Kritičari Donalda Trampa jednoglasni su u oceni da je novi predsednik SAD rešen da otpočne trgovinski rat sa Kinom, ali treba imati u vidu da diplomatsko-vojni pritisak SAD na Kinu traje već godinama i da ga Tramp nije promovisao. Ostaje da se vidi da li će ga podići na novi nivo ili su njegove dosadašnje izjave i imenovanja bliskih saradnika deo pregovaračke strategije koja će biti bazirana na konceptu „dobrih i loših policajaca“ i imati za cilj da krene od zapaljive retorike i maksimalnih zahteva kako bi se što više izvuklo iz konačnog dogovora.
Formalnim ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću odnosi između SAD i Kine počeli su da se probijaju ka naslovnim stranama i udarnim terminima koji su u prethodnom periodu bili potpuno fokusirani na Rusiju. Ovo je sasvim normalno ako se ima u vidu da su SAD prva ekonomska i vojna sila sveta, i da su njihovi trgovinski i politički odnosi sa „prvom pratiljom“ od ključnog značaja za stabilnost i prosperitet svetske ekonomije.
Kina je već duže vreme jedan od glavnih, ako ne i glavni prioritet koji su SAD označile za 21. vek. Ovi odnosi su u prošlom stoleću uspešno prošli kroz izazove koje su pred njih postavili istorijski događaji kao što je masakr na trgu Tjenanmen, prijem Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, bombardovanje kineske ambasade u Beogradu kao i redovne nesuglasice i diplomatska nadmudrivanja oko Tajvana i Tibeta. Najnoviji izazov stiže u vidu Donalda Trampa, koji je najavio da će se prema Kini postaviti drastično drugačije nego što su to učinila osmorica njegovih prethodnika tokom proteklih 45 godina.
„Najveća otimačina u istoriji“
Nova platforma međunarodne trgovine, koju je Donald Tramp ponudio svojim biračima, u velikoj meri se odnosi na Kinu. U njoj se navodi da će Ministarstvo finansija formalno označiti Kinu kao „monetarnog manipulatora“, kao i da će Predstavnik SAD za trgovinu pokrenuti trgovinske sporove protiv Kine kako pred američkim sudovima tako i pred STO. Platforma, takođe, predviđa uvođenje zaštitnih carina u slučaju da Kina ne obustavi čitav niz aktivnosti koje Tramp smatra ilegalnim (od državnog subvencionisanja izvoza pa do krađe intelektualne svojine i poverljivih trgovinskih informacija).
U svojim predizbornim nastupima Donald Tramp bio je još oštriji. Kineski prijem u STO nazvao je „katastrofom koja je omogućila najveću otimačinu radnih mesta u istoriji“. Optužio je Kinu da je ukrala od SAD intelektualnu svojinu, vrednu stotine milijardi dolara i valutnim mahinacijama uvećala američki deficit u bilateralnoj trgovinskoj razmeni za više od hiljadu milijardi dolara. Svoje protivljenje ratifikaciji Ugovora o transpacifičkom partnerstvu (koji ne uključuje Kinu, već prevashodno američke saveznike sa čitavog pacifičkog prstena), Tramp objašnjava uverenjem da će se Kina pre ili kasnije priključiti ovom sporazumu „na mala vrata“ – sa daljim pogubnim posledicama po američku ekonomiju.
Nakon što je pobedio na izborima, Donald Tramp je tokom tranzicionog perioda preneo ovaj antagonizam spram Kine na ozbiljan politički nivo svojim telefonskim razgovorom sa predsednicom Tajvana i potonjom izjavom kako „ne vidi zbog čega bi se SAD pridržavale politike ‘jedne Kine’ osim ukoliko to ne bude deo šireg sporazuma”.
Kineski zvaničnici nisu reagovali previše oštro na prve poteze Donalda Trampa, to jest, pustili su „nediplomatski“ deo reakcija kroz one državne medije i analitičare koji služe ovoj svrsi. Zanimljivo je da su svoje mišljenje na ovu temu izneli kineski internet-milijarderi, čije kompanije čine čuveni „BAT trio“ (Baidu, Alibaba i Tencent). Indikativan je bio nastup Džeka Ma, vlasnika Alibabe, koji je u Davosu poručio Americi da joj niko ne otima radna mesta, već da „loše raspodeljuje svoje bogatstvo i da ga previše troši na ratove“.
Situacija je, međutim, nastavila da se zaoštrava nakon što je Tramp počeo da sastavlja svoju vladu i timove savetnika. Za Predstavnika SAD za trgovinu imenovao je Roberta Lajthajzera, advokata sa dugogodišnjim iskustvom zastupanja američkih proizvođača čelika u međunarodnim trgovinskim sporovima. Lajthajzer bi, kao zagovornik državnog protekcionizma, trebalo da predstavlja ključnu figuru novog, oštrog pristupa prema Kini, Meksiku i drugim zemljama koje je Tramp označio kao krivce za deindustrijalizaciju koja je tokom prethodnih 20 godina sprovedena u SAD.
Ništa manje značajno nije ni postavljanje Pitera Navara na čelo novoformiranog Nacionalnog saveta za trgovinu. Navaro je doktor ekonomskih nauka sa Harvarda koji smatra da je Kina već uveliko u trgovinskom ratu sa SAD i da ga vodi tako što istovremeno subvencioniše svoj izvoz u SAD i otežava uvoz američke robe. Kakvu će politiku Navaro voditi prema Kini može se naslutiti iz naslova njegove knjige: „Smrt od Kine“, u kojoj optužuje najvećeg trgovninskog partnera SAD za monetarne prevare, zloupotrebu trgovinskih pravila i izvoz „smrtonosne“ robe široke potrošnje.
Zanimljivo je da je uz formiranje Nacionalnog saveta za trgovinu Donald Tramp imenovao još nekoliko savetnika za trgovinu što će, ukupno posmatrano, značajno ograničiti uticaj Predstavnika za trgovinu koji je do sada bio praktično jedina figura koja se bavi pregovorima i sporazumima o međunarodnoj trgovini. Da stvar bude još komplikovanija, u Trampovoj administraciji nalaze se i zagovarači slobodne trgovine među kojima su šef diplomatije Reks Tilerson, predsedavajući Nacionalnog ekonomskog saveta Geri Kon, pa čak i novoimenovani ambasador u Kini Teri Branstad. Teško je predvideti kakva će i koliko konzistetna politika proisteći iz ovolikog broja dupliranih funkcija i suprotnih stavova, ali ono što je za sada vidljivo je da poruke koje nova administracija upućuje Kini najavljuju nimalo prijatne zvanične kontakte u narednim godinama.
Šta ako…?
Kineski zvaničici su, bez obzira na aktuelne tenzije, ponovili svoju spremnost da razgovaraju sa američkim kolegama. Ovo se objašnjava činjenicom da bi u slučaju izbijanja trgovinskog rata, Kina bila daleko više pogođena nego SAD zbog toga što joj je domaće tržište nedovoljno razvijeno, a ekonomija još uvek životno zavisi od izvoza. Ipak, ostaje pitanje kako bi događaji mogli da se razviju ukoliko administracija Donalda Trampa ne uspe da od kineskog lidera Si Đinpinga i njegovih ministara isposluje dogovor po svojoj meri? Tramp je još tokom izborne kampanje izjavljivao da je u slučaju da kineska strana odbije da sarađuje spreman da uvede zaštitne carine koje bi išle i do 45%. Problem sa ovakvim potezom je očigledan – roba i materijali koji se iz Kine dopremaju u SAD bi drastično poskupeli, postali nedostupni velikom broju potrošača i povećali inflaciju.
U isto vreme, Trampov glavni plan – vraćanje proizvodnje i njenih radnih mesta u SAD – ne bi uspeo jer bi velike korporacije čak i u slučaju da napuste Kinu preselile svoje fabrike u druge zemlje sa jeftinom radnom snagom i dobrom infrastrukturom umesto da ih vrate u SAD. Ne treba zaboraviti ni kineske kontramere koje bi sa lokalnog tržišta izbacile kompleksne i sofisticirane proizvode uvezene iz SAD (poput putničkih aviona, automobila i elektronskih komponenti) što bi ugasilo dodatna radna mesta u Americi umesto da ih otvori. Situacija bi postala ekstremno opasna ukoliko bi SAD zatražile od svojih evropskih i drugih saveznika da ih podrže u sankcionisanju Kine budući da se trgovinski ratovi veoma retko završavaju potpunim porazom jedne strane. Mnogo češće, sve uključene zemlje osećaju teške posledice, a ne treba zaboraviti ni da su trgovinski ratovi ne mali broj puta kroz istoriju bili uvod u vojne sukobe.
Kritičari Donalda Trampa jednoglasni su u oceni da je novi predsednik SAD rešen da otpočne trgovinski rat sa Kinom a neki od njih su izrazili nadu da će mu kongres izglasati opoziv pre nego što bi mu pošlo za rukom da se upusti u takvu avanturu. Ipak, treba imati u vidu da diplomatsko-vojni pritisak SAD na Kinu traje već godinama i da ga Tramp nije promovisao. Ostaje da se vidi da li će ga podići na novi nivo ili su njegove dosadašnje izjave i imenovanja bliskih saradnika deo pregovaračke strategije koja će biti bazirana na konceptu „dobrih i loših policajaca“ i imati za cilj da krene od zapaljive retorike i maksimalnih zahteva kako bi se što više izvuklo iz konačnog dogovora.
U krajnjoj liniji, Tramp je iskusan biznismen i ako nešto ume to je da sklopi pogodbu. Pitanje je samo kako će se snaći kada pogodbu, umesto u uobičajenom poslovnom okruženju, treba sklopiti u najmilitarizovanijem regionu na planeti i kada svaki pogrešan korak može skupo da košta čitavo čovečanstvo.
Ko je prvi počeo
Bez obzira na nemerljiv značaj koji dve vodeće svetske ekonomije imaju jedna za drugu, njihovi zvanični odnosi su godinama unazad opterećeni činjenicom da su im interesi suprotstavljeni – usled čega povremeno izbijaju diplomatske varnice. Ministarstvo odbrane SAD je 2013. godine objavilo izveštaj u kojem su civilne i vojne vlasti u Kini prvi put direktno optužene za diplomatsku, industrijsku i vojnu špijunažu elektronskim putem („hakovanjem“). Godinu dana kasnije usledile su nove optužbe protiv kineske vojske, ovog puta za upad u informacione sisteme američkih korporacija i ogromnu krađu intelektualne svojine. Ovaj problem je značajno opteretio odnose SAD i Kine tokom drugog mandata Baraka Obame i kulminirao je rekordnim povećanjem (već ogromnih) vojnih efektiva SAD oko Južnog kineskog mora. Kina je odgovorila pravljenjem veštačkih atola sa poletno-sletnim stazama za borbene avione a nedugo zatim počele su i prve sitne čarke vojnog tipa, poput narušavanja teritorijalnih voda i vazdušnog prostora. Treba imati u vidu da je pritisak SAD na Kinu u ovom periodu dolazio prevashodno iz Pentagona, dok je Obama lično govorio da je „bolje imati posla sa prosperitetnom i zadovoljnom Kinom nego sa Kinom koja je frustrirana i saterana u ćošak“.
Milan Kokorić
broj 134, februar 2017.