije kada žele da prestanu da plaćaju porez po američkim stopama. Tako je stavljena tačka na spajanje dveju megakompanija, Pfizer-a i Allergan-a, posla čija je procenjena vrednost 160 milijardi dolara (!).
Pfizer je, kako se sumnja, kroz spajanje sa Allergan-om želeo da preseli korporativnu adresu u Irsku, daleko povoljniju poresku desitnaciju od SAD. Obe korporacije su, inače, registrovane na američkom tlu, u Njujorku i Nju Džerziju, ali je Allergan irsko pravno lice kada je reč o poreskim obavezama, a kroz spajanje („inverziju“) i Pfizer bi mogao da koristi pogodnosti irske regulative.
Irska se, međutim, ne kotira visoko u „papirima iz Paname“. Klijentima „Mosak Fonseka“ najčešće su prodavana gotova pravna lica registrovana na Britanskim Devičanskim ostrvima ( i to više od 113.000 firmi), dok je Panama na drugom mestu sa tri puta manje kompanija. Slede redom Bahami, Sejšeli, Niue i Samoa, zatim Britanska Angvila dok se lista top 10 povoljnih poreskih destinacija završava sa daleko manje egzotičnim Nevadom, Hong Kongom i Ujedinjenim kraljevstvom. Klijentela je, takođe, iz zemalja koje redovno drže visoke pozicije na Doing Business i sličnim listama u pogledu lakoće i pravne sigurnosti poslovanja, pa su tako proizvođači preduzeća iz Paname najviše radili za državljane Hong Konga, Švajcarske i-opet-Ujedinjenog kraljevstva.
„Papiri iz Paname“ potvrdili su i nalaze Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara iz 2012., kada je tokom operacije nazvane „Offshore Leaks“ objavljeno da su banke sa globalno razvijenom mrežom poslovnica bile predvorje poreskog raja. Tada je švajcarski Credit Suisse opisan kao sveti gral međunarodne mreže utaje novca. Najnoviji podaci pokazuju da su klijenti „Mosak Fonseka“ u najčešće poslovali sa dve luksemburške banke, Experta i J.Safra Sarasin dok je na trećem mestu Credit Suisse sa Kanalskih ostrva. Prema broju preduzeća koje su naručile za svoje klijente sledi HSBC banka sa svojim filijalama u Monaku i Švajcarskoj. Analitičari ICIJ su, inače, utvrdili da je 500 banaka širom sveta od panamske firme naručivalo stvaranje pravnih lica za svoje klijente, i to ukupno 15 600 firmi od 1977. do kraja 2015. godine.
Gde su Amerikanci u Panami?
Do zaključenja ovog broja (08.aprila), dve ključne zamerke su upućene organizaciji ICIJ u vezi sa „papirima iz Paname“: prva je da, za razliku od organizacije Wikileaks, nisu napravili bazu podataka od 11,5 miliona pribavljenih dokumenata koju bi građani i odgovarajuće institucije širom sveta lako mogli da pretražuju. Zato su brojni internet forumi (pa i zvanična saopštenja nekih svetskih lidera) puni osuda za jednostranost, stavljanje fokusa na „neprijatelje zapada“, poput članova neposrednog okruženja ruskog predsednika Vladimira Putina ili članova porodica viskih zvaničnika Kine, kao i za izvlačenje „starih kostura iz ormara“, kao što su navodni poresko-korupcijski gresi čelnika FIFA ili investicije pokojnog oca britanskog premijera Dejvida Kamerona.
Druga zamerka je da je neverovatno kako je u „papirima“ pronađeno malo američkih građana. Na drugu primedbu stigao je jednostavan odgovor: „U SAD je lakše otvoriti kompaniju diskretnog vlasništva i u de facto of šor zoni poput Delavera ili Nevade, nego obnoviti člansku kartu biblioteke“, piše britanski Gardijan i daje primer da će američke biblioteke, za razliku od biznis registara, zatražiti da se tražilac kartice identifikuje tako što će pokazati važeću vozačku dozvolu sa aktuelnom adresom ili makar račun za komunalije koji je dokaz prebivališta.
Ko sve radi na priči godine?
„Papire iz Paname“, arhivu poslovanja kancelarije „Mosak Fonseka“, nepoznata osoba prosledila je uglednom nemačkom listu Zidojče Cajtung krajem 2015.godine. Nemačka redakcija odlučuje da dokumente podeli za Međunarodnim konzorcijumom istraživačkih novinara ICIJ, koji opet angažuje novinare partnerskih medija iz stotinak zemalja. Oni zajedno obrađuju podatke i ovih dana „izbacuju“ ekskluzivne priče. Priliku da učestvuju u analizi dokumenata dobili su, između ostalih, BBC, Gardijan, Mond i kanadski javni servis CBC. U Srbiji, partner ICIJ je Mreža za istraživanje kriminala i korupcije KRIK.
Milica Rilak
april 2016, broj 126.