Prema poslednjem izveštaju Evropske agencije za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC), tokom prva dva meseca 2017. u 14 evropskih zemalja zabeleženo je više od 1.500 slučajeva malih boginja, zarazne virusne bolesti koju je inače vakcinacijom moguće obuzdavati. Pored toga što u Italiji i Rumuniji već možemo govoriti o epidemijama, u još osam zemalja broj prijavljenih slučajeva bolesti dvostruko je veći u prva dva meseca 2017. nego u ista dva meseca prošle godine. Autori izveštaja upozoravaju da je do toga došlo upravo zbog rasta broja nevakcinisanih osoba – dece čiji su roditelji protivnici vakcinacije, ali i odraslih koji u detinjstvu nisu primili propisanu injekciju.
Budući da su male boginje zarazna bolest, a virus se prenosi direktnim kontaktom i vazduhom, uz veći broj nevakcinisanih veći je broj potencijalnih izvora zaraze. Kako bi se bolest poput malih bogilja uspešno kontrolisala i kako bi zaštita kolektivnim imunitetom imala smisla potrebna je vakcinacija populacije od najmanje 95 posto, pri čemu je kvota od preostalih pet posto predviđena za one članove društva koji iz opravdanih razloga (još) nisu vakcinisani: deca ispod jedne godine života, deca ili odrasli koji su u stanju imunodeficijencije ili ljudi rođeni pre nego što je u zdravstveni ssistem uvedena vakcinacija protiv boginja, a nisu ih nikad u životu imali. Dakle, ako je ta manjina ravnomerno raspoređena u poprilično vakcinisanoj populaciji, kolektivni imunitet štiti i nju. Iz toga je možda jasnije zašto se zadata kvota ne može širiti na ostale skupine.
Navedeni izveštaj objavljen je početkom Svetske nedelje vakcinacije (24.- 30. aprila) tokom kojeg će svetske i domaće zdravstvene organizacije informisati “o važnosti i koristima vakcinacije”. No ovakve kampanje ne dobijaju previše publiciteta i mediji će radije ovaj, sada već komplikovani, društveni problem prikazati u najužem mogućem kadru – kao još jedan antagonizam različitih svetonazora. Pored toga, daleko im je atraktivnije da prate popularnost pokreta protiv vakcinacije i potporu koju dobijaju od pojedinih političara.
Zamke individualnog izbora
Fenomen antivakcinacijskog pokreta najbolji je simptom zdravstvenih sistema u krizi. Budući da već duže vreme postoji tendencija da se briga o zdravlju što je više moguće svali na leđa pojedinca, pa se prevencija često vodi kroz samoedukaciju i odabir zdravog stila života, ne čudi što je postalo moguće svaki zdravstveni problem artikulisati kao posledicu individualnog izbora. Smanjeno zalaganje države za kvalitetnu i široko dostupnu zdravstvenu negu i nadomeštanje tog kvaliteta privatnim zdravstvenim uslugama, kojima možemo pribrojiti i niz farmaceutskih skandala, uzrokuju sve češći manjak poverenja u medicinsku struku.
Stoga se i (ne)vakcinisanje sopstvene dece neretko uzima kao način prevencije o kojem svaki roditelj, kada izvaga obim štete i koristi, može samostalno doneti odluku, a shodno tome kasnije snositi posledice. Dok sistem sve manje vremena i novca ulaže u edukaciju i savetovanje o bitnim zdravstvenim pitanjima, roditelji će, da umire svoju savest, informacije o vakcinisanju tražiti na drugim, neretko opskurnim mestima i na osnovu njih će praviti svoje izbore. Boljem informisanju ne doprinosi ni javna rasprava koja se uglavnom vodi oko nuspojava i štetnih posledica vakcinacije, i u kojoj se nedovoljno naglašava da je ona, kakva god da jeste u ovom trenutku (a trenutno stanje podložno je promenama jer svaku ozbiljnu nuspojavu treba prijaviti nadležnoj instituciji) je najuspešnija i najjeftinija metoda sprečavanja zaraznih bolesti te da ne može funkcionisati bez 95-postotne većine. Naprosto, odbacivanje vakcine nije isto što i odbacivanje cigarete ili glutena.
Izvor: Bilten