„Kineski šefovi žele da Etiopljani budu više kao Kinezi, dok se Etiopljani pitaju šta kog đavola Kinezi žele od njih“, glasi opaska britanskog novinara povodom situacije u kineskoj fabrici obuće Huajian u Etiopiji, u kojoj je zarada zaposlenih oko 40 dolara mesečno, a pre početka radnog vremena moraju da se postroje, marširaju i pevaju kompanijsku himnu. „Komunizam sa kineskim karakteristikama“ zaposeda jeftinu radnu snagu i u mnogim drugim afričkim zemljama, rukovodeći se kapitalističkom mantrom „proizvedi što jeftinije, a prodaj što skuplje“.
Britanski multinacionalni bankarski i finansijski servis “HSBC Holdings” nedavno je izneo alarmantnu prognozu da će do 2020. veći deo razvijenog sveta i istočne Azije doživeti pad, stagnaciju ili vrlo spor rast broja radno sposobnih građana. U analizi se, između ostalog, navodi da prema aktuelnoj stopi rađanja, Kina će do 2100. godine izgubiti čak 75% populacije. Najmnogoljudnija nacija na svetu je od 2013. do 2014. već izgubila 3,7 miliona ljudi starosti između 16 i 59 godina, što znači i toliko potencijalne radne snage, a prema prognozama UN, do 2030. Kina će imati 25% stanovništva starijeg od 60 godina, dok će broj radno sposobnih opasti za 67 miliona. Nasuprot ovom trendu, u zemljama južne Azije, a posebno Afrike, očekuje se rast populacije, pa primera radi, u Nigeriji, u kojoj trenutno živi oko 180 miliona ljudi, UN procenjuju da će se ta cifra do 2050. godine povećati na čak 440 miliona.
Na pitanje kako je Kina sa 1,35 milijardom stanovnika koji su do nedavno bili neprikosnoveni u svetskoj konkurenciji po radu za džabe, postala zemlja koja traži jeftine radnike po svetu, osim u ekonomskim faktorima, dobar deo odgovora je upravo u navedenoj demografskoj evidenciji. Kako kinesko rukovodstvo, očigledno, nije čekalo da im oči otvaraju prognoze sa strane, dok su zapadne kompanije kalkulisale o mogućoj dobiti i rizicima novog pohoda na Afriku, Kina se već nametnula kao njen glavni trgovinski partner. Ovoj komunističkoj zemlji, ceo kontinent je postao glavni izvor sirovina, drugo najveće gradilište, četvrto najveće investiciono područje i budući izvor jeftine radne snage.
Kreiranje prekovremenog za džabe
Kina je od 2003. godine uložila najmanje 70 odsto svojih stranih investicija direktno u afričke države. Premda joj svi čestitaju što je poboljšala ekonomsku situaciju i „izvukla“ 500 miliona ljudi iz siromaštva, a Afriku snabdela putevima, školama i poslovima u proizvodnji, nije sve tako ružičasto. U potrazi za jeftinom radnom snagom, komunistička zemlja uveliko primenjuje kapitalističku mantru „proizvedi što jeftinije, prodaj što skuplje“.
Tako se u industriji falsifikovane odeće i obuće, vredne milijarde dolara, ističu upravo kineske fabrike u Africi. U avgustu 2015. Kina je sa Tanzanijom potpisala sporazum nazvan „Kinesko-afrički razvojni fond“, kojim je omogućeno za više od od 100 kineskih investitora da ulažu direktno u lokalnu proizvodnju, „kako bi kreirali nove poslove i smanjili stopu siromaštva“. Šta bi za to mogla biti cena, pokazuju primeri u tamošnjim kineskim fabrikama koje proizvode falsifikate Adidas i Nike patika, sandale i haljine za devojčice. Radnici nemaju zaštitnu opremu od otrovnih isparavanja, rade sedam dana u nedelji i to prekovremeno, nekad i po 12 sati dnevno, pri čemu žene zarađuju 1.75 dolara dnevno, a muškarci 2.25 dolara, s tim da im prekovremeni sati nisu plaćeni.
Prema važećem zakonu, ne bi smeli da rade više od šest dana nedeljno, dok bi oba pola ravnopravno morala da zarađuju minimalno 2.12 dolara dnevno. Dodatno, kao i u Kini, i u Tanzaniji je problem dečji rad, ali kandidata za posao ne nedostaje jer, na žalost, nema drugih opcija. Mada su kompanije Nike i Adidas, zbog medijskih spekulacija, izričito demantovale da proizvode bilo šta u Tanzaniji, imajući u vidu da radnici u njihovim fabrikama u Kini zahtevaju sve veće plate, postoji realna šansa da će i originalni proizvođači početi da traže jeftiniju radnu snagu u Africi.
„Afrička Kina“
Da uvek ima gore ili jeftinije (zavisi iz čijeg ugla se posmatra), svedoči slučaj Etiopije, gde Kina sve više otvara proizvodne pogone u potrazi za još jeftinijom radnom snagom, pa je ova zemlja već dobila novo ime – „Afrička Kina“. Primera radi, izvan glavnog grada Adis Abebe otvorena je kineska fabrika cipela Huajian. Predsednik kompanije je pedesetosmogodišnji Zhang Huarong, bivše vojno lice. Etiopskim radnicima u kineskoj fabici isplaćuju plate od oko 40 dolara mesečno, što je oko 10% manje od zarade koju za taj rad dobijaju radnici u Kini.
„Etiopija je danas kao Kina pre 30 godina“, ističe Zhang, koji je početkom osmdesetih pokrenuo obućarski biznis sa tri šivaće mašine, a danas je jedan od najvećih svetskih proizvođača obuće. Nakon tri godine poslovanja u Etiopiji, kineski investitor žali se na slabu zaradu, odnosno da produktivnost dostiže jedva trećinu kineske, ali su zato troškovi transporta i do čeiri puta veći nego u Kini, pa planira da pokrene i novu kompaniju za transport.
Zhang ističe i probleme u komunikaciji, jer radnici govore na četiri jezika, a njegove metode rada predstavljaju nešto sasvim novo Etiopljanima. Kinezi su sa sobom doneli i svoje viđenje discipline, pa zaposleni, pre početka radnog vremena, moraju da se postroje kao u vojsci, da marširaju i pevaju kompanijsku himnu. Reporter britanskog „Telegrafa“ je još 2014. opisao celu situaciju kao vrlo bizaran sukob kultura: „Kineski šefovi žele da Etiopljani budu više kao Kinezi, dok se Etiopljani pitaju šta kog đavola Kinezi žele od njih“. Fabrika Huajian trenutno zapošljava oko 4.000 radnika, koji godišnje proizvedu oko 2.5 miliona pari cipela, a podignuta je u jednoj od prvih specijalnih industrijskih zona pod pokroviteljstvom etiopskih vlasti.
Uprkos žalbama pomenutog investitora, Kina vidi u Etopiji veliki potencijal. Prvo, reč je o zemlji u kojoj je oko 80% stanovništva još uvek zaposleno u poljoprivredi, odnosno radnika za industriju ne nedostaje. Potom, Etiopija je druga zemlja Afrike po broju stanovnika, nakon Nigerije, sa oko 100 miliona ljudi. Oni koji se sećaju Kine osamdesetih i ranih devedesetih, prepoznaće da je upravo na isti način kapitalistička proizvodnja ušla i u Kinu. U međuvremenu, „komunizam sa kineskim karakteristikama“, osim u Tanzaniji i Etiopiji, zaposeo je jeftinu radnu snagu u Ruandi, Senegalu i drugim afričkim zemljama, a kineski ekonomisti prognoziraju kako će Kina, uskoro, „izvesti“ 80 miliona radnih mesta na „Crni kontinent“.
Rastu ulaganja, siromaštvo ostaje
Kina, naravno, nije jedina koja sistemski pojačava prisutnost u Africi. Njena ekspanzija povukla je za sobom inicijativu privatnog sektora iz Indije, ali i gotovo paničnu navalu zapadnih kompanija. Što to znači za Afriku? Sami Afrikanci imaju podeljene stavove. Jedini smatraju da je dobro da stranci ulažu, jer će, osim novca, ulaganja doneti i nova znanja i modernizaciju zemlje. Ipak, pokazatelj da su strana direktna ulaganja od 75 milijardi dolara u 2015. koncentrisana na ograničen broj aktivnosti, koje teško mogu biti katalizator suštinskih ekonomskih reformi, pre daje za pravo skepticima koji ističu kako boljitak Afrike ne interesuje ni kineske ni zapadne kompanije, već isključivo zarada na eksploataciji afričkih resursa i radne snage.
Kritičari dodatno ističu podatak da je manje od 10% afričkih radnika zaposleno u proizvodnji, a tek jedna desetina radi u modernim firmama sa odgovarajućom tehnologijom. Zapravo, danas je „Crni kontinent“, posebno podsaharska Afrika, manje industrijalizovan nego što je bio osamdesetih godina. Prema upozorenjima Međunarodne organizacije rada, afrički radnici često nemaju socijalnu zaštitu, niti garanciju za redovna primanja, dok u većem delu afričkih zemlja nema precizne evidencije ni o broju zaposlenih. Generalno, ulaganja u savremenu industriju, posebno uslužni deo, nisu se povećala, odnosno i dalje su premala za održivu strukturalnu transformaciju kontinenta.
Stoga je verovatnije da će mali deo siromašnog stanovništva Afrike dobiti neku značajniju priliku u globalizovanom svetu i imati drugih korisiti od stranih investicija, izuzev mizernih nadnica za puko preživljavanje.
Vladimir Adonov
maj 2016, broj 127.