Zahtevi koje je Saudijska Arabija sa svojim saveznicima isporučila Kataru uveliko se porede sa austrougarskim ultimatumom Srbiji koji je pre više od jednog veka pokrenuo prvi rat globalnih razmera. Svedoci smo najozbiljnije krize u Persijskom zalivu još od 1991. godine, a razmere moguće štete kreću se od pogoršanja makroekonomskih indikatora, preko promena geopolitičkih pozicija u regionu, do ozbiljnog ratnog sukoba koji bi se osetio na čitavoj planeti.
U ovom trenutku teško je predvideti šta sledi nakon isteka ultimatuma koji su Kataru postavile zemlje okupljene oko Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali je već sada izvesno da je u pitanju kriza koja će u svim scenarijima imati ozbiljne posledice. Naime, reč je o eskalaciji tenzija između Katara i Saudijske Arabije koje traju duže od dvadeset godina, nakon što je tadašnji katarski princ prestolonaslednik, poučen primerom Kuvajta u Prvom zalivskom ratu, nenasilno svrgao svog oca sa vlasti i preduzeo poteze koji bi njegovoj zemlji obezbedili nezavisnost od Kuće Sauda.
Novi emir je koristio svaku priliku da ojača i proširi politički, vojni i ekonomski uticaj u regionu. Kada je 2002. godine Saudijska Arabija, ozbiljno pritisnuta terorizmom i napadima Al Kaide, zatražila od SAD da izmesti Objedinjenu vojnu komandu za Bliski Istok, Severnu Afriku i Centralnu Aziju (CENTCOM) sa njene teritorije, Katar je istog trenutka reagovao i u rekordnom roku izgradio ogromnu vojnu bazu koju je sa pratećom infrastrukturom ponudio SAD po sistemu „ključ u ruke“. Danas je u toj bazi stacionirano više od deset hiljada američkih vojnika i aerodrom sa kojeg poleću sve misije avijacije SAD u borbi protiv tzv. islamske države.
U međuvremenu, ogroman novac je uložen u infrastrukturu za otpremanje tečnog prirodnog gasa kupcima u Aziji i na Dalekom Istoku. Prodaja energenata punila je nacionalni investicioni fond koji je brzo ušao u 15 najvećih na svetu i postao moćno oružje. Tokom globalne krize 2008. godine Katar je kroz ovaj fond investirao milijarde dolara u posrnule bankarske gigante sa Zapada, kao što su Barclays ili Credit Suisse. Iako je apetit Katara za stranim ulaganjima opao nakon sunovrata cena energenata na svetskom tržištu 2014. godine, vrednost dosadašnjih investicija se samo u Evropi procenjuje na više od 50 milijardi dolara. Ovo uključuje vlasničke udele u auto industriji (Folksvagen Grupa), vazdušnom saobraćaju (IAG – najveća evropska grupa), energetici (Rosnjeft), trgovini (Glenkor – najveći svetski trgovac sirovinama) i najskupljim poslovnim zgradama u Londonu. Katar planira da napravi sličan portfolio u Severnoj Americi i Aziji.
Katar je, međutim, otišao korak dalje i investirao značajna sredstva u svoj nacionalni brend. Među najznačajnijim projektima su moćni avio prevoznik Qatar Airways i izuzetno uticajna medijska korporacija Al Džazira. U Kataru su identifikovali sport kao posebnu priliku za uspešno profilisanje i shodno tome kupili najveći fudbalski klub u Francuskoj (PSG), dok u isto vreme Barselona, verovatno najpopularniji klub na svetu, na svojim dresovima nosi logo Qatar Airways-a. Najznačajnija sportska investicija ostvarena je krajem 2010. godine kada je Svetska fudbalska federacija (FIFA) Kataru dodelila organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu 2022. godine, što je bio vrhunac uzdizanja Katara u međunarodnoj areni.
Politička pretnja
Kada je 2011. godine počelo „arapsko proleće“ Katar nije štedeo sredstva da od Tunisa do Sirije podrži doslovce svaki prevrat i prateći uspon političkog islamizma. Ova podrška je bila pre svega materijalna, ali je obuhvatila i svojevrsnu medijsku mašineriju, kao i „lobiranje“ u Vašingtonu i drugim svetskim centrima političke moći. Katar je mogao da priušti ovaj naizgled nelogičan potez budući da, iako je po ustrojstvu apsolutistička monarhija, ima manje od trista hiljada državljana (ne računajući strane radnike) koji uživaju možda i najviši životni standard na svetu i nemaju ni socijalnih ni religijskih razloga da se bune.
Saudijska Arabija je gotovo pa sušta suprotnost, jer njena tridesetomilionska populacija uključuje veliki broj siromašnih i nezadovoljnih, kao i šiitsku manjinu koja je kompletno obespravljena i pri tome živi na lokacijama koje su najbogatije naftom. Stoga ne čudi da su Saudijska Arabija i UAE od samog početka percipirali politički islamizam kao smrtnu pretnju sopstvenim režimima i bili više nego revoltirani globalnom promocijom ovog koncepta koja je stizala iz Katara. Ove dve zemlje i Bahrein su 2014. godine povukle svoje ambasadore iz Katara i bilo je potrebno devet meseci da tenzije splasnu i bude postignut kakav-takav dogovor.
Kad sve pođe naopako
U međuvremenu je katarsko „kolo sreće“ počelo da menja smer. „Arapsko proleće“ doživelo je krah, cene energenata su se srozale, a neki od najpoznatijih dilova katarskog investicionog fonda počeli su da dobijaju neželjene obrte. U Folksvagenu je izgubljeno oko šest milijardi dolara nakon skandala sa lažiranim softverom na vozilima u SAD. Trgovina u Glenkoru doživela je ogroman udarac zbog opšteg pada cena sirovina na svetskim tržištima. U Velikoj Britaniji je investicija u Barclays banku dospela pod višestruke istrage, a nadzorna tela su 2011. godine izrekla ovom gigantu kaznu od oko 100 miliona dolara.
Neki evropski i američki mediji počeli su da „čeprkaju“ po finansijskoj i medijskoj podršci koju Katar pruža raznim ekstremistima, čak i deklarisanim teroristima u ratom razorenim zemljama. Organizacija svetskog fudbalskog prvenstva 2022. godine se iz najvećeg pojedinačnog uspeha pretvorila u najveći pojedinačni skandal, nakon što je FBI otvorio istragu o podmićivanju i korupciji tokom procesa dodele organizacije. Ovo je dovelo do ogromnih potresa i velikog broja ostavki u vrhu Svetske fudbalske federacije, a u medije je dospela priča o robovskim uslovima u kojima radnici iz Bangladeša, Indije i Nepala rade na izgradnji infrastrukture za najveći svetski fudbalski turnir.
Krug nesrećnih okolnosti za emira Al Tanija zatvoren je krajem prošle godine, kada je za predsednika SAD izabran Donald Tramp koji je odmah pokazao mnogo više simpatija za Saudijsku Arabiju i što je, možda, i ohrabrilo najveću zalivsku monarhiju i njene saveznike da se jednom i zauvek obračunaju sa svojim drskim malim susedom. Tramp je nakon posete Rijadu poslao nekoliko antologijskih tvitova iz kojih se moglo naslutiti da je Katar doslovce „bačen pod voz“, a posledice su pokušali da ublaže šef diplomatije Reks Tilerson i ministar odbrane Džejms Matis. Dvojica visokih američkih zvaničnika su ujedno i najbolji kontakti na koje Katar može da računa u Trampovoj administraciji, budući da je Tilerson ušao u politiku sa čelne pozicije u kompaniji Ekson Mobil koja ima ogromne investicije u Kataru (za koje je zaslužan upravo Tilerson koji odlično poznaje familiju Al Tani), dok je Matis tokom svoje vojničke karijere bio komandant CENTCOM.
Opipljiva podrška stigla je iz Turske, koja je hitno ojačala svoje prisustvo u ranije formiranoj vojnoj bazi u Kataru i javno podržala familiju Al Tani. Vladajuća turska elita je veoma bliska katarskoj dinastiji za koju je, osim ideoloških, vezuju i zajednički ekonomski interesi.
Od lošeg do najgoreg
Imajući u vidu da Katar gotovo sigurno neće prihvatiti saudijski ultimatum, postavlja se pitanje daljih posledica. Katar je uspeo da izbegne nestašicu hrane zahvaljujući hitnom uvozu iz Turske i Irana, ali će njegova ekonomija pretrpeti ozbiljnu štetu ukoliko blokada bude potrajala. Kopnena granica sa Saudijskom Arabijom, koja je trenutno zatvorena za protok ljudi i robe, od ogromnog je značaja za Katar jer preko nje stiže ne samo najveći deo hrane, već i građevinskog materijala za velike projekte koji uključuju stadione za svetsko prvenstvo u fudbalu. Za Katar je od podjednakog značaja i luka Džebel Ali u Dubaiju, gde se veliki deo robe koja ide prema i iz Katara pretovaruje na ogromne kontejnerske brodove. Trgovačke firme koje transportuju tečni prirodni gas iz Katara u Evropu strahuju da bi Egipat mogao da zabrani tranzit katarskih dobara kroz Suecki kanal, iako po međunarodnim zakonima na to nema pravo. Stoga su neki brodovi krenuli ka Evropi rutom oko Afrike, što je značajno poskupelo transport, odložilo isporuku i dovelo do skoka cene prirodnog gasa u Velikoj Britaniji.
U isto vreme, Qatar Airways je suočen ne samo sa zabranom letenja ka zemljama koje učestvuju u blokadi, već ne može da koristi ni njihov vazdušni prostor, što primorava katarskog prevoznika da sve svoje letove iz Dohe usmerava kroz dva slobodna koridora preko Irana. Veliki pritisak osećaju i poslovne banke, kao i tržište hartija od vrednosti. Katar je za razvoj infrastrukture za izvoz tečnog prirodnog gasa pozajmio milijarde dolara koje mora da vraća, a svetske agencije za ocenu kreditnog boniteta su mu već snizile kreditni rejting. On je i dalje visok, ali će Katar u ovoj godini morati da računa na značajno povećanje fiskalnog deficita, usled velikih troškova koje će iziskivati premošćavanje saudijske blokade na različitim nivoima.
Katarska ekonomija je tesno povezana sa susedima i na duži rok ne može da opstane u blokadi. Ovo je, međutim, dvosmerna ulica i štetu neće trpeti samo jedna strana (ilustracije radi, 40% električne energije u UAE dobija se iz prirodnog gasa koji stiže iz Katara). Zdrav razum nalaže da nikome nije u interesu da ovakvo stanje potraje, ali je pitanje koje naredne korake je moguće preduzeti nakon što su ulozi podignuti na ovako visok nivo. Katar ne može da ispuni uslove iz saudijskog ultimatima jer bi se time, praktično, odrekao svog suvereniteta, dok Saudijska Arabija, koja je pogrešno procenila da će Katar pokleknuti pod pritiskom za nekoliko dana, sada ne može da odustane od blokade jer bi to dokrajčilo njenu već upitnu reputaciju u regionu i arapskom svetu.
Vojna intervencija bi na terenu bila relativno lak poduhvat, ali bi na međunarodnom nivou mogla da isporuči katastrofu na prag Kuće Sauda, a ako se uzme u obzir moguća reakcija Irana, onda bilo kakva invazija na Katar nosi rizik da nepovratno potpali fitilj na zalivskom buretu baruta. Eventualni pro-saudijski prevrat u Dohi je najbolji scenario na koji režim u Rijadu može da računa, ali su izgledi da se tako nešto desi mali.
Blokada Katara je zajednički izazov za zalivske monarhije, Iran, i administraciju SAD. Gotovo je izvesno da pobednika neće biti, a razmere moguće štete kreću se od pogoršanja makroekonomskih indikatora, preko promena geopolitičkih pozicija u regionu, do ozbiljnog ratnog sukoba koji bi se osetio na čitavoj planeti.
Milan Kokorić
broj 139/140, jul/avgust 2017.