Problematični krediti su jedan od glavnih problema bankarskog sektora u Srbiji. Od 2009. godine, brojne domaće i međunarodne institucije su sprovele razne studije u vezi sa porastom broja problematičnih kredita, i zaključile su da taj porast predstavlja pokazatelj relevantnih makroekonomskih faktora. Glavni makroekonomski razlozi za porast broja problematičnih kredita u Srbiji od 2008. godine su povećanje nezaposlenost, slabljenje valute i viša stopa inflacije.
S druge strane, bankarski sektor u Srbiji je visoko kapitalizovan i likvidan. Iako su problematični krediti u porastu, to ipak ne ugrožava stabilnost finansijskog sistema, budući da su ti krediti pokriveni regulatornim rezervisanjima.
Problematični krediti u Srbiji ukupno iznose oko 3,5 milijardi EUR. Izraženo u procentima, problematični krediti predstavljaju 23% od ukupnih kredita, dok se ukupan obim prodaje problematičnih kredita u Srbiji može okarakterisati kao neznatan.
U junu 2015. godine Vlada Srbije donela je Strategiju za rešavanje problematičnih kredita (Strategija). Uz Strategiju usvojila je i akcioni plan za primenu navedene Strategije. Glavni cilj Strategije je da se spreči da nagomilani problematični krediti dostignu nivo koji bi negativno uticao na kreditnu aktivnost i imao nepovoljan efekat na ekonomski rast. Da bi to ostvarila, Vlada se usredsredila na jedan od ključnih prioriteta – unapređenje regulatornog okvira sa ciljem rešavanja pitanja u vezi sa prodajom problematičnih kredita.
Poboljšanje uslova za razvoj tržišta problematičnih kredita je još jedan od ključnih prioriteta obuhvaćenih Strategijom. Banke u Srbiji se u velikoj meri i dalje oslanjaju na tradicionalne mehanizme za obezbeđivanje svojih potraživanja (hipoteke i zaloge), što se pokazalo nedovoljnim. Pristup „videćemo“ je kod banaka bio veoma učestao. Jednom kada dužnik postane nelikvidan, banka aktivira hipoteku ili zalogu (ili neko drugo ustanovljeno sredstvo obezbeđenja), umesto da proda problematično potraživanje po znatno diskontovanoj ceni. U slučajevima kada banka aktivira hipoteku, često se pokaže da je kupoprodajna cena mnogo niža od ranije procene, prvenstveno usled previše optimističnog procenjivanja nepokretnosti (do tačke bitne netačnosti).
Uopšteno govoreći, ima mnogo praktičnih smetnji u ostvarivanju osetnog povećanja ulaganja u Srbiju. Vredi pomenuti znatne prepreke poput neefikasne birokratije, sporosti sudskih postupaka i slabog funkcionisanja drugih nadležnih organa i ustanova. Od naročitog značaja, u vezi sa problematičnim kreditima u Srbiji, su pitanja koja se odnose na katastre nepokretnosti i stečajne upravnike.
Trenutno, u skladu sa Odlukom o upravljanju rizicima, banka može da ustupi svoje korporativne problematične kredite drugoj banci ili drugom pravnom licu, uz obavezu da obavesti Narodnu banku Srbije (NBS) o tom ustupanju najkasnije 30 dana pre zaključivanja ugovora o predmetnom ustupanju. NBS je uvela novinu, u skladu sa izmenama Odluke o upravljanju rizicima iz jula 2016. godine, dozvoljavajući bankama da ustupe drugom pravnom licu i nedospelo potraživanje, koje se smatra problematičnim u skladu sa Odlukom NBS o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke (takođe izmenjena u julu 2016. godine sa početkom primene od 1. oktobra 2016. godine).
Što se tiče problematičnih kredita fizičkih lica, u skladu sa Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, problematični krediti fizičkih lica mogu se ustupiti samo drugoj banci.
Treba napomenuti da ima dodatnih zakonskih smetnji za razvoj tržišta problematičnih kredita u Srbiji.
Naime, Zakon o parničnom postupku ne predviđa mogućnost za sticaoca problematičnog kredita da preuzme položaj stranke u postupku, bez prethodne izričite saglasnosti suprotne strane.
Zakonski okvir u Srbiji ne predviđa sintetičku prodaju problematičnih kredita, koje bi se lakše sprovodile usled manje zahtevnih formalnosti nakon prodaje.
Uz to, u skladu sa trenutnim zakonodavnim okvirom o čuvanju tajnosti podataka (koji je široko definisan), banke ne smeju da prenose podatke na kupca problematičnih kredita bez pribavljanja prethodne saglasnosti klijenta na kojeg se podaci odnose.
Nadalje, Zakon o deviznom poslovanju ne omogućava da se kredit zaključen između rezidentne banke i rezidenta Srbije ustupi pravnom licu koje nije rezident.
Takođe, rezidentni zajmoprimac dužan je da izvesti NBS o zaključenom ugovoru o kreditu sa inostranstvom kako bi se novčana sredstva unela ili iznela iz Srbije, kao i o svakoj promeni inostranog poverioca, što samo po sebi može da stvori izvesne probleme u praksi, poput ometanja ustupanja inostranih kredita od strane zajmoprimca.
Što se tiče precenjene inicijalne procene sredstava obezbeđenja problematičnih kredita, zakonski okvir niti pruža jasno iznete kriterijume koji regulišu procenu takvih sredstava obezbeđenja, niti predviđa konkretne zahteve u pogledu licenciranja privatnih procenitelja sredstava obezbeđenja. Ipak, od jula 2016. godine, u skladu sa izmenjenom Odlukom o upravljanju rizicima, banke su dužne da unutrašnjim aktima definišu izvesne kriterijume za izbor ovlašćenih privatnih procenitelja sredstava obezbeđenja, kao i da definišu njihove dužnosti i odgovornosti, a sve u skladu sa međunarodno priznatim standardima. Banke su, takođe, dužne da uspostave i najmanje jednom godišnje ažuriraju listu podobnih privatnih procenitelja sredstava obezbeđenja, vodeći računa o kvalitetu njihovih prethodnih procena.
U slučaju prenosa problematičnog kredita, preregistracija hipoteke na ime novog poverioca (sticaoca problematičnog kredita) je izuzetno spora usled neefikasnosti katastara nepokretnosti, što nepovoljno utiče na prenos takvih kredita. Uz to, dužnik može da ometa preregistraciju hipoteke podnošenjem žalbe, što može da traje i po nekoliko godina zbog sporosti postupaka.
Osim toga, Zakon o stečaju ne garantuje senioritet u pogledu unosa svežeg novca u društvo sa finansijskim poteškoćama koje je predmet postupka reorganizacije u odnosu na postojeće poverioce. Takođe, Zakon o stečaju samo dopušta pokretanje postupka reorganizacije nad pojedinačnim društvom u finansijskim poteškoćama unutar grupe društava, što može prouzrokovati praktične probleme u slučaju da je reorganizaciju potrebno sprovesti nad grupom društava.
S druge strane, došlo je do pozitivnih promena koje vredi pomenuti. Novi Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju donet je 2015. godine, koji omogućava da poverilac i dužnik zaključe Ugovor o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i predviđa Privrednu komoru Srbije kao institucionalnog posrednika. Međutim, usled neefikasnosti Zakona iz 2011. godine, ishodi novog zakona se ne mogu sa sigurnošću predvideti.
Takođe, izmenama poreskih propisa definisani su blaži uslovi za priznavanje otpisa problematičnih kredita u poreskom bilansu banaka.
Da bi se napred navedena pitanja povoljno rešila, u bliskoj budućnosti će biti od ključnog značaja da dođe do znatnih regulatornih i neregulatornih promena. Neke promene u vezi sa poreskim tretmanom problematičnih kredita i finansijskim restrukturiranjem su već učinjene. Dodatno, relevantne odluke NBS izmenjene su i dopunjene u cilju podsticanja održive prakse restrukturiranja. Donošenje Strategije bio je važan korak da bi se izneli svi najvažniji problemi u vezi sa problematičnim kreditima. Primena Strategije je sada pitanje praktične posvećenosti i saradnje relevantnih ustanova i zainteresovanih strana.
Nikola Poznanović, Partner
Nemanja Jovanović, Associate
JPM Janković Popović Mitić